СЛИКЕ У ОКУ - ЛУИС

Вест о трагичној смрти Љубише Стојановића Луиса ме је паралисала. Затекла ме је рано, у недељно јутро, последњег дана јула, код ишчитавања рукописа за књигу о Соњи Савић, глумици која је рано и трагично, али на други начин, напустила овоземаљски живот. Из забележених сећања, неких веома потресних, чак, у збиљу ме је вратила ТВ слика, на којој сам само желела да одморим претешке мисли. У неверици сам чекала да се понови текст вести испод слике, да се врати и да ме разувери да то што сам, управо, прочитала није тачно. Да сам под утиском претходне , тужне приче, прочитала погрешно. Међутим, иако уморне, очи су добро виделе. Угасио се, у трагичној несрећи, још један живот, у надметању са брзином, у жељи да се уради много и постигне све.

Луиса памтим још из дана мог лепог и безбрижног детињства и одрастања. Верујем да је и његово било такво, јер познавала сам његове родитеље, одлазила у кућу у Доситејевој улици, у којој је увек у друштву, увек насмејан и крајње одан музици, која му је била судбина, одрастао. Много више као Неготинац, него Лесковчанин, иако је тамо рођен, или Нишлија, с обзиром да је у граду на Нишави стицао образовање, музичко. Наш Неготинац, волимо да кажемо сви ми који смо га поштовали, ценили његов рад, сматрали га пријатељем. Велики дечак, раскошног гласа и позитивне енергије нам је узвраћао истом мером-поштовањем и пријатељством. О, какав је то празник у некадашњој РТВ „Крајина“ био када су се организовала снимања Луисових концерата у Неготину. Радило се са усхићењем јер његови концерти су били прави. Са познатим гостима, које је Он бирао и доводио, као пријатеље пријатељима.

Луис је годинама у граду Неготину приређивао хуманитарне концерте за децу из Дома „Станко Пауновић“. Дуго је , дуго то чинио, почев од средине деведесетих година прошлога века. Наградом града Неготина, неколико година потом, није могла да се премери и изрази сва захвалност његових суграђана великом певачу, па су Неготинци, на десетогодишњицу хуманитарних концерата, Луису, с великом љубављу, у знак захвалности за све што је учинио и чинио на промоцији добра и хуманих вредности, дали звање почасног грађанина Неготина.

Једном приликом, он је тим поводом новинарима рекао:“Још као клинац имао сам оркестар у којем су свирали и малишани из тог Дома. То су ми били пријатељи. Пресрећан сам што ми се град у којем сам одрастао одужио на овај начин“.

Луис је у Неготин долазио као прави Деда Мраз, из прича. Са шареним и бројним пакетима за децу из Дома , отвореног срца и широког осмеха који је наследио од мајке Мице, племените жене, лепог гласа и ведрог духа.

Последњи концерт Луис је са својим пратећим бендом одржао у Неготину 13. маја прошле године у оквиру Мајских свечаности, на Градском тргу, пред неколико хиљада Неготинаца.

Недостајаће нам наш необични суграђанин!