четвртак, 04. март 2010.

BAŠ NAM JE BILO LEPO

"BAŠ NAM JE BILO LEPO"
Momčilo "Momo" Kapor (1937-2010)

Prosto se dešava, odlaze ljudi! To je ono na šta mi, ma koliko želeli, ne možemo da utičemo! Otišao je i Momo Kapor. Zato sa posebnim pijetetom ovaj post posvećujem NJEMU! Volela sam da beležim njegove rečenice i da neke misli pamtim i citiram kao aforizme. Da je tako potvrdiće i nedavna moja priča na blogu, u okviru koje sam dotakla rečenicu - dve, možda i više, iz jednog njegovog romana, iznedrenog, negde sredinom ove, po mnogo čemu čudne, po malo i neverovatne, prve decenije 21. veka.

Ostaće zabeleženo da je Kapor bio jedan od najčitanijih srpskih pisaca.Takođe, i jedan od najpoznatijih srpskih novinara i slikara. Momčilo Momo Kapor je rođen u Sarajevu, gradu u kojem je već kao trogodišnji dečak doživeo veliku pravu tragediju, kada je prilikom bombardovanja ostao bez majke, koja je poginula štiteći ga telom od bombi koje su padale. U Beograd je sa ocem stigao po završetku Drugog svetskog rata i u njemu ostao do kraja svog ovozemaljskog života. Voleo je Momo Beograd, intenzivno, i zato mu se stalno vraćao bez obzira na lepote brojnih svetskih metropola u kojima je za života boravio.Bio je hroničar Beograda, na onaj svoj, prepoznatljiv i vrcav način, koji je nama "provincijalcima", mislim, bio neobično blizak.

Diplomirani slikar beogradske Akademije likovnih umetnosti od 1961. godine /klasa profesora Nedeljka Gvozdenovića/, kičici uspešno pridodaje i reči, pa pisanjem otkriva još jedan, poseban kaporovski, izraz, očigledno i njime nadaren . Bio je i uspešan televizijski voditelj, koji je njeno prvobitno crno - belo izdanje osvežio svojom pojavom i šarmom. Inače, od kako je 1975. godine objavio "Folirante" napisao je veliki broj romana i zbirki priča. Autor je i brojnih dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti , Banket , Valter brani Sarajevo , Džoli džokej , Kraj vikenda).
Romani "Una" i "Knjiga žalbi" doživeli su ekranizaciju. Prevođen je na francuski , nemački , poljski , češki , bugarski , mađarski , slovenački i švedski jezik.






O odlasku protagoniste urbanog života


Profesor Ratko Božović, sociolog kulture, čijih se britkih misli i reči, sa predavanja na Fakultetu političkih nauka i danas, posle toliko godina, rado sećam je objavljenu i definitivnu istinu o smrti umetnika prokomentarisao rečima :"Smrt Mome Kapora je rđava vest o odlasku velikog majstora i u likovnoj umetnosti i u književnosti, ali i velikog majstora u onome što je komunikacija i što je beseda, što je sećanje i što je memorija.

Došao je iz epskog kraja, iz epskog sveta, da bi postao možda jedan od najuzornijih protagonista urbaniteta, ili samog urbanog života. To nije tako lako, to može samo neko ko je talentovan po moći zapažanja, po percepciji, po vrednostima, po emocionalnosti, po svemu onome što je nosio u svojoj ljudskoj složenosti", reči su profesora dr Ratka Božovića.

Po oceni uglednog srpskog kulturologa, Momo Kapor je bio složena umetnička ličnost. "Po tom smislu što je srećno spajao ono dete koje se neprekidno igra, meni se čini da Momu Kaporu nije pripadala starost, pa ni bolest. Jer on je bio sa aktivnim stavom, aktivnim odnosom, svuda prisutan, po svojoj lucidnosti, po svom kazivanju, po svojoj ljudskoj razlici.Čini se da odlaze neki ljudi koje nećemo više videti u nekoj drugačijoj izvedbi, u nekim drugim personalitetima".

"On je u umetnosti, u literaturi, bio veliki majstor, ali je bio veliki majstor i naracije, kazivanja, žovijalnosti, jednog modernog duha koji je bio prisutan u toj komunikaciji. Prosto se neki kutak, kutak Kluba književnika, kutak u kome je on sedeo, nije mogao zamisliti bez njegove dosetke i dobrog prisećanja na ljude koji su bili dobri i koji su bili s njim u komunikaciji u prethodnim i sadašnjim periodima. On je i na taj način otišao u legendu", reči su profesora Božovića, sa kojim sam, inače, imala ogromno zadovoljstvo da razgovaram, između ostalog, i u studiju TV "Krajina", daleke 2001, ali i godinu kasnije, kada je, nakon demokratskih promena, u Negotinu boravio sa svojim kolegama profesorima Fakulteta političkih nauka, Ivom Viskovićem i Čedomirom Čupićem.

