четвртак, 29. септембар 2011.

НА ТРАГУ 46. МОКРАЊЧЕВИХ ДАНА

Са пристојне дистанце од двадесетак дана, септембарски, 46. по реду Фестивал „Мокрањчеви дани“, признајем, у мојим очима није ни изгубио а ни добио нови квалитет. Просто, неке од уочених мањкавости у организацији манифестације, препустићу да јавно изнесу они који о томе брину, на местима на којима се о таквим темама разговара, а ја бих да се приклоним мишљењу публике која је, коначно, и најпозванија да каже свој суд. С обзиром да сам све време „Мокрањчевих дана“ и сама била део ње и ослушкивала, хтела нехтела, случајно или намерно као новинар шта кажу, управо, верни посетиоци, остаје још да се у завршници овогодишње сезоне чује оцена званичника која не би смела да изостане. Верујем да ће и Програмска комисија, по старој доброј традицији, својом речју закључити ову фестивалску годину и одмах кренути у припрему идуће.

У међувремену, са критичким ставом и делимичним сагласјем, остајемо публика и ја. Генерално, сви утисци, без обзира да ли нагињу једном од два могућа квалитативна суда, могу се подвести под констатацију да је и овај Фестивал био успешан, програми праћени (наравно, не баш сви), а већина учесника на нивоу традиције јединствене смотре уметничке музике у Србији. Публици треба веровати, посебно због тога што је програме подржавала у ванредно тешким условима. На температурама које су у сали Дома културе "Стеван Мокрањац" сваке вечери током трајања Фестивала, биле изразито високе и до 38 степени Целзијусове скале. Закључујем, публици је ипак било лакше. Посетиоци су могли да изађу, расхладе се по жељи, а да то никоме не засмета. Авај, шта је са извођачима? По мени, они су били прави хероји овогодишњих Мокрањчeвих дана. Од прве до последње вечери, од првог до последњег концерта, без разлике, почев од Стефана Миленковића, принца виолине, који је са пијанисткињом Истром Печвари успео да попуни добром енергијом извођачку сцену и пренесе флуид на радознале Неготинце, који показаше да знају да слушају уметничку музику, али и да су захвални саговорници, уколико им се укаже прилика за разговор.

Програм, доиста, вредан најбољих критика, баш као и онај који је уследио у прегрејаној сали, са стартним кашњењем од тридесетак минута, хорске музике, највише Мокрањца, коју је читао АКУД „Иво Лола Рибар“ из Београда, прошлогодишњи победник Натпевавања хорова. Дисциплинован и посвећен, Милован Панчић, није крио да му се овако укомповано вече, уопше, није допало. Делим, апсолутно, мишљење уметничког руководиоца и диригента „Лоле“, човека који је годинама укључен у неготинско-српски, наш, Фестивал. Јер, они који су компоновали програм и о њему морали да мисле, требало је да знају да Миленковић своје музичке реситале базира на сарадњи са публиком која је веома активна и љубопитљива. Не знам да ли је то мана или врлина мањих средина? С друге стране, када неко попут Миленковића пређе континенте, океан или велику бару, да дође на ходочашће у омалени Неготин, треба/ ло/му /је/ препустити подијум без резерве и ограничења. Не би се при том догодило да један изванредан концерт хорске музике, одржан у наставку исте фестивалске вечери са делима руских и српских композитора Мокрањца,Божића и Бабића, која су доминирала, остане у сенци виолине Стефана Миленковића. То Хор „Лола“ и Милован Панчић, сигурно је, нису заслужили, па макар се десило сасвим случајно или пак из других разлога, које је у ходу и припреми фестивалске сезоне ваљало отклањати.

Уз концерте Хора РТС-а, са бардом српске диригентске сцене, маестром Младеном Јагуштом, који не да воли, већ се сваком приликом клања Мокрањцу и његовој музици, те Академског Хора „Обилић“ са невероватном Даринком Матић Маровић која је наступила у Храму „Свете Тројице“ и тако у граду Мокрањца обележила три деценије рада са својим Обилићима и Крсманцима, па и победничког „Салутарис“ из Минска у Белорусији, који је по успесима за кратко време више него десетоструко надмашио године свог уметничког постојања, још неким садржајима на овогодишњим Мокрањчевим данима, сигурно је, треба одати признање. Као и критику на избор комичне опере „Мандрагола“ Театра „Мадленианум“, која, иако најављивана као хит представа, без обзира на унапред распродате улазнице за премијеру на неготинском фестивалу, по цени од 800 динара, није погодила нерв публике, баш као ни програм Националног ансамбла „Коло“ који је избором кореографије поприлично успорио чула бројне публике у вечери свечаног чина затварања 46. Мокрањчевих дана.

