DECENIJA IZNEVERENIH OČEKIVANJA

- Neće se po mnogo čemu važnom i presudnom pamtiti odlazeća godina, sa kojom ćemo reći zbogom i istrošenoj prvoj deceniji 21. veka. Živeli smo i čekali, bili glumci i statisti u prečesto igranim predstavama po već viđenom scenariju o začaranom krugu -


Dani velikog odbrojavanja u susret Novoj godini, bar u ovom delu Srbije, nisu ispunjeni prazničnom "euforijom", karakterističnom za vaskoliki svet u bliskom nam okruženju. Možda zbog toga što smo odavno izgubili korak u pokušaju da sa rumenke i moravca, uskočimo u tango za dvoje i valcer. I ne samo zbog nesavladanih lekcija umetničkog plesa. Daleko ozbiljniji su oni propušteni koraci koji bi nas, konačno, doveli do željenog cilja, još uvek tek oličenog u frazi o boljem životu.

U Negotinu, dakle, nema preterano velikih priprema za predstojeće slavlje i novogodišnju noć. Po tumačenjima nekih sugrađana zbog toga što smo preumorni za još jednu svetkovinu i velike želje! Drugi kažu da je na osetan pad svečarskog raspoloženja presudno uticao poslednji talas poskupljenja, sa drugim izdacima za sve i svašta, prazni novčanici i neizvestan ishod kalkulacije kako slaviti sada, a ubrzo zatim preživeti januar, prvi i najduži mesec nove godine?
Biće teška, ne propuštaju priliku da najave sa svih nivoa gotovo svi za koje se, koliko do juče, verovalo da znaju šta rade, kada su birani i postavljani na male i malo veće funkcije. Iznenađeni su, vele, i sami silinom krize. Mi koji smo mislili da ovi prethodno navedeni nešto znaju, još i više, jer smo računali da su spremni da doskoče iznenađenjima? Kako god, od prethodnih blizu 365 dana se rastajemo poprilično iscrpljeni jer je, doista, odlazeća godina bila veoma teška i zahtevna. Ispunjena neočekivanim obrtom mnogih očekivanih rešenja.

Počela je iznijansirana politikom, kao dominantnim faktorom u životima Krajinaca. Prvi meseci ove godine, protekli su u gromoglasnim predizbornim obećanjima s obzirom da je još krajem prošle, raspušten lokalni parlament i da su raspisani vanredni izbori za odbornike Skupštine opštine Negotin. Prethodna vlast u kojoj su bili lokalna stranka Pokret za Negotinsku i Timočku Krajinu (PNTK) i Srpska radikalna stranka (SRS) učinila je mnogo grešaka, glasio bi slobodan prevod zvaničnog obrazloženja resornog ministarstva, kasnije i srpske vlade, koja je donela odluku o održavanju lokalnih izbora, vanredno sprovedenih 7. marta. U okvir sećanja na godinu koja odlazi, Negotinci ovogodišnju kampanju s pravom uvode kao prvo, jer je bila baš onako-nekako, i duga i nametljiva, sa velikim brojem gostujućih aktera iz plejade aktuelnih političara. Zahvaljujući vanrednim izborima Negotin je, sa još jednim manjim brojem opština u Republici, konačno, bio u centru pažnje srpske javnosti. Uglavnom zbog ministara, državnih sekretara, delija iz raznih stranačkih grupacija, dama i gospođa, drugova i gospode, koji u godinama redovnih izbora na turneje idu, naravno, u veće i važnije gradove. Putevi su ih, početkom ove godine silom prilika vodili u našu Krajinu, u kojoj je posle višemesečne buke i galame i privremenog stanja, porođena nova demokratska vlast, preslikana sa republičkog nivoa. Time je jedan od ciljeva vanredno raspisanih izbora, postignut. I samo taj, nažalost! Jer, sve što se od majskog ustoličenja nove vlasti u Negotinu zbivalo, manje-više je već viđeno, računajući i predizborna obećanja, koja su ostala samo to! Prazna govorancija štancovana pod indigo u stranačkim centralama.

