среда, 10. март 2010.

ZENDAGI MIGZARA - ŽIVOT IDE DALJE

Razmišljam ovih dana i kažem sebi, dobro je, ne radiš tako da ne treba da brineš i izmišljaš opravdanja zbog kašnjenja za, nekog tamo, nadobudnog poslodavca, da ga kojim slučajem imaš ! Nemaš ga, hvala Bogu, jer se za to potrudio prethodni. I šta fali biti nezaposlen i na Zavodu? Po tuđim leđima i rezonu onih koji brinu o "boljitku" poznatijem kao bolji život u Srbiji , izgleda ništa! Čak, biće da ostvareno pravo novčane naknade na Zavodu od par meseci / kako se kome zalomi, prema godinama službe /, smatraju uspehom nas "nesposobnih" i "neobrazovanih" , kojima kao takvim kategorijama, mesto i nije trebalo da bude u stroju zaposlenih. Rezon za koji može da se kaže da ga kreiraju samo frustrirani umovi, a ja dodajem, nažalost, brojni su. Ali, hajde da se vratim svojoj kreativnoj dokolici. Trebalo bi da je imam na pretek, pa opet nije tako. Prepodnevni sati su mi ispunjeni, taman do podneva, čak mi i manjkaju dodatni slobodni minuti, samo da znate. Ne mogu, takoreći, da pozavršavam sve administrativne obaveze koje imam. Pravdam se nedostatakom vremena na nervnoj bazi? Tako mi je lakše da kažem i prihvatim surovu istinu - da ne radim i da, realno, izgleda za to i nemam, bez prethodno proverenog partijskog angažmana. Ne mora čak ni da je dug, ali da postoji. Takođe, poželjno bi bilo da kao kandidat za "neki" posao imam iskustva sa više stranačkih opcija, što je teza u prilog ozbiljnosti i nečije vrednosti - sama po sebi. Uz sve to, bez veza i "porekla" o poslu ne može ni da se kreativno sanja. Dobro, ovo poslednje, uz znanje i obrazovanje imam, čini se, u malo većim količinama u odnosu na druge, na primer, ali ne pomaže, pa to ti je! Toliko u uvodu nove priče tokom koje ću i u nastavku govoriti, samo i jedino, istinu kroz sopstveno iskustvo, naravno. Pitanje je, doduše, ko sve i sa kakvim aršinima meri istinu, na šta, opet naglašavam, ne mogu da utičem i stvari menjam jer i ja, baš kao i svi, koji bi da objektivno sagledavaju, isključivo, subjektivnim gledanjem na stvari, često bivam zavedena! U mom slučaju, možda besom koji raste iz dana u dan zbog lične nemoći da promenim stvari i istinom se izborim za pravo i pravdu.



Lanjske godine / tako su govorili naši stari / , upustih se u pravu avanturu. Sudski spor sa firmom koja me je više meseci izrabljivala kao roba, ne bih li, koliko - toliko naplatila, bar, nešto od neisplaćenih zarada, uknjižila doprinose i, najvažnije, obezbedila overu zdravstvene knjižice. Godine su mi osetljive, ženske, kada se, očas posla, iz depresije porodi nešto grđe i opasnije. Krenulo je naopačke i u "nevreme", jer se baš tada, otprilike, opština Negotin našla u privremenom stanju, sa privremenim organom upravljanja i velikim pripremama lokalnih vanrednih izbora. Politika ne bi bila to što jeste da se nije poigrala i sa medijima. Često ona to radi, u slučaju moje / bivše / propale firme, po ko zna koji - 1001. put, s tim što je ulog, na izdisaju te 2009. godine, bio veoma ozbiljan - krajnje ugrožena socijalna i egzistencijalna sigurnost svih zaposlenih u tim, nesrećno privatizovanim, medijima, koji su još od trenutka kupovine grcali u dugovima. Samo zbog nesposobnosti novokomponovanih vlasnika, naravno. Spisak poverilaca je, koliko pamtim, od prvog dana bio poduži i gomilali su se iznosi potraživanja. Trebalo je namiriti obaveze državi, radnicima, stanodavcu, EPS-u, agencijama. Svi su o tome znali sve, s obzirom da se u malom gradu vesti brzo šire. Čak i bez objave na zvaničnim medijima! Elem, u celoj takvoj apsolutnoj istini, potvrdila se stara praksa , da se na nevoljama drugih lako profitira. Scenario je izgledao, otprilike, ovako........ U toku suočavanja sa najvećim mukama u koje su radnike "Krajine" uvalili neodgovorni poslodavci, počeše glasno da odzvanjaju neki "optimistički" glasovi političkih eksponenata i namestiše priču da ti isti, posrnuli, mediji treba i mogu da opstanu? Ma, kako da ne ? Laka je i providna bila manipulacija u vreme izborne kampanje, kada najčešće kormilo u ruke uzimaju prodavci magle. Dohvatiše se oni patetične priče o tome da ako sasvim zaćute radio i TV "Krajina" javnost neće biti upućena u lokalne prilike, da to ne sme da se dogodi u vreme ozbiljnog perioda naših života, da su baš ovi sada već prošli izbori veoma važni, da medije treba sačuvati / da, trebalo je, kažem i ja, ali na vreme i to od onih koji su ih se dočepali kao bivši konzorcijum /. Dakle, da nije otužno i mučno i sama bih se slatko smejala, sve do suza. Međutim, kao svedoku i učesniku čiste zloupotrebe ljudi i medija, do smeha mi nije, pogotovu što ona traje li traje, i dan - danas, čak i posle poništene privatizacije, prošlog decembra, kada je Agencija, konačno, posle pune dve godine, "shvatila" da kupci negotinske medijske igračke , nemaju para da je otplate ali ni intelektualne domete za igru sa njom. Prosvetljenje stiže, često sa zadrškom, ali ipak - stigne! Iskreno govoreći sve me to sada i ne dotiče previše jer sam, ličnom odlukom, izbegla da budem deo nečijeg velikog eksperimenta osmišljenog, u konačnom ishodu, od iste grupe ljudi. Istih onih, tobože, boraca za demokratiju, zakone i bolje sutra na svojim važnim partijskim i državnim funkcijama, koji istovremeno rade sve ono što je u dubokoj suprotnosti sa aktuelnim zakonima ove zemlje, i dobro im ide.