И шта остаје да се дода ? По мени оцена о раду медија, који настављају са неприличним маниром да их има само на отварању музичких свечаности. Касније Фестивал, једини тог профила на простору ван Београда, у читавој нам Србији, за те исте медије више није важан. На сву срећу, ни они Фестивалу, који успешно одолева изазову новокомпонованог новинарства у коме нема довољно простора за причу и идеју да се широј публици ван извођачких сала приближи српски бренд – Мокрањац, његова музика и Фестивал коме ускоро предстоји златни јубилеј.


*

Министри и они други


Када телевизије и радио станице коначно схвате и признају, најпре себи, да у њиховим шемама за које тврде да су неприкосновене, углавном, доминирају репризе и садржаји не баш идеалног квалитета, те да се Мокрањчеви дани збивају само седам дана од 365 у календарској години, можда ће се вратити својим изворима, Мокрањцу и Фестивалу. Овакво, ad hoc праћење, кобајаги, најатрактивнијих гостију и програма, а то министри из ресорног министарства на самом отварању, свакако не би требало да буду, је другачије мотивисано и указује на низ мањкавости. Највише на недостатак слуха и опште културе у редовима посленика јавне речи, који би да мало кокетирају и са уметношћу. Нажалост, чак и тада површно и без довољно правих информација и претходне припреме. Част изузецима оличеним у представницима Радио Београда, који се и иначе баве овом врстом програма као уредници и аутори специјализованих музичких емисија, ретким радио и ТВ станицама у Мокрањчевом Неготину и градовима у суседству, као и појединим дописницима дневних новина. Не треба при том заборавити да су Мокрањчеви дани Фестивал са којим, не само Неготин, већ и цела Србија, настоје да искораче у свет.

петак, 16. септембар 2011.

НЕГОТИН - СПУШТЕНА ФЕСТИВАЛСКА ЗАСТАВА 46.МОКРАЊЧЕВИХ ДАНА



Фестивал уметничке музике, Мокрањчеви дани, завршен је у сусрет овом дану. Био је успешан, посећен свих дана, почев од предфестивалске вечери, 8. септембра до завршне вечери, 15.септембра. Много је утисака, успешних наступа извођача, сусрета, познанстава.

О свему томе, наредних дана на овом истом месту.

Фестивал је завршен - живео Фестивал!

среда, 07. септембар 2011.

U SUSRET 46. MOKRANJČEVIM DANIMA


Kompozitoru Konstantinu Babiću (10. februar 1927 – 13.oktobar 2009), Negotinci duguju zahvalnost i sećanje, kao jednom od osnivača Festivala Mokranjčevi dani, na prvom mestu. Kosta Babić je gotovo svake festivalske godine bio gost Negotina i muzičke manifestacije posvećene Mokranjcu. Ovde je imao prijatelje, ovde u Mokranjčevom kraju tražio inspiraciju za svoje specifično horsko i celokupno muzičko stvaralaštvo.

Ove sezone na Mokranjčevim danima u Negotinu, u sredu , 14. septembra u 22 sata, na Maloj sceni bioskopa „Krajina“, Trio „Anima“ iz Niša izvešće koncert „Posveta Konstantinu Babiću“. Za mene je ovo prilika da iz svoje novinarske arhive izdvojim jedno drago sećanje i podelim ga sa svima kojiima je Konstantin Babić bio prijatelj i saradnik. Cenjeni kompozitor i muzički pedagog napustio je pre gotovo dve godine životnu scenu, a ja ne zaboravljam koliko je dragocen saradnik i sagovornik uvek bio. Imala sam čast da, kao novinar, sarađujem sa Kostom. Zato ću rado sa svima koji se sećaju velikog prijatelja Negotina, podeliti minute razgovora sa njim, koji smo vodili septembra 2008. godine, kada je Kontantin Babić poslednji put pohodio rodni grad Stevana Mokranjca.


Lični stav - Kompozitor Kosta Babić, 2008.

недеља, 31. јул 2011.