Dakle, ima li smisla dalje trošiti reči u potrazi za dobrim opštim mestima odlazeće godine, tek jedne u nizu za koje su Negotinci, tokom minule decenije, vezivali velika očekivanja?

SVETSKI DAN HORSKOG PEVANJA

Rekla bih da je malo onih koji će se setiti, ako uopšte i znaju, da se 12. decembar obeležava kao Svetski dan horskog pevanja. Negotin i Negotinci bi trebalo da imaju ovaj datum upisan u svoj kalendar značajnih dana. Pre svega zbog našeg Stevana Mokranjca, koji je sinonim za horsko pevanje. Takođe, i zbog brojnih njegovih sledbenika svih generacija.

Konstantin Babić je svakako jedan od onih umetnika, kojima ovaj grad duguje zahvalnost i sećanje. Kao jednom od osnivača Festivala Mokranjčevi dani, na prvom mestu. Kosta Babić je gotovo svih ovih festivalskih godina bio gost Negotina i muzičke manifestacije posvećene Mokranjcu.Ovde je imao prijatelje, ovde u Mokranjčevom kraju tražio inspiraciju za svoje specifično horsko i, uopšte, muzičko stvaralaštvo.

Današnji Dan horskog pevanja se obeležava širom kulturnog-civilizovanog sveta. Za mene je prilika da iz svoje novinarske arhive izdvojim jedno drago sećanje i podelim ga sa svima kojiima je Konstantin Babić bio prijatelj i saradnik. Cenjeni kompozitor i muzički pedagog je oktobra prošle godine napustio životnu scenu. Imala sam zadovoljstvo i čast da kao novinar sarađujem sa Kostom. Zato ću rado sa onima koji se sećaju velikog prijatelja Negotina, podeliti minute razgovora sa njim, vođenog septembra 2008. godine, kada je poslednji put pohodio rodni grad Stevana Mokranjca.

Lični stav - Kompozitor Kosta Babić, 2008.

Među poznatim imenima koja su proslavljala Mokranjčev horski i muzički Negotin je i ime Stojne Babić, profesorke muzike, svojevremeno dirigenta Crkvenog hora "Svete Trojice" u Negotinu. Pamte mlađe generacije srednjoškolaca Stojnu, mnogi od njih su i danas u kontaktu sa ovom energičnom i uspešnom ženom, koja se rado vraća gradu velikog kompozitora i svojim prijateljima. Živi daleko, ali prijatelje i Negotin ne zaboravlja, negujući, tamo negde, horsku muziku velikih srpskih kompozitora.

Intervju - Stojna Babić, Hor "Sv. Vasilije Ostroški" Frankfurt, 2008.

Usudila sam se da na ovaj način dam svoj lični doprinos obeležavanju Svetskog dana horskog pevanja!

POLITIČKI INTERESI I DEMOKRATIJA

Nema velikih dešavanja u mom Negotinu, poslednjih dana. Posle imenovanja direktora budžetskih preduzeća i ustanova, naredni veliki događaj tek predstoji. Biće to doček Nove godine, 31. decembra! U međuvremenu, iz centra Srbije u moj uspavani grad stigne i po neka krupna vest. Međutim...............

Vest o drugom odlaganju predstavljanja Nacrta medijske strategije me uopšte nije iznenadila. Kao ni jedna od navedenih sumnji, prema kojoj politički interesi koče strategiju! Sve u svemu, neće biti konačnog teksta strategije do isteka ove godine, rasprave o njoj i usvajanja finalne verzije. Tako smo, hteli mi to ili ne, moje kolege iz bivše mi medijske kuće, RTV "Krajina", koja više ne postoji, i ja, ovoga puta potpuno spremno dočekali još jednu "veliku raspravu" o tome kako da uredimo medijsku scenu Srbije. Naš doprinos toj priči, mišljenja smo, biće veoma veliki. Sa pozicije onih koji su imali, pa izgubili svoje medije i posao u njima, zahvaljujući privatizaciji, rešili smo da u ambicioznoj strategiji - učestvovati nećemo! Nemamo motive, interes, a ni vreme!