Na moju žalost ne sustižu ih ni odgovarajuće sankcije, ukoliko su ih zaslužili, a ja duboko verujem da treba.


Sudski spor, nazvan avantura, je interesantna storija, moja, i nekolicine mojih kolega - istomišljenika. Sakupismo mi, kao što sam već napisala, u najnezgodnije vreme za "našu budućnost" kuraži i nešto para, pa ajde da se "tužakamo". Rešismo čvrsto - idemo na sud. Kao i sve ostale i ova avantura je zahtevala ulaganja, a ona nisu bila za podcenjivanje. Ipak, sve ispunismo, platismo, namirismo što je od nas traženo i dabome, ostade sve na tome. Naivno do gluposti, ali pošteno, verovasmo da su za takve okolnosti krive, na primer, druge više okolnosti.Jedna od objektivnih beše reizbor sudija, ali prođe i to vreme. Ljudi rade, čujem, čitam i vidim, ali naš predmet, izvršne presude nikako da stignu na red.Pitam koga znam i ne znam kada će, a neko mi reče na Sveti Nikad! Kao biće vaspitano da veruje u zakon i ljude ja kažem, hoće-hoće! Posebno sada kada imamo reformisano pravosuđe, kada smo kao društvo i pojedinci osnaženi da štitimo sopstvene interese, kada je vlast transparentna i svako radi svoj posao savesno i po normativima, a ne ko nekada, je li, po babu i stričevima. Uostalom, zar pravda i pravo nisu elementarne vrednosti, bez kojih se u Jevropu ne može ići? E, tu se, upravo, i sapletoh na prevelikim očekivanjima i zatekoh sebe u problemu krajnje ne/kreativnog korišćenja slobodnog vremena. To iskustvo moram da podelim sa vama kako biste izbegli moje greške, ukoliko vam padne na pamet da jurite vetar. Malo-malo, a ja u sudu, raspitujem se o brojevima predmeta koji su u međuvremenu prenumerisani, pišem podneske, predajem, potpisujem, čekam na šalterima i pitam se da li ima onih kojima sve to , upravo, stoji u opisu radnih obaveza, poznatijem kao sistematizacija, za brojne administratore po svim javnim službama. Pa, opet ako se boriš za pravdu moraš da juriš, bez obzira na sve plaćene sudske takse, fotokopiranja na desetine papira i da ne nabrajam dalje, spisak je poduži. Zar je posao oštećenih , onih koji su tužili, da obijaju pragove sudova i podsećaju, da se negde, u nečijoj fioci, nalazi taj i taj predmet, to i to rešenje sa koga treba samo oduvati prašinu i patinu i postupiti, najlogičnije, po slovu zakona. Pa šta bude! Neka krivda preraste u pravdu i obrnuto, manje važno. Važna je reakcija, bilo kakva, ne bi li se proces nastavio ili konačno završio? Reakcije nadležnih - nema, kao ni tumačenja zakona koji se odnose na haotično stanje u srpskim medijima danas. Meni lično, mnoga toga nije jasno, pa sam sklona da verujem da normalnost kojoj stremim i o kojoj pričam, zapravo, ne postoji, da nije deo naše prakse, uobičajene svuda u svetu.