СЛИКЕ У ОКУ - ЛУИС

Вест о трагичној смрти Љубише Стојановића Луиса ме је паралисала. Затекла ме је рано, у недељно јутро, последњег дана јула, код ишчитавања рукописа за књигу о Соњи Савић, глумици која је рано и трагично, али на други начин, напустила овоземаљски живот. Из забележених сећања, неких веома потресних, чак, у збиљу ме је вратила ТВ слика, на којој сам само желела да одморим претешке мисли. У неверици сам чекала да се понови текст вести испод слике, да се врати и да ме разувери да то што сам, управо, прочитала није тачно. Да сам под утиском претходне , тужне приче, прочитала погрешно. Међутим, иако уморне, очи су добро виделе. Угасио се, у трагичној несрећи, још један живот, у надметању са брзином, у жељи да се уради много и постигне све.

Луиса памтим још из дана мог лепог и безбрижног детињства и одрастања. Верујем да је и његово било такво, јер познавала сам његове родитеље, одлазила у кућу у Доситејевој улици, у којој је увек у друштву, увек насмејан и крајње одан музици, која му је била судбина, одрастао. Много више као Неготинац, него Лесковчанин, иако је тамо рођен, или Нишлија, с обзиром да је у граду на Нишави стицао образовање, музичко. Наш Неготинац, волимо да кажемо сви ми који смо га поштовали, ценили његов рад, сматрали га пријатељем. Велики дечак, раскошног гласа и позитивне енергије нам је узвраћао истом мером-поштовањем и пријатељством. О, какав је то празник у некадашњој РТВ „Крајина“ био када су се организовала снимања Луисових концерата у Неготину. Радило се са усхићењем јер његови концерти су били прави. Са познатим гостима, које је Он бирао и доводио, као пријатеље пријатељима.

Луис је годинама у граду Неготину приређивао хуманитарне концерте за децу из Дома „Станко Пауновић“. Дуго је , дуго то чинио, почев од средине деведесетих година прошлога века. Наградом града Неготина, неколико година потом, није могла да се премери и изрази сва захвалност његових суграђана великом певачу, па су Неготинци, на десетогодишњицу хуманитарних концерата, Луису, с великом љубављу, у знак захвалности за све што је учинио и чинио на промоцији добра и хуманих вредности, дали звање почасног грађанина Неготина.

Једном приликом, он је тим поводом новинарима рекао:“Још као клинац имао сам оркестар у којем су свирали и малишани из тог Дома. То су ми били пријатељи. Пресрећан сам што ми се град у којем сам одрастао одужио на овај начин“.

Луис је у Неготин долазио као прави Деда Мраз, из прича. Са шареним и бројним пакетима за децу из Дома , отвореног срца и широког осмеха који је наследио од мајке Мице, племените жене, лепог гласа и ведрог духа.

Последњи концерт Луис је са својим пратећим бендом одржао у Неготину 13. маја прошле године у оквиру Мајских свечаности, на Градском тргу, пред неколико хиљада Неготинаца.

Недостајаће нам наш необични суграђанин!

уторак, 21. јун 2011.

ЖИВОТ НА ЧЕКАЊУ

Или, шта би било, када би нам се сва oчекивања на која смо принуђени, испунила одмах и сада. Да ли бисмо били срећнији, богатији, испуњенији?

Нема неке филозофије у овом, тек наизглед, баналном питању. Како би било да свакоме од близу хиљаду и по бивших радника некада највећег крајинског колектива ИХП Прахово, почну на рачуне да пристижу паре које су зарадили, док су радили. Да им се лепо и по праву исплати једна-две-три, па и више хиљада евра, колико свакоме од њих дугује газда, грчка Компанија „Неохимики“. Обавезу је свесно преузела куповином крајинског комбината, још 2008. године, и отуда њихово име у овој причи о томе шта би било кад би било. Питам се, шта би у овом тренутку са око 4,5 хиљада евра урадила моја суграђанка Душанка Калиновић, која је 35 година била радник праховске лабораторије, а из фабрике пошла без 27 неисплаћених зарада. Или, Снежана Стојановић, социјални радник, којој није намирено 20 плата...... или са око 24 зараде, колико од Прахова потражује, брачни пар Радосављевић, Звездана и Гмитар. Шта би они и многи други могли да ураде са тим новцем? Вероватно да мало лакше и лепше живе, иако данас не постоје, ама баш никакве, гаранције за бољи живот.