Može nekome da zazvuči grubo ili sebično, ali tako je. Imali smo mi nekada ambiciju da učestvujemo, ponudimo ideje za moguća rešenja zasnovana na iskustvu, onih dana kada su tekle ne manje važne rasprave o medijima. Niko nas nije slušao, nije imao motiv, interes, a ni vreme! Baš kao ni mi, ovako nezaposleni, danas. Ministarstvu kulture, kome se s godinama izgubiše mediji, skoro da, uopšte, ne verujemo, a medijskim udruženjima iz kojih je većina ovdašnjih poslenika javne reči,uglavnom, istupila poručujemo da cenimo njihov trud, ali da ne brinu previše, jer će, kao i obično, biti onako kako DRUGI kažu. Toliko smo nekada bili solidarni, da smo se istrošili u nastojanju da objasnimo sve maligne aspekte zakona po kojima se odvijala rasprodaja medija u lokalnim sredinama. Izgleda da, ipak, nismo bili dovoljno glasni. Ili nisu želeli da nas čuju, ni zakonodavci, a ni udruženja. Svi su imali rokove i obavezu da urede medije. Do koje mere, najbolje znaju lokalni novinari, nažalost. Donošenje Zakona o informisanju je deo te iste priče, po kojoj jedni neće, a drugi nešto hoće u ime standarda koji važe negde drugde. Potvrdilo se da većina od stotinu i nešto poslanika - predstavnika stranaka tzv. vladajućeg bloka, može sve. Naravno, bilo bi drugačije da u skupštinama malim lokalnim i onoj velikoj u Beogradu, sede predstavnici naroda. Jok, to je bio ideal u koji su se mnogi kleli i zagovarali ga, a kasnije ga zloupotebili i zapostavili odmah po "osvajanju" demokratije. Šteta! Zato sam sklona da bez mnogo razmišljanja prihvatim obrazloženje prema kome donošenje medijske strategije u Srbiji koče politički interesi.

Upravo oni, interesi stranaka i strančica njihovih satelita, presudni su za mnogo toga danas u našoj Srbiji. Da nije tako u Negotinu, na primer, ne bi, i posle punih dvadesetak dana od poslednjeg skupštinskog zasedanja glavna tema bila imenovanje direktora javnih preduzeća i ustanova. Od svih važnijih, pa čak i onih egzistencijalnih pitanja, direktori se nametnuše kao najvažnije u delokrugu skupštinskog rada. Ispade tako i da su u srži vanrednih lokalnih izbora, održanih u martu ove godine, u Negotinu - bila kadrovska rešenja, po scenariju koji su već tada skrojile pobedničke partijske centrale uz malu pomoć prijatelja. Kadrovi su ustoličeni tako što su seli ljudi za koalicioni sto, jer drugačije ne mogu, s obzirom da im za samostalnost i "nezavisnost" uvek fale odbornik dva do crte, pa podelili resore na ravne časti.

Zato, ne mogu da verujem da neko može i da pomisli kako se do kadrovskih rešenja, ovoga puta, došlo drugačije, tačnije, bez političkih uticaja. O tome sam u postu "Krađe i partijski prijatelji" već pisala, pre više od mesec i po dana. Ispostavilo se da sam u potpunosti bila u pravu. Na žalost svih onih koji su, bez pokrića, verovali da danas u Srbiji, pa i u Negotinu, može drugačije !

"KRAJINA" KOJE VIŠE NEMA

Svedočanstvo da smo nekada na ovim prostorima imali svoju medijsku kuću, Radio i Televiziju, još uvek se može naći jedino na zvaničnom sajtu opštine Negotin ! Imali smo glasila, koja su godinama predstavljala javni servis građana ove opštine ! Krajinski mediji su decenijama, sve do 2007. godine, nekada sa manje, nekada sa više uspeha, bili izvor informacija građanima negotinske opštine. Neskromno će zazvučati ako kažem da je RTV "Krajina" bila i oslonac svestranog informisanja republičkih medija sa ovog područja Istočne Srbije. To znaju nekadašnji radnici ove medijske kuće, nesumnjivo i slušaoci i gledaoci, koji pamte iskorake „Krajine“, čiji je osnivač, sada daleke 1979. godine bila opština. Tako je to bilo! Na tradiciji lista, formirana je radio , a mnogo kasnije i TV stanica. U porodici republičkih elektronskih medija, RTV „Krajina“ je uvek bila visoko kotirana, i to je podatak, manje-više poznat široj javnosti.

