Када већ немам своју Телевизију, која је престала да постоји као колатерална штета приватизације медија у Србији, морам да црвеним због туђих. Наравно да споменута Телевизија које више нема није била моје власништво и наравно, питање је каква би данас била? Коначно, не морам баш ја да носим бреме стида због онога што се данас приказује на свеколиким ТВ станицама у ближем и ширем окружењу, а које су, како која, добиле префикс - локалне, регионалне и нормално, националне, а самим тим и шансу да раде и да буду наш прозор у свет. Судећи по ономе што нуде, готово без разлике, веома сам спремна да га заблиндирам мирне душе и без, евентуалног, покајања због тог чина. Чиме би то могао бити незадовољан – по образовању и занимању новинар – данас и овде, у земљи Србији, а у још ближем одређењу, малом граду Неготину? Генерално, ово питање подразумева сијасет подпитања, а одговори би се могли, по сваком од њих, свести на исти. Програми већине телевизија су гори него икада и не нуде ништа паметно и вредно трошења драгоценог времена. Са овом констатацијом, знам, директно прстом „ударам“ у око сваког гледаоца који с нескривеним узбуђењем очекује своје фарме, велику браћу, парове и друге културолошке феномене, домаће серије у којима се бабе чешљају упркос селима која горе или обрнуто, а народ пита гранд. Лудило од понуде! Вика, бука, говор улице, онај најгрђи, вриштећи народњаци и народњакиње у све огољенијој варијанти за коју им ваљда нико није рекао да је далеко од допадљиве! То је, у најкраћем, понуда наших телевизијских станица данас, са већ на почетку споменутим префиксом, углавном, националним. (Довољно је да се осврнемо на дане празновања око нове године, када су се тв станице готово утркивале око статуса лауреата најнеинвентивнијег програма и, назови, забаве). Зато не треба да чуди што и они са локалнијим призвуком раде то исто, ослањајући се на мање познате звезде естраде, шоу-бизниса и, наравно, запослене кадрове, који нису кадри да прочитају временску прогнозу, али зато јесу да плагирају своје познатије колеге и праве „популарне“ емисије на које гледаоци, просто, „откидају“.
Недостатак личне вере у исход, пре неколико година, предузетих мера на престројавању медијске сцене у Србији, тумачила сам (некада) из казненог угла оних који су ефекте преурањене а лоше приватизације радио и тв станица, међу првима осетили на сопственој кожи. Откази радницима, затварање медија и развлачење, да не кажем крађа, њихове имовине, само су део невеселог биланса, за који су, нешто касније, одговорност, стидљиво додуше, преузели креатори закона по којима се распродаја медија, у име њихове и слободе јавне речи одвијала. Штета је ненадокнадива, а томе у прилог, тек делом, говори текст с почетка овог поста. Из медија су се повукли или су отерани професионалци. Уместо да на њихова места, применом принципа селекције, дођу неки други, спремнији и образованији, паметнији и лепши посленици „седме силе“, речју, креатори програма, систематски се радило и ради на примени својеврсне контре, која целу причу око медија и њиховог устројавања изврће руглу. Иако неки кажу да стратегија постоји у форми законског акта, медији су и даље без осмишљене перспективе развоја. Није случајно што данас чак и најватренији поборници промена у њима, с жаљењем поручују да је било грешака, промашаја, лоших процена, исхитрених и погрешних потеза. У нашем, вазда, шали наклоњеном народу, за тако нешто постоји одговарајућа изрека „Џаба сте кречили“.