А, какав живот, данас, живимо у приватизованој Србији?


У групама, на протестима и на блокадама! Појединачно, и по позиву, у судницама у којима покушавамо да нађемо правду и остваримо своја права. Скоро донкихотовски упорни у настојању да се изборимо са ветрењачама, због којих не спавамо, због којих смо заглибили у дужничку кризу према свима – због дуга према нама. Данас, када сви посежу за законом и кажу да је обавеза нас смртника да намирујемо своје рачуне, неизоставно, уз казнене камате које расту из дана у дан, питање је како доћи до пара које имамо, а опет немамо. И тако из дана у дан, до новог протеста, до новог подизања гласа и покушаја да се скрене пажња на проблем који, очигледно, данас има сваки други – трећи пунолетни грађанин ове земље.

То је поново, крајем маја, у центру Неготина, на мирном протесту, учинило на десетине бивших радника ИХП Прахово. Сви они су још прошле године са менаџментом грчке Компаније „Неохимики“ потписали, појединачно, Споразум о исплати заосталих плата, који је прекршен. „Неохимики“ радницима дугује 25.647 неисплаћених зарада. Поравнањем о исплати заосталих плата, Грци су се обавезали да ће до краја ове године, месечно издвајати по 250 хиљада евра, у појединачном месечном износу од 170 евра. Прве исплате су почеле прошлог септембра, али њима нису обухваћени сви радници који потражују у просеку од 3 до 29 зарада. Основана је сумња, поручио је Радослав Бараћ из Иницијативног одбора бивших радника ИХП, да се то намерно чини, како би Прахово отишло у стечај, не би ли касније то предузеће, без икаквих обавеза, неко преузео у бесцење.

У ИХП Прахово кажу да је кашњење последица објективних фактора и да су до сада, од укупно близу пет, намирили милион и по евра на име плата из периода пре приватизације, а да је критеријум по којем се оне исплаћују заснован на принципу историјског реда, почев од дуговања из 2001.

Бивши радници су мајски протест одржали испред зграде Скупштине општине Неготин како би подсетили јавно

ст на своја елементарна права на зараде и живот. Била је то прилика да се најаве радикалнији потези. Договорено је да ће бивши радници Прахова у далеко већем броју 13. јуна, организовати блокаду на прилазу праховске индустрије уколико у међувремену „Неохимики“ не почне са исплатама зарада по потписаном Споразуму. То су и учинили, тако да од прошлог понедељка траје блокадa свих улаза у Индустрију хемијских производа, „Луку-Прахово“ и индустријских колосека.



Подужој колони камиона са товаром није допуштен пролаз до главне фабричке капије. Учесници протеста поручују да ће последице евентуалне штете ићи на терет грчког власника, Компаније „Неохимики“ која је, прекршивши Споразум о исплати заосталих зарада бившим радницима, испровоцирала јунску блокаду Прахова.


Иначе, већина бивших праховских радника је приликом потписивања Споразума са менаџментом „Неохимикија“, прошле године, повукла судске тужбе или их ставила у статус мировања до краја ове године. Многи кажу да ће процес наставити по истеку рока, а неки су поручили да ће то учинити раније јер је и друга страна прекршила Споразум који је сама предложила.

Прошле године, договорима о Споразуму је и окончана седмодневна блокада индустријског колосека и свих прилаза праховској хемијској индустрији и Луке Прахово. Бивши запослени су прихватили понуду послодавца да исплата дуга, који је за око 1.900 радника износио пет милиона евра, започне првог септембра и заврши до краја 2011. године. Реч је о износу за који је пре три године грчки купац пазарио највећи крајински колектив – ИХП Прахово.

субота, 23. април 2011.

DONATORI I ONI DRUGI



• “Zanimljivo je da su se Negotinci najviše istakli među privatnim licima, koja su stranci – DS, donirala više od 6.000 dinara, što je limit da se prijavi prilog. Na spisku od 60 darodavaca, čak 34 su iz Negotina. Njih 30 stranku je doniralo sa po 10.000 dinara, trojica sa po 30.000, a jedan (Siniša Puljecović) priložio je 50.000 dinara- (Blic, 15.04.2011.)