*

Krajina je bila - više je nema – ugašena je! Na žalost, ne samo četrdesetoro bivših radnika te kuće, kroz koju je tokom tri decenije postojanja prošlo bar deset puta više novinara - saradnika , tonaca, montažera , snimatelja, medijskih radnika. Na žalost i više hiljada vernih saradnika – hroničara Negotina, koji su svojim entuzijazmom i znanjem ostavili trag u obrazovnim, dokumentarnim, političkim, sportskim i emisijama sa drugim raznim određenjima, uobičajenim za pisane i elektronske medije.

Sve te vrednosti su nestale sa privatizacijom "Krajine", 16. novembra 2007. godine , za koju i danas, sa vremenske distance od pune 3 godine, može da se kaže da je bila pogubna. Priča o neuspelim privatizacijama medija, ne samo negotinskih, najčešće se dovodi u vezu sa lošim zakonima po kojima se odvijala. Zakoni su bili loši za medije i novinare, i danas su doduše, ali su zato bili dobri za sve one koji su se dočepali medija jer su im omogućili da neznanjem, nebrigom i neodgovornošću, prvo zagade, a onda i opustoše medijsko nebo Srbije.

Za propadanje RTV "Krajina", ali ono pravo - ravno sunovratu bilo je potrebno kratko vreme. Medijska kuća, kupljena 16. novembra 2007. godine u problemu je bila već u januaru 2008. Finansijskom, moralnom, profesionalnom. O mukama kojima su bili izloženi zaposleni, već sam pisala u svojim ranim radovima. Da se ne ponavljam. Važno je napomenuti da su nekada zaposleni, danas, uglavnom, nezaposlena lica u potrazi za bilo kakvim poslom. Bez obzira na solidno obrazovanje, znanje i poštenje, teško je do njega doći bez "impozantne" političke karijere. Za razliku od njih, oni koji su ugasili negotinske medije, izmanipulisali zakon više puta i grubo povredili prava radnika, kroz proces tranzicije i privatizacije su prošli bezbolno i o trošku drugih. Imaju dobro plaćen posao i političke karijere.

Da li zbog svega što se tokom dve godine, tačnije 26 meseci, po katastrofalnoj privatizaciji dešavalo sa nekadašnjim Javnim preduzećem RTV "Krajina", Agenicija za privatizaciju je, zaključno sa 31. decembrom 2009. godine, raskinula ugovor o prodaji tog javnog preduzeća Konzorcijumu Dejan Grujić, zbog nepoštovanja odredbi o investiranju. Po meni, a trebalo bi i po zakonu, Konzorcijum tadašnjih vlasnika je prekršio, bar, još nekoliko obaveza iz kupoprodajnog ugovora, koji nažalost, nije javno predstavljen javnosti, u tada još uvek aktivnim programima radija i TV "Krajina".

Između ostalog , tročlani Konzorcijum, / dr Petar Rakin iz Beograda, Siniša Puljecović i Dejan Grujić, koji su bili na funkcijama predsednika Skupštine akcionara - Rakin, predsednika Upravnog odbora - Puljecović i do smene, ili ostavke, kako god, oktobra prošle godine, direktora AD "Krajina" - Grujić/, nije ispunio ni obaveze prema osmoro oštećenih radnika - poverilaca, kojima je pravosnažnim odlukama nekada Opštinskog, sada Osnovnog suda, trebalo da namiri zaostale višemesečne zarade, uplati doprinose iz radnog odnosa i namiri sudske takse, od više desetina hiljada dinara. Danas, na trogodišnjicu privatizacije "Krajine", koje više nema, a posle godinu i po dana od pokrenute parnice bivši radnici te medijske kuće, oni koji su tužili svoju firmu, još uvek čekaju izvršenje sudskih odluka. Pravda je spora, ali dostižna, ali dosadašnje okolnosti ukazuju da oni kojima se može jer su na poziciji, uvek nađu tzv. rupu u zakonu. Na štetu oštećenih, po praksi i pravilu.

Inače, na ime izvršnih sudskih odluka, delu radnika koji su ušli u dugu parnicu, a kasnije podneli i krivične prijave protiv članova već pomenutog konzorcijuma, trebalo je namiriti oko milion dinara duga, možda i više, sada sa naraslim kamatama. Na to se još uvek čeka. Čekaju i ostali bivši zaposleni koji su u međuvremenu morali da napuste svoja radna mesta, po sili zakona. Za to vreme, nevelika imovina "Krajine", koja se nije našla na spisku prilikom njenog popisivanja se i bukvalno raznosi i uništava. Pitanje koliko je ona vredna je , naravno važno, ali još važniji je i odnos prema njoj. Ukoliko je po poništenoj privatizaciji, decembra prošle godine, formiran Akcijski fond sa čuvarom kapitala, otvara se pitanje uloge tih istih čuvara. Ko, su gde su, shvataju li ozbiljno poveren im posao,šta treba da rade, koga zastupaju.......

Kako god ! Noćas, na trogodišnjicu početka kraja "Krajine", podsetiću sve one koji se slučajno zateknu na ovoj strani mog dnevnika da je ovo negotinsko preduzeće prešlo u privatne nečije, nebrižne ruke za samo 138 hiljada dinara, a da je ukupna vrednost procenjenog kapitala iznosila 1.380.000 dinara.

U trenutku kupovine u medijima je radilo 40 radnika, koji su selektivno i bez višemesečnih zarada napuštali preduzeće.
Kupci su se, inače, na aukciji održanoj na današnji dan pre tri godine Ugovorom obavezali na investiciju od 200 hiljada dinara u prvoj godini promene vlasničke strukture, što naravno nikada nije ispoštovano. Kao ni sve druge obaveze prema radnicima. Čak ni one dosuđene. Kada i da li će ikada ? Vreme čini svoje, a nade je sve manje.

Mediji su ugašeni. Zato je i priča o njima na zvaničnom sajtu opštine Negotin, suvišna. Pripada davno prošlom vremenu - istoriji. Ti mediji, već tada, zapravo i nisu bili opštinski. Zato sećanja na njih treba prepustiti samo onima kojima su doista značili i koji su ih voleli.

KRAĐE I PARTIJSKI PRIJATELJI

/ Ne, neće biti reči o izbornim krađama i politici onoj - političkoj, nego onako, kao viđeno očima nekoga ko se nije nadao ovakvoj i ovolikoj demokratiji / ! /

Sindikalni protesti, koji ponovo potresaju Srbiju i radnička nezadovoljstva, odavno nisu ozbiljna briga većine Negotinaca i to iz najmanje dva razloga. Sindikata, onih pravih, radničkih gotovo da i nema, a nema ni radnika, takođe. Iščezli kao vrednosti i kategorije tokom vremena tranzicije i privatizacija, koje su sa nekada poduže liste privrednih preduzeća krajinskih, bespovratno izbrisale Poljoprivredni kombinat , Mlekaru, Poljotehnu, Krajina vino i još neka. /Zbrisa sa lica zemlje i medije lokalne, radio i televiziju, kao da ih nikada nije ni bilo, nije na odmet da se zna /. Hajde da verujemo da će epilog privatizovane, nekada najveće ovdašnje fabrike, IHP Prahovo , biti stvarno povoljan za hemičare. Nadajmo se da će vlasnik iz Grčke, Kompanija "Neohimiki", konačno, posle dve godine , da ispoštuje poslednje dato obećanje i radnicima namiri preko 5 miliona evra duga na ime zaostalih plata. Najnoviji rok je počeo da teče u septembru, ali se pitam da li je moguće da se obezbede tolike pare za samo jednu godinu i kako? Reč je , uzgred, o iznosu / sada možda i većem / za koji je Prahovo prodato Grcima.

*

Dakle, u prostor onoga čega u Krajini danas nema , uselili su se neki novi stanari i maniri. Najbrojniji su lopovi, NN lica, uglavnom. Dok ih ne uhvate, kradu struju sa bandera, a lakomi su i na pare . Tako je nedavno maskirani mladić, pokušao da opljačka menjačnicu "Vegeta Živanović 5" u strogom centru Negotina. Bio je naoružan i reklo bi se poprilično drzak u nakani, s obzirom da je menjačnica koju je izabrao da pljačka od negotinske policije udaljena samo nekoliko stotina metara.

Novac je sačuvao, a lopova "naterao" da pobegne Branislav Đurić, radnik menjačnice , svojom prisebnošću, iako mu je mladić sa kapuljačom preko glave, maskiran po uzoru na likove iz gangsterskih filmova, uz obavezne naočari za sunce, držao pištolj uperen direktno u lice.

Pokušaj pljačke dogodio se u jutarnjim satima, pred otvaranje menjačnice, kada na ulici nije bilo prolaznika. Na poziv radnika obezbeđenja Telekoma "Srbija", jedinog koji je primetio čudno komešanje na vratima udaljenim oko stotinu metara niz glavnu ulicu, čuvari reda su odmah stigli, ali je lopov već pobegao, uputivši radniku menjačnice reči pretnje "osvetiću ti se".

Glavni junak priče, Bane, nekadašnji radnik jedne od banaka, domaćih, ugašenih , nije ni važno koje, čovek je od iskustva, pravi bankarski činovnik i svi ga u gradu znaju. Interesantno je da se još uvek, sa posebnim žarom, priseća detalja pljačke u pokušaju i značajno naglašava da je na ovakvu situaciju bio spreman jer ju je predvideo. Bravo za Baneta, našeg druga!

*

Predvideo je on, svojevremeno, i neke političke kombinatorike, koje su se odvijale taman po njegovim rečima. Počinjem ozbiljno da verujem u njegove priče. Ali zato, uopšte, ne verujem da punoletan, školovan čovek, normalnog i prihvatljivog zdravstvenog stanja može doći do radnog mesta prijavom na raspisani konkurs. Podvlačim normalanog zdravlja, jer se konkursima, uglavnom, traži takva potvrda, koja se u vidu lekarskog uverenja izdaje u zdravstvenim ustanovama. Taj papir, vredan tri do četiri hiljade dinara, sa potpisima nekoliko lekara, izgleda da je veoma tražen, imajući u vidu solidan broj slobodnih, javno oglašenih, radnih mesta. Ne manjkaju ni kandidati. Neki od njih skloni optimizmu plaćaju, guraju se u čekaonicama, obijaju administrativne centre u potrazi za dodatnim potvrdama da nisu bili nevaljali članovi zajednice i , ne daj bože, u pritvoru, ma svašta-nešto, nadaju se ! Kad ono, od svih prijavljenih , sa urednim potvrdama , papirima, programima, vizijama, iluzijama, pa u najvećem broju slučajeva i papirom da su zdravstveno ispravni, prođe samo onaj sa uverenjem partijske centrale plus koalicije, da je podoban i kao takav izabran. Još onomad kad se agitovalo i kad bejahu izbori. Tada se, veli demokratska koaliciona većina, u koalicionoj demokratskoj Srbiji, na muci poznaju junaci, a radna mesta, uglavnom direktorska, su obećana nagrada za vanredne napore - umne i fizičke. Kampanje, političke, su, kažu, iscrpljujuće, pa je red da se najvredniji članovi, kasnije, dobro odmore. Na funkciji, ako je moguće. Centrale imaju odličan osećaj za procenu i biraju samo one koji su mnogo uradili za opštu stvar. Još samo da iz ustaljