Вест о трагичној смрти Љубише Стојановића Луиса ме је паралисала. Затекла ме је рано, у недељно јутро, последњег дана јула, код ишчитавања рукописа за књигу о Соњи Савић, глумици која је рано и трагично, али на други начин, напустила овоземаљски живот. Из забележених сећања, неких веома потресних, чак, у збиљу ме је вратила ТВ слика, на којој сам само желела да одморим претешке мисли. У неверици сам чекала да се понови текст вести испод слике, да се врати и да ме разувери да то што сам, управо, прочитала није тачно. Да сам под утиском претходне , тужне приче, прочитала погрешно. Међутим, иако уморне, очи су добро виделе. Угасио се, у трагичној несрећи, још један живот, у надметању са брзином, у жељи да се уради много и постигне све.
Луиса памтим још из дана мог лепог и безбрижног детињства и одрастања. Верујем да је и његово било такво, јер познавала сам његове родитеље, одлазила у кућу у Доситејевој улици, у којој је увек у друштву, увек насмејан и крајње одан музици, која му је била судбина, одрастао. Много више као Неготинац, него Лесковчанин, иако је тамо рођен, или Нишлија, с обзиром да је у граду на Нишави стицао образовање, музичко. Наш Неготинац, волимо да кажемо сви ми који смо га поштовали, ценили његов рад, сматрали га пријатељем. Велики дечак, раскошног гласа и позитивне енергије нам је узвраћао истом мером-поштовањем и пријатељством. О, какав је то празник у некадашњој РТВ „Крајина“ био када су се организовала снимања Луисових концерата у Неготину. Радило се са усхићењем јер његови концерти су били прави. Са познатим гостима, које је Он бирао и доводио, као пријатеље пријатељима.
Луис је годинама у граду Неготину приређивао хуманитарне концерте за децу из Дома „Станко Пауновић“. Дуго је , дуго то чинио, почев од средине деведесетих година прошлога века. Наградом града Неготина, неколико година потом, није могла да се премери и изрази сва захвалност његових суграђана великом певачу, па су Неготинци, на десетогодишњицу хуманитарних концерата, Луису, с великом љубављу, у знак захвалности за све што је учинио и чинио на промоцији добра и хуманих вредности, дали звање почасног грађанина Неготина.
Једном приликом, он је тим поводом новинарима рекао:“Још као клинац имао сам оркестар у којем су свирали и малишани из тог Дома. То су ми били пријатељи. Пресрећан сам што ми се град у којем сам одрастао одужио на овај начин“.
Луис је у Неготин долазио као прави Деда Мраз, из прича. Са шареним и бројним пакетима за децу из Дома , отвореног срца и широког осмеха који је наследио од мајке Мице, племените жене, лепог гласа и ведрог духа.
Последњи концерт Луис је са својим пратећим бендом одржао у Неготину 13. маја прошле године у оквиру Мајских свечаности, на Градском тргу, пред неколико хиљада Неготинаца.
Недостајаће нам наш необични суграђанин!
Divan tekst. Hvala za izgovorene reci koje mnogi prosto ne mogu od tuge da izgovore.
ОдговориИзбришиCini se da VELIKI mediji malo znaju o njegovom humanitarnom radu, nigde nem ovih lepih informacija koje ste vi doneli. Ali to je komentar za neku drugu pricu, o velikima i MALIMA.
Negotinka, ne po rodjenu kao i mnogi drugi,ali volim ovaj grad cinimi se vise nego oni koji se deklarisu kao starosedeoci!