Zaključujete i to s pravom da sam prilično nanervirana odlaganjima, ulaganjima žalbi, prepiskama, moljakanjem pisara i ostalog osoblja - hvala im svima na ljubaznosti - da mi se omogući viđenje sa deliocima pravde. Mimo svih nastojanja, gubljenja vremena po ovoj zimi mog nezadovoljstva, nikako da ostvarim taj nužan i željeni kontakt, dobijem očekivani poziv, kako god se to zvalo. Gužva je znam ali " u redu" strpljivo čekam gotovo godinu dana. Moje kolege, takođe. Dokle tako i zašto tako?

Ljudi moji, nemam ja više vremena za statiranje po sudu, sustižu me drugi problemi, moram da mislim na egzistenciju, da jurim umesto pravde - posao, jer vreme neumitno prolazi. Već sam, hodajući u prazno, uništila više vrsta đonova sezonske obuće, istrošila, gotovo, polovinu plaćene godine na Zavodu, ostaje mi još par meseci, pa onda sledi puka socijala. Da li treba da mi za utehu posluži saznanje da sudski procesi u Srbiji traju dugo i da je na evidenciji negotinskog Zavoda za zapošljavanje preko stotinu lica sa visokim obrazovanjem? Takođe i da ukupan broj nezaposlenih od oko 3 hiljade permanentno raste? Ne, svakako da ne, čak ni u svetlu saznanja da je problem čitave Srbije armija nezaposlenih. Neko će reći - da, problemi su brojni i bolni, ali život ide dalje "zendagi migzara". Ide dalje, tačno je, samo zato jer tu vladaju druge - prirodne zakonomernosti. Ali, bojim se da ide bez većine nas, s obzirom da nikako, sve i da hoće, ne može da čeka. Apsurdnog li apsurda srpske svakodnevice 21. veka, za koju nam, koliko, onomad rekoše da će biti bolja. Da li je?


четвртак, 04. март 2010.

BAŠ NAM JE BILO LEPO

"BAŠ NAM JE BILO LEPO"
Momčilo "Momo" Kapor (1937-2010)

Prosto se dešava, odlaze ljudi! To je ono na šta mi, ma koliko želeli, ne možemo da utičemo! Otišao je i Momo Kapor. Zato sa posebnim pijetetom ovaj post posvećujem NJEMU! Volela sam da beležim njegove rečenice i da neke misli pamtim i citiram kao aforizme. Da je tako potvrdiće i nedavna moja priča na blogu, u okviru koje sam dotakla rečenicu - dve, možda i više, iz jednog njegovog romana, iznedrenog, negde sredinom ove, po mnogo čemu čudne, po malo i neverovatne, prve decenije 21. veka.

Ostaće zabeleženo da je Kapor bio jedan od najčitanijih srpskih pisaca.Takođe, i jedan od najpoznatijih srpskih novinara i slikara. Momčilo Momo Kapor je rođen u Sarajevu, gradu u kojem je već kao trogodišnji dečak doživeo veliku pravu tragediju, kada je prilikom bombardovanja ostao bez majke, koja je poginula štiteći ga telom od bombi koje su padale. U Beograd je sa ocem stigao po završetku Drugog svetskog rata i u njemu ostao do kraja svog ovozemaljskog života. Voleo je Momo Beograd, intenzivno, i zato mu se stalno vraćao bez obzira na lepote brojnih svetskih metropola u kojima je za života boravio.Bio je hroničar Beograda, na onaj svoj, prepoznatljiv i vrcav način, koji je nama "provincijalcima", mislim, bio neobično blizak.

Diplomirani slikar beogradske Akademije likovnih umetnosti od 1961. godine /klasa profesora Nedeljka Gvozdenovića/, kičici uspešno pridodaje i reči, pa pisanjem otkriva još jedan, poseban kaporovski, izraz, očigledno i njime nadaren . Bio je i uspešan televizijski voditelj, koji je njeno prvobitno crno - belo izdanje osvežio svojom pojavom i šarmom. Inače, od kako je 1975. godine objavio "Folirante" napisao je veliki broj romana i zbirki priča. Autor je i brojnih dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti , Banket , Valter brani Sarajevo , Džoli džokej , Kraj vikenda).
Romani "Una" i "Knjiga žalbi" doživeli su ekranizaciju. Prevođen je na francuski , nemački , poljski , češki , bugarski , mađarski , slovenački i švedski jezik.






O odlasku protagoniste urbanog života


Profesor Ratko Božović, sociolog kulture, čijih se britkih misli i reči, sa predavanja na Fakultetu političkih nauka i danas, posle toliko godina, rado sećam je objavljenu i definitivnu istinu o smrti umetnika prokomentarisao rečima :"Smrt Mome Kapora je rđava vest o odlasku velikog majstora i u likovnoj umetnosti i u književnosti, ali i velikog majstora u onome što je komunikacija i što je beseda, što je sećanje i što je memorija.