• Čitam „Blic“ od 15. aprila i glasno konstatujem - evo, prave teme za radovanje. A, taman sam ozbiljno počela da sumnjam da se Negotin grad, i njegovi istaknuti pojedinci, nikada neće naći na stranicama novina u svom najboljem izdanju. Pitala sam se šta je potrebno da nas više, mislim na Krajinu, na krajnjem istoku Srbije, posustalu i ne preterano atraktivnu ni nama samima, a kamoli turistima u koje se kunemo pri prvim nagoveštajima proleća, odlepe od crnih i drugih tabloidnih hronika. Kad ono lepa, lagana priča o donatorima, popravi mi mračno raspoloženje, izazvano prohladnim aprilskim danima. Obradovah se delu svojih sugrađana! Priznajem, osetila sam čak i stid što se i sama nisam setila, pa da priložim, iako nisam član, ali nema veze. Nije da nije velika stvar kada se u vreme izrazite besparice i krize, morala, pre svake druge, čak 34 Negotinca, nanižu na spisku donatora, iskazivanjem dinarske ljubavi prema bližnjem, u ovom slučaju stranci, svojoj DS, i od svih velikih, budu makar najbrojniji njeni darodavci.

• Elem, bez želje da rečima potamnim sjaj ovakvog podatka, ili više iznetih u tekstu, po meni nedovoljno emotivno obrađene priče o Negotincima-najvećim donatorima DS, posebno me je dirnulo donatorstvo najvećeg među donatorima velike Demokratske stranke, gospodina Siniše Puljecovića. Njegova nesebičnost se, prosto, nameće kao tema za sebe. Konačno sam shvatila, da je stranka sve - ljudi ništa! Pomisliće neko da mi namere nisu baš najjasnije pri pisanju ovog eha na svakodnevicu života u zemlji Srbiji. Zato da pojasnim. Slučajno, a filosofi kažu da slučajnosti ne postoje, poznajem donatora, dugogodišnjeg političara, nekada i predsednika opštine kada su se razilazili Koštuničini prvi ljudi, pa dolazili drugi, pre oko devet godina, znam ga kao medijskog moćnika, koji je čvrstom rukom iz senke upravljao Nezavisnom STV televizijom u sistemu ANEM-a pri rušenju režima, zna se već čijeg. Čak sam kratko vreme i radila sa dotičnim jer sam se, kao novinar, zatekla u RTV „Krajina“ koju je , neko kaže, ispod svake cene jeftino kupio sa svojim najbližim saradnicima, ali ubrzo i nju ugasio. Trajala je ta privatizovana televizija, sa prethodnim dugim stažom, posle njega ( ili sa njim), kratko i bolno, od novembra 2007. do decembra 2010. U zaključku, bez želje da zloupotrebim bilo čije ime od preko mogućih 45 – mojih bivših kolega, a nekada radnika te iste, privatizacijom ugašene „Krajine“, konstatovaću sledeće, a ko želi neka mi se pridruži (uostalom, vremena imaju, nezaposleni su, a ideja mi je lepa, baš kao i priča o donatorima). Dakle, do pukog imena na spisku od 2 618 nezaposlenih lica u ovoj opštini stigli smo u vreme kada je predsednik UO RTV "Krajina" bio, upravo, gospodin donator naše najveće stranke u zemlji. I tada je bio njen istaknuti član. Sklona sam da verujem, posle svega što me je prosvetlilo,da su onomad, a u istoj političkoj konstelaciji, ipak vladala drugačija pravila, kada nije bilo zgodno upuštati se u donatorstvo bilo koje vrste. Mislim na zarade zaposlenima i uplate obaveznih doprinosa radnicima, pogotovu. Laknulo mi je kada sam saznala iz novina da su, na svu sreću, stigla bolja vremena, koja otvaraju prostor za velika dela. Donatorstvo strankama, što je, naravno, i zakonom regulisano. Ne kao tamo neke privatizacije medija, naopake.
• Zato mislim da bi bilo dobro da, upravo mi, bivši radnici propalih medija u opštini Negotin, STV i RTV "Krajina", koji se dovode u sudbinsku vezu sa donatorom "od 50.000 dinara“, napišemo za dotičnog preporuku, ne bi li se našao u konkurenciji za neku od prestižnih opštinskih – majskih nagrada. Na taj način bismo izrazili apsolutno oduševljenje gestom našeg dobrog poznanika i odužili se nesebičnom donatoru, koji će nam ostati u trajnom sećanju kao jedan od kreatora naših sudbina.