Za mnoge politički kontroverzna ličnost Momo Kapor je ostajao, ali uvek, dosledan sebi, govoreći da je za vreme svake vlasti bio "pomalo" na ledu. Možda u tim rečima treba razotkrivati deo tajne njegovog književnog fenomen.

Ovako je pisao...........

"Evropa nas još ne prima, ali nas kupuje na veliko i malo. Uskoro nam himna neće biti "Bože pravde", već "Hajde Jano, hajde dušo, kuću da prodamo, Jano dušo, samo da igramo". Narodni muzej na Trgu republike se sa strahom proverava da li je još unutra ili se uselila neka robna kuća, npr. "Primtemps" ili "Standa". Neki dan vidim trojicu u trenerkama, sa zlatnim satovima na rukama, merkaju zgradu Patrijaršije - očigledno, novi strateški partneri. Još malo pa čovek neće smeti da izađe iz svoje kuće na ulicu, sve će biti pokupovano, pa će Beograđanima trebati viza da odu do palate Albanije, ako je u međuvremenu ne kupe šiptari, da operu pare od droge, oružja i belog roblja".





.......... ali i mislio Kapor

"Zanimljivo, menjaju se vremena, ideologije, režimi i vlasti, ali scena ostaje uvek ista, samo sa promenjenim nazivima i likovima. Umesto narodnih heroja i istorijskih datuma partizanskog ratovanja, posle pada komunizma i propasti socijalizma, nastala je prava inflacija svetaca, tako da su žene heroje smenile svetice, pionire-anđeli, a partizanske pesme-molitve i tropari! SVE OSTALO-OSTALO JE ISTO! U prvim redovima fotelja, umesto ugojenih generala i članova CK, zaseli su debeljuškasti sveštenici i pregojeni lideri novih partija. Međutim, i za vreme pevanja nove himne, deci na bini se isto tako piškilo kao i za vreme one stare".


Na svetu gde je teško pronaći se među ljudima Momo Kapor je ostavio dubok trag. Pamtiću ga mnogo više kao pisca meni neobično dragih knjiga i odličnog novinara, kolumnistu, no slikara. Postoji, verovatno, i za to, valjano, objašnjenje - moje. Ne treba, ipak, zaboraviti njegove reči:"Pišem knjige dok mi se suše slikarska platna. Da se ponovo rodim bio bih samo slikar.Od pisanja bi to bio samo potpis na čeku ".

Ako bude porekao sebe, duboko verujem da će napisati još koju knjigu i ponoviti rečenicu, meni posebno dragu, koju doživljavam kao svojevrstan dar zrelom sjaju:"U poznoj lepoti svih žena treba tražiti tragove onih koji su ih nekada obožavali!"

3 коментара:

  1. Pokoj mu duši i rajsko naselje!
    Vanja, hvala ti za ovo divno podsećanje na Velikog Kapora.

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман05. март 2010. 15:04

    Vanja
    Nemoj da govoriš o vremenu kada nisi ni bila rođena. Ima nas živih koji smo rasli u DOBA TITA, koji smo živeli posle TITA, i koji smo sudionici vremena posle 2000.g.
    Ova tri perioda dele NEPREMOSTIVI zidovi nerazumevanja. Uzaludno bi bilo objašnjavati.
    Za to uspomena na Momu Kapora treba da bude sananje da je ove periode verno oslikao u svojim delima.
    Poslednji deo Tvog posta dovodi me u sumnju: DA LI SMO GA SVI DOBRO RAZUMELI? Tu ubrajam i sebe. Možda ni ja nisam dobro razumeo Tvoj nekrolog velikanu? Zašto to kažem? "Jer istoriju su uvek pisali pobednici". Znam da obavezno štivo iz srpskog jezika, koje sam ja učio-čitao, SADA DECA U ŠKOLAMA I NE ZNAJU ZA NJIH.
    Da ne cenim ono što si napisala n e bi se ni javljao.
    Miša

    ОдговориИзбриши
  3. Анониман10. март 2010. 15:05

    Zna se kako to sve funkcionise kod nas. Ako imas svoga imas i Boga. Prema tome, svako je bio i bice veliki onoliko koliko ima svoga, a talenat je naravno u pozadini. Ali jasno je ionako da od talenta nema nista, ako se ne nadju i pravi ljudi koji to podrzavaju, da ne govorim o novcu koji mi nikad nemamo.( a Cecu podrzava Dacic recimo.... i slicne situacije) Zivot je nekom majka nekom zla maceha. Pa sta sad? Svi cemo umreti jednog dana, nego sta smo radili i gde smo bili????? Resava to Bog, bavlja, al ne zaboravlja. Nek se svi malo zapitaju sta nose na dusi.

    ОдговориИзбриши