Došao je iz epskog kraja, iz epskog sveta, da bi postao možda jedan od najuzornijih protagonista urbaniteta, ili samog urbanog života. To nije tako lako, to može samo neko ko je talentovan po moći zapažanja, po percepciji, po vrednostima, po emocionalnosti, po svemu onome što je nosio u svojoj ljudskoj složenosti", reči su profesora dr Ratka Božovića.

Po oceni uglednog srpskog kulturologa, Momo Kapor je bio složena umetnička ličnost. "Po tom smislu što je srećno spajao ono dete koje se neprekidno igra, meni se čini da Momu Kaporu nije pripadala starost, pa ni bolest. Jer on je bio sa aktivnim stavom, aktivnim odnosom, svuda prisutan, po svojoj lucidnosti, po svom kazivanju, po svojoj ljudskoj razlici.Čini se da odlaze neki ljudi koje nećemo više videti u nekoj drugačijoj izvedbi, u nekim drugim personalitetima".

"On je u umetnosti, u literaturi, bio veliki majstor, ali je bio veliki majstor i naracije, kazivanja, žovijalnosti, jednog modernog duha koji je bio prisutan u toj komunikaciji. Prosto se neki kutak, kutak Kluba književnika, kutak u kome je on sedeo, nije mogao zamisliti bez njegove dosetke i dobrog prisećanja na ljude koji su bili dobri i koji su bili s njim u komunikaciji u prethodnim i sadašnjim periodima. On je i na taj način otišao u legendu", reči su profesora Božovića, sa kojim sam, inače, imala ogromno zadovoljstvo da razgovaram, između ostalog, i u studiju TV "Krajina", daleke 2001, ali i godinu kasnije, kada je, nakon demokratskih promena, u Negotinu boravio sa svojim kolegama profesorima Fakulteta političkih nauka, Ivom Viskovićem i Čedomirom Čupićem.

Za mnoge politički kontroverzna ličnost Momo Kapor je ostajao, ali uvek, dosledan sebi, govoreći da je za vreme svake vlasti bio "pomalo" na ledu. Možda u tim rečima treba razotkrivati deo tajne njegovog književnog fenomen.

Ovako je pisao...........

"Evropa nas još ne prima, ali nas kupuje na veliko i malo. Uskoro nam himna neće biti "Bože pravde", već "Hajde Jano, hajde dušo, kuću da prodamo, Jano dušo, samo da igramo". Narodni muzej na Trgu republike se sa strahom proverava da li je još unutra ili se uselila neka robna kuća, npr. "Primtemps" ili "Standa". Neki dan vidim trojicu u trenerkama, sa zlatnim satovima na rukama, merkaju zgradu Patrijaršije - očigledno, novi strateški partneri. Još malo pa čovek neće smeti da izađe iz svoje kuće na ulicu, sve će biti pokupovano, pa će Beograđanima trebati viza da odu do palate Albanije, ako je u međuvremenu ne kupe šiptari, da operu pare od droge, oružja i belog roblja".





.......... ali i mislio Kapor

"Zanimljivo, menjaju se vremena, ideologije, režimi i vlasti, ali scena ostaje uvek ista, samo sa promenjenim nazivima i likovima. Umesto narodnih heroja i istorijskih datuma partizanskog ratovanja, posle pada komunizma i propasti socijalizma, nastala je prava inflacija svetaca, tako da su žene heroje smenile svetice, pionire-anđeli, a partizanske pesme-molitve i tropari! SVE OSTALO-OSTALO JE ISTO! U prvim redovima fotelja, umesto ugojenih generala i članova CK, zaseli su debeljuškasti sveštenici i pregojeni lideri novih partija. Međutim, i za vreme pevanja nove himne, deci na bini se isto tako piškilo kao i za vreme one stare".


Na svetu gde je teško pronaći se među ljudima Momo Kapor je ostavio dubok trag. Pamtiću ga mnogo više kao pisca meni neobično dragih knjiga i odličnog novinara, kolumnistu, no slikara. Postoji, verovatno, i za to, valjano, objašnjenje - moje. Ne treba, ipak, zaboraviti njegove reči:"Pišem knjige dok mi se suše slikarska platna. Da se ponovo rodim bio bih samo slikar.Od pisanja bi to bio samo potpis na čeku ".

Ako bude porekao sebe, duboko verujem da će napisati još koju knjigu i ponoviti rečenicu, meni posebno dragu, koju doživljavam kao svojevrstan dar zrelom sjaju:"U poznoj lepoti svih žena treba tražiti tragove onih koji su ih nekada obožavali!"