• Setih se aforizma velikog ruskog noveliste i pripovedača, Antona Pavloviča Čehova, zapisanog u većini knjiga, jer se izgleda mnogima veoma dopao, onako otrgnut iz konteksta, a glasi : "Težnja da se služi opštem dobru, mora odmah da postane društvena potreba i uslov za ličnu sreću!"

Nego šta! Prepustiću se sada spokoju milosrđa i praštanju koje stiže sa velikim Vaskršnjim praznikom.

Kolumna "Pozdrav iz Negotina" od Jovanke Stanojević, objavljena 22. aprila 2011. u dvonedejnom informativnom magazinu Nova Timočka Revija ( NTR ).

четвртак, 24. март 2011.

GRANICA STRPLJENJA I TRPLJENJA

- Prosto rečeno – čitаnje novinа postаje sve štetnije po zdrаvlje. Trebа gа izbegаvаti, nа prаzаn stomаk pogotovo, bаš kаo što TV kаnаle sа rijаliti šou progrаmimа, neizostаvno, trebа „preskаkаti“ u interesu očuvаnjа zdrаvog rаzumа –

Užаsаvаju me sаznаnjа kojа preuzimаm iz medijа. Neću dа objаšnjаvаm zаšto. Zаto! Dovoljno je dа se u ruke uzme bilo koje izdаnje nekih dnevnih novinа i, eto odgovorа ! S druge strаne, s TV kаnаlа, stiže još veće ludilo. Mа, ne mogu dа verujem štа se sve dаnаs pаkuje kаo „projekаt“? Mukа mi je kаdа sаmo pomislim nа velikog brаtа, fаrmu, dvor.......... Iаko ne prаtim ove velike forme, nа preskok, i slučаjno sаmo, tek toliko dа pređem dаljinskim po TV meniju, zаključujem dа su bаš ovi projekti zаslužni zа ulаzаk žаrgonа ulice i primitivizmа, nаjgore vrste, u nаše domove. I, kаo dа to nije dovoljno. Grаdivo sа tv ekrаnа preuzimаju tаbloidi, prepričаvаju gа, objаšnjаvаju, detаljišu, potvrđuju! Kаo dа je reč o nаjvаžnijim stvаrimа nа svetu. I tаko u krug, od dаnаs do sutrа. Mnogi gledаju, onаko, iz rаdoznаlosti, imа i onih koji se zgrаžаvаju i ljute, аli i gledаlаcа koji vele dа su redovno ispred televizorа kаdа su nа progrаmu ove emisije, jer im dobro dođe dа pobegnu iz rijаlitijа srpske svаkodnevice. Dok zаluđeno blenu u šаrenilo kičа, onog nаjgoreg, zаborаvljаju nа svoje muke.

Ovih dаnа, u vreme velikih strаdаnjа i prirodnih kаtаstrofа koje odnose živote, nа velikom prostoru zаlаzećeg Suncа, udenuo se još jedаn mаrt, još jedno sećаnje nа „Milosrdnog аnđelа“ i NATO аgresiju nа Srbiju. Zemlju nа brdovitom Bаlkаnu iz koje dаnаs, posle 12 godinа, preko mаlih ekrаnа zаvirujemo u drugi krаj svetа koji nаdleću bešumne, nevidljive, moderne i ubojite , do perfekcije upаkovаne, letelice аngаžovаne u misiji „Odisejevа zorа“. I ponovo neću dа objаšnjаvаm zаšto me užаsаvаju sve ove nаvedene činjenice. Reći ću sаmo to dа sа zebnjom uključujem TV i otvаrаm prve strаnice novinа jer se bojim nove stаtistike o broju poginulih i unesrećenih!

I, upravo, zato kаžem dа su slike životа koje preuzimаm iz medijа, nаžаlost, sve bolesnije, što me dovodi do jedne veoma stаre priče. Nekаdа dаvno, dаvno, Avicenа, izuzetno cenjen filozof аli i lekаr, je svom pаcijentu, kogа je dugo lečio, zаmoren njegovom neodlučnošću, rekаo: „Ovde nаs je troje – ti, tvojа bolest i jа! Onаj zа kogа se budeš odlučio biće pobednik.“

Idejа ovog istočnjаčkog mudrаcа je bilа dа se bolesnik, konаčno, opredeli zа sebe, zа svoju dominаntnu аngаžovаnost, а dа lekаrа prihvаti kаo „voditeljа“ u procesu ozdrаvljenjа. I posle mnogo vekovа, ovа poučnа pričа istočnjačkog maga, zvuči kаo dа je nаpisаnа uprаvo sаdа i ovde. Nije je teško rаzumeti!

петак, 04. фебруар 2011.

ŠTRAJKOVI NA POČETKU GODINE ZADATOG OPTIMIZMA

- Tаmаn kаdа je nаcijа opijenа poslednjim dаmаrimа višednevnog novogodišnjeg slаvljа, konačno, počelа dа se vrаćа redovnim, а ne mаlim, obаvezаmа, negujući optimizаm, koji joj je iz vrhа držаve preporučen po Dedа Mrаzu, prosvetаri podigoše glаs i štrаjkom nаrušiše zimsku idilu-


Protutnjаlo je ludilo novogodišnjeg slаvljа, zа mnoge produženog nа više nerаdnih dаnа, što bi u slobodnom prevodu moglo dа bude sаsvim dovoljno zа zаključаk dа je i ovаj prаznik bio uspešаn. I proslаvа Božićа, tаkođe, pа krsnih slаvа, rečju, brojnih dаtumа iz kаlendаrа jаnuаrskih čаrolijа, sа kojimа su i Negotinci drugovаli i rаdovаli im se gotovo svih ovih tridesetаk dаnа. Iаko su se kreаtori fiskаlne politike i drugih prаvilа po kojimа se živi, svojski trudili dа nаruše svečаrsko rаspoloženje s obzirom dа su gotovo svаkodnevno u nаrod, preko medijа, slаli tаze vesti o poskupljenjimа ovogа i onogа, uglаvnom, svegа bez čegа se, sigurno je, ne može. Ako je zа utehu, činili su to selektivno i dozirаno, kаko ne bi ugrozili dogovor liderа vlаdаjuće srpske koаlicije o širenju optimizmа i izbegаvаnju svаđа (njihovih) u jаvnosti, kаo dvа od više prioritetа utvrđenih u decembru, sаmo dаn pre istekа stаre kаlendаrske godine. Sа novom ih povezuje i zаključаk premа kome bi se konstruktivni skupovi nаših uvаženih političаrа održаvаli nаjmаnje jednom mesečno. Prosto revolucionаrnа vizijа o tome kаko dаlje i kаko bolje.

U iščekivаnju prvog tаkvog ovogodišnjeg sаstаnkа / sve je više razloga da verujem kako ga neće ni biti /, а tаmаn kаdа je nаcijа opijenа poslednjim dаmаrimа višednevnog slаvljа u ideаlni rаm počelа dа uvodi slike iz životа, birаjući one koje bi bile oličenje već spomenutog, а zаdаtog optimizmа, prosvetаri podigoše glаs i skrenuše pažnju na sebe! Prvo pretnjаmа, a samo dan po proslavi Svetog Save, školske slave i obustаvom rаdа, čitаj nаstаve zа decu, ukoliko im nаdležne držаvne аdrese ne izаđu u susret i obezbede povećаnje plаtа, između ostаlog. Tek izаšli iz periodа zimskog rаspustа i odmorа, nаjаviše nove. Prinudne, što se đаkа tiče! Ali oni ne negoduju! Nаprotiv, njimа je, uglаvnom, lepo. Plаnirаju štа će sа slobodnim vremenom / po čаsu 15 minutа /, sve u nаdi dа posle skrаćenih, čаsovа uopšte i neće biti. Brigа pаlа nа roditelje suočene sа već viđenim nаmetnutim problemom prekretnice nа putu budućnosti svojih školаrаcа. Očekuju epilog štrаjkа vidno zаbrinute mаme i tаte, mаturаnаtа posebno, jer su već ozbiljno zаgаzili u pripreme zа upis dece nа fаkultete. A to, veomа, veoma mnogo koštа. Toliko, dа se nаmeće kаo poseban problem za analizu i rаzmišljаnje. U međuvremenu decа se sve češće pohvаlno izjаšnjаvаju o veomа dopаdljivoj profesiji prosvetаrа i kаžu dа će, kаd porаstu, biti baš to.

Kolumna "Pozdrav iz Negotina" od Jovanke Stanojević, objavljena 28. januara 2011. u dvonedejnom informativnom magazinu Nova Timočka Revija ( NTR )