среда, 29. децембар 2010.

DECENIJA IZNEVERENIH OČEKIVANJA

- Neće se po mnogo čemu važnom i presudnom pamtiti odlazeća godina, sa kojom ćemo reći zbogom i istrošenoj prvoj deceniji 21. veka. Živeli smo i čekali, bili glumci i statisti u prečesto igranim predstavama po već viđenom scenariju o začaranom krugu -


Dani velikog odbrojavanja u susret Novoj godini, bar u ovom delu Srbije, nisu ispunjeni prazničnom "euforijom", karakterističnom za vaskoliki svet u bliskom nam okruženju. Možda zbog toga što smo odavno izgubili korak u pokušaju da sa rumenke i moravca, uskočimo u tango za dvoje i valcer. I ne samo zbog nesavladanih lekcija umetničkog plesa. Daleko ozbiljniji su oni propušteni koraci koji bi nas, konačno, doveli do željenog cilja, još uvek tek oličenog u frazi o boljem životu.

U Negotinu, dakle, nema preterano velikih priprema za predstojeće slavlje i novogodišnju noć. Po tumačenjima nekih sugrađana zbog toga što smo preumorni za još jednu svetkovinu i velike želje! Drugi kažu da je na osetan pad svečarskog raspoloženja presudno uticao poslednji talas poskupljenja, sa drugim izdacima za sve i svašta, prazni novčanici i neizvestan ishod kalkulacije kako slaviti sada, a ubrzo zatim preživeti januar, prvi i najduži mesec nove godine?
Biće teška, ne propuštaju priliku da najave sa svih nivoa gotovo svi za koje se, koliko do juče, verovalo da znaju šta rade, kada su birani i postavljani na male i malo veće funkcije. Iznenađeni su, vele, i sami silinom krize. Mi koji smo mislili da ovi prethodno navedeni nešto znaju, još i više, jer smo računali da su spremni da doskoče iznenađenjima? Kako god, od prethodnih blizu 365 dana se rastajemo poprilično iscrpljeni jer je, doista, odlazeća godina bila veoma teška i zahtevna. Ispunjena neočekivanim obrtom mnogih očekivanih rešenja.

Počela je iznijansirana politikom, kao dominantnim faktorom u životima Krajinaca. Prvi meseci ove godine, protekli su u gromoglasnim predizbornim obećanjima s obzirom da je još krajem prošle, raspušten lokalni parlament i da su raspisani vanredni izbori za odbornike Skupštine opštine Negotin. Prethodna vlast u kojoj su bili lokalna stranka Pokret za Negotinsku i Timočku Krajinu (PNTK) i Srpska radikalna stranka (SRS) učinila je mnogo grešaka, glasio bi slobodan prevod zvaničnog obrazloženja resornog ministarstva, kasnije i srpske vlade, koja je donela odluku o održavanju lokalnih izbora, vanredno sprovedenih 7. marta. U okvir sećanja na godinu koja odlazi, Negotinci ovogodišnju kampanju s pravom uvode kao prvo, jer je bila baš onako-nekako, i duga i nametljiva, sa velikim brojem gostujućih aktera iz plejade aktuelnih političara. Zahvaljujući vanrednim izborima Negotin je, sa još jednim manjim brojem opština u Republici, konačno, bio u centru pažnje srpske javnosti. Uglavnom zbog ministara, državnih sekretara, delija iz raznih stranačkih grupacija, dama i gospođa, drugova i gospode, koji u godinama redovnih izbora na turneje idu, naravno, u veće i važnije gradove. Putevi su ih, početkom ove godine silom prilika vodili u našu Krajinu, u kojoj je posle višemesečne buke i galame i privremenog stanja, porođena nova demokratska vlast, preslikana sa republičkog nivoa. Time je jedan od ciljeva vanredno raspisanih izbora, postignut. I samo taj, nažalost! Jer, sve što se od majskog ustoličenja nove vlasti u Negotinu zbivalo, manje-više je već viđeno, računajući i predizborna obećanja, koja su ostala samo to! Prazna govorancija štancovana pod indigo u stranačkim centralama.

Dakle, ima li smisla dalje trošiti reči u potrazi za dobrim opštim mestima odlazeće godine, tek jedne u nizu za koje su Negotinci, tokom minule decenije, vezivali velika očekivanja?

субота, 11. децембар 2010.

SVETSKI DAN HORSKOG PEVANJA

Rekla bih da je malo onih koji će se setiti, ako uopšte i znaju, da se 12. decembar obeležava kao Svetski dan horskog pevanja. Negotin i Negotinci bi trebalo da imaju ovaj datum upisan u svoj kalendar značajnih dana. Pre svega zbog našeg Stevana Mokranjca, koji je sinonim za horsko pevanje. Takođe, i zbog brojnih njegovih sledbenika svih generacija.

Konstantin Babić je svakako jedan od onih umetnika, kojima ovaj grad duguje zahvalnost i sećanje. Kao jednom od osnivača Festivala Mokranjčevi dani, na prvom mestu. Kosta Babić je gotovo svih ovih festivalskih godina bio gost Negotina i muzičke manifestacije posvećene Mokranjcu.Ovde je imao prijatelje, ovde u Mokranjčevom kraju tražio inspiraciju za svoje specifično horsko i, uopšte, muzičko stvaralaštvo.

Današnji Dan horskog pevanja se obeležava širom kulturnog-civilizovanog sveta. Za mene je prilika da iz svoje novinarske arhive izdvojim jedno drago sećanje i podelim ga sa svima kojiima je Konstantin Babić bio prijatelj i saradnik. Cenjeni kompozitor i muzički pedagog je oktobra prošle godine napustio životnu scenu. Imala sam zadovoljstvo i čast da kao novinar sarađujem sa Kostom. Zato ću rado sa onima koji se sećaju velikog prijatelja Negotina, podeliti minute razgovora sa njim, vođenog septembra 2008. godine, kada je poslednji put pohodio rodni grad Stevana Mokranjca.




Lični stav - Kompozitor Kosta Babić, 2008.


Među poznatim imenima koja su proslavljala Mokranjčev horski i muzički Negotin je i ime Stojne Babić, profesorke muzike, svojevremeno dirigenta Crkvenog hora "Svete Trojice" u Negotinu. Pamte mlađe generacije srednjoškolaca Stojnu, mnogi od njih su i danas u kontaktu sa ovom energičnom i uspešnom ženom, koja se rado vraća gradu velikog kompozitora i svojim prijateljima. Živi daleko, ali prijatelje i Negotin ne zaboravlja, negujući, tamo negde, horsku muziku velikih srpskih kompozitora.



Intervju - Stojna Babić, Hor "Sv. Vasilije Ostroški" Frankfurt, 2008.


Usudila sam se da na ovaj način dam svoj lični doprinos obeležavanju Svetskog dana horskog pevanja!

недеља, 05. децембар 2010.

POLITIČKI INTERESI I DEMOKRATIJA


Nema velikih dešavanja u mom Negotinu, poslednjih dana. Posle imenovanja direktora budžetskih preduzeća i ustanova, naredni veliki događaj tek predstoji. Biće to doček Nove godine, 31. decembra! U međuvremenu, iz centra Srbije u moj uspavani grad stigne i po neka krupna vest. Međutim...............

Vest o drugom odlaganju predstavljanja Nacrta medijske strategije me uopšte nije iznenadila. Kao ni jedna od navedenih sumnji, prema kojoj politički interesi koče strategiju! Sve u svemu, neće biti konačnog teksta strategije do isteka ove godine, rasprave o njoj i usvajanja finalne verzije. Tako smo, hteli mi to ili ne, moje kolege iz bivše mi medijske kuće, RTV "Krajina", koja više ne postoji, i ja, ovoga puta potpuno spremno dočekali još jednu "veliku raspravu" o tome kako da uredimo medijsku scenu Srbije. Naš doprinos toj priči, mišljenja smo, biće veoma veliki. Sa pozicije onih koji su imali, pa izgubili svoje medije i posao u njima, zahvaljujući privatizaciji, rešili smo da u ambicioznoj strategiji - učestvovati nećemo! Nemamo motive, interes, a ni vreme!

Može nekome da zazvuči grubo ili sebično, ali tako je. Imali smo mi nekada ambiciju da učestvujemo, ponudimo ideje za moguća rešenja zasnovana na iskustvu, onih dana kada su tekle ne manje važne rasprave o medijima. Niko nas nije slušao, nije imao motiv, interes, a ni vreme! Baš kao ni mi, ovako nezaposleni, danas. Ministarstvu kulture, kome se s godinama izgubiše mediji, skoro da, uopšte, ne verujemo, a medijskim udruženjima iz kojih je većina ovdašnjih poslenika javne reči,uglavnom, istupila poručujemo da cenimo njihov trud, ali da ne brinu previše, jer će, kao i obično, biti onako kako DRUGI kažu. Toliko smo nekada bili solidarni, da smo se istrošili u nastojanju da objasnimo sve maligne aspekte zakona po kojima se odvijala rasprodaja medija u lokalnim sredinama. Izgleda da, ipak, nismo bili dovoljno glasni. Ili nisu želeli da nas čuju, ni zakonodavci, a ni udruženja. Svi su imali rokove i obavezu da urede medije. Do koje mere, najbolje znaju lokalni novinari, nažalost. Donošenje Zakona o informisanju je deo te iste priče, po kojoj jedni neće, a drugi nešto hoće u ime standarda koji važe negde drugde. Potvrdilo se da većina od stotinu i nešto poslanika - predstavnika stranaka tzv. vladajućeg bloka, može sve. Naravno, bilo bi drugačije da u skupštinama malim lokalnim i onoj velikoj u Beogradu, sede predstavnici naroda. Jok, to je bio ideal u koji su se mnogi kleli i zagovarali ga, a kasnije ga zloupotebili i zapostavili odmah po "osvajanju" demokratije. Šteta! Zato sam sklona da bez mnogo razmišljanja prihvatim obrazloženje prema kome donošenje medijske strategije u Srbiji koče politički interesi.

Upravo oni, interesi stranaka i strančica njihovih satelita, presudni su za mnogo toga danas u našoj Srbiji. Da nije tako u Negotinu, na primer, ne bi, i posle punih dvadesetak dana od poslednjeg skupštinskog zasedanja glavna tema bila imenovanje direktora javnih preduzeća i ustanova. Od svih važnijih, pa čak i onih egzistencijalnih pitanja, direktori se nametnuše kao najvažnije u delokrugu skupštinskog rada. Ispade tako i da su u srži vanrednih lokalnih izbora, održanih u martu ove godine, u Negotinu - bila kadrovska rešenja, po scenariju koji su već tada skrojile pobedničke partijske centrale uz malu pomoć prijatelja. Kadrovi su ustoličeni tako što su seli ljudi za koalicioni sto, jer drugačije ne mogu, s obzirom da im za samostalnost i "nezavisnost" uvek fale odbornik dva do crte, pa podelili resore na ravne časti.

Zato, ne mogu da verujem da neko može i da pomisli kako se do kadrovskih rešenja, ovoga puta, došlo drugačije, tačnije, bez političkih uticaja. O tome sam u postu "Krađe i partijski prijatelji" već pisala, pre više od mesec i po dana. Ispostavilo se da sam u potpunosti bila u pravu. Na žalost svih onih koji su, bez pokrića, verovali da danas u Srbiji, pa i u Negotinu, može drugačije !