четвртак, 29. септембар 2011.

НА ТРАГУ 46. МОКРАЊЧЕВИХ ДАНА

Са пристојне дистанце од двадесетак дана, септембарски, 46. по реду Фестивал „Мокрањчеви дани“, признајем, у мојим очима није ни изгубио а ни добио нови квалитет. Просто, неке од уочених мањкавости у организацији манифестације, препустићу да јавно изнесу они који о томе брину, на местима на којима се о таквим темама разговара, а ја бих да се приклоним мишљењу публике која је, коначно, и најпозванија да каже свој суд. С обзиром да сам све време „Мокрањчевих дана“ и сама била део ње и ослушкивала, хтела нехтела, случајно или намерно као новинар шта кажу, управо, верни посетиоци, остаје још да се у завршници овогодишње сезоне чује оцена званичника која не би смела да изостане. Верујем да ће и Програмска комисија, по старој доброј традицији, својом речју закључити ову фестивалску годину и одмах кренути у припрему идуће.

У међувремену, са критичким ставом и делимичним сагласјем, остајемо публика и ја. Генерално, сви утисци, без обзира да ли нагињу једном од два могућа квалитативна суда, могу се подвести под констатацију да је и овај Фестивал био успешан, програми праћени (наравно, не баш сви), а већина учесника на нивоу традиције јединствене смотре уметничке музике у Србији. Публици треба веровати, посебно због тога што је програме подржавала у ванредно тешким условима. На температурама које су у сали Дома културе "Стеван Мокрањац" сваке вечери током трајања Фестивала, биле изразито високе и до 38 степени Целзијусове скале. Закључујем, публици је ипак било лакше. Посетиоци су могли да изађу, расхладе се по жељи, а да то никоме не засмета. Авај, шта је са извођачима? По мени, они су били прави хероји овогодишњих Мокрањчeвих дана. Од прве до последње вечери, од првог до последњег концерта, без разлике, почев од Стефана Миленковића, принца виолине, који је са пијанисткињом Истром Печвари успео да попуни добром енергијом извођачку сцену и пренесе флуид на радознале Неготинце, који показаше да знају да слушају уметничку музику, али и да су захвални саговорници, уколико им се укаже прилика за разговор.

Програм, доиста, вредан најбољих критика, баш као и онај који је уследио у прегрејаној сали, са стартним кашњењем од тридесетак минута, хорске музике, највише Мокрањца, коју је читао АКУД „Иво Лола Рибар“ из Београда, прошлогодишњи победник Натпевавања хорова. Дисциплинован и посвећен, Милован Панчић, није крио да му се овако укомповано вече, уопше, није допало. Делим, апсолутно, мишљење уметничког руководиоца и диригента „Лоле“, човека који је годинама укључен у неготинско-српски, наш, Фестивал. Јер, они који су компоновали програм и о њему морали да мисле, требало је да знају да Миленковић своје музичке реситале базира на сарадњи са публиком која је веома активна и љубопитљива. Не знам да ли је то мана или врлина мањих средина? С друге стране, када неко попут Миленковића пређе континенте, океан или велику бару, да дође на ходочашће у омалени Неготин, треба/ ло/му /је/ препустити подијум без резерве и ограничења. Не би се при том догодило да један изванредан концерт хорске музике, одржан у наставку исте фестивалске вечери са делима руских и српских композитора Мокрањца,Божића и Бабића, која су доминирала, остане у сенци виолине Стефана Миленковића. То Хор „Лола“ и Милован Панчић, сигурно је, нису заслужили, па макар се десило сасвим случајно или пак из других разлога, које је у ходу и припреми фестивалске сезоне ваљало отклањати.

Уз концерте Хора РТС-а, са бардом српске диригентске сцене, маестром Младеном Јагуштом, који не да воли, већ се сваком приликом клања Мокрањцу и његовој музици, те Академског Хора „Обилић“ са невероватном Даринком Матић Маровић која је наступила у Храму „Свете Тројице“ и тако у граду Мокрањца обележила три деценије рада са својим Обилићима и Крсманцима, па и победничког „Салутарис“ из Минска у Белорусији, који је по успесима за кратко време више него десетоструко надмашио године свог уметничког постојања, још неким садржајима на овогодишњим Мокрањчевим данима, сигурно је, треба одати признање. Као и критику на избор комичне опере „Мандрагола“ Театра „Мадленианум“, која, иако најављивана као хит представа, без обзира на унапред распродате улазнице за премијеру на неготинском фестивалу, по цени од 800 динара, није погодила нерв публике, баш као ни програм Националног ансамбла „Коло“ који је избором кореографије поприлично успорио чула бројне публике у вечери свечаног чина затварања 46. Мокрањчевих дана.

И шта остаје да се дода ? По мени оцена о раду медија, који настављају са неприличним маниром да их има само на отварању музичких свечаности. Касније Фестивал, једини тог профила на простору ван Београда, у читавој нам Србији, за те исте медије више није важан. На сву срећу, ни они Фестивалу, који успешно одолева изазову новокомпонованог новинарства у коме нема довољно простора за причу и идеју да се широј публици ван извођачких сала приближи српски бренд – Мокрањац, његова музика и Фестивал коме ускоро предстоји златни јубилеј.


*

Министри и они други


Када телевизије и радио станице коначно схвате и признају, најпре себи, да у њиховим шемама за које тврде да су неприкосновене, углавном, доминирају репризе и садржаји не баш идеалног квалитета, те да се Мокрањчеви дани збивају само седам дана од 365 у календарској години, можда ће се вратити својим изворима, Мокрањцу и Фестивалу. Овакво, ad hoc праћење, кобајаги, најатрактивнијих гостију и програма, а то министри из ресорног министарства на самом отварању, свакако не би требало да буду, је другачије мотивисано и указује на низ мањкавости. Највише на недостатак слуха и опште културе у редовима посленика јавне речи, који би да мало кокетирају и са уметношћу. Нажалост, чак и тада површно и без довољно правих информација и претходне припреме. Част изузецима оличеним у представницима Радио Београда, који се и иначе баве овом врстом програма као уредници и аутори специјализованих музичких емисија, ретким радио и ТВ станицама у Мокрањчевом Неготину и градовима у суседству, као и појединим дописницима дневних новина. Не треба при том заборавити да су Мокрањчеви дани Фестивал са којим, не само Неготин, већ и цела Србија, настоје да искораче у свет.

петак, 16. септембар 2011.

НЕГОТИН - СПУШТЕНА ФЕСТИВАЛСКА ЗАСТАВА 46.МОКРАЊЧЕВИХ ДАНА



Фестивал уметничке музике, Мокрањчеви дани, завршен је у сусрет овом дану. Био је успешан, посећен свих дана, почев од предфестивалске вечери, 8. септембра до завршне вечери, 15.септембра. Много је утисака, успешних наступа извођача, сусрета, познанстава.

О свему томе, наредних дана на овом истом месту.

Фестивал је завршен - живео Фестивал!

среда, 07. септембар 2011.

U SUSRET 46. MOKRANJČEVIM DANIMA


Kompozitoru Konstantinu Babiću (10. februar 1927 – 13.oktobar 2009), Negotinci duguju zahvalnost i sećanje, kao jednom od osnivača Festivala Mokranjčevi dani, na prvom mestu. Kosta Babić je gotovo svake festivalske godine bio gost Negotina i muzičke manifestacije posvećene Mokranjcu. Ovde je imao prijatelje, ovde u Mokranjčevom kraju tražio inspiraciju za svoje specifično horsko i celokupno muzičko stvaralaštvo.

Ove sezone na Mokranjčevim danima u Negotinu, u sredu , 14. septembra u 22 sata, na Maloj sceni bioskopa „Krajina“, Trio „Anima“ iz Niša izvešće koncert „Posveta Konstantinu Babiću“. Za mene je ovo prilika da iz svoje novinarske arhive izdvojim jedno drago sećanje i podelim ga sa svima kojiima je Konstantin Babić bio prijatelj i saradnik. Cenjeni kompozitor i muzički pedagog napustio je pre gotovo dve godine životnu scenu, a ja ne zaboravljam koliko je dragocen saradnik i sagovornik uvek bio. Imala sam čast da, kao novinar, sarađujem sa Kostom. Zato ću rado sa svima koji se sećaju velikog prijatelja Negotina, podeliti minute razgovora sa njim, koji smo vodili septembra 2008. godine, kada je Kontantin Babić poslednji put pohodio rodni grad Stevana Mokranjca.


Lični stav - Kompozitor Kosta Babić, 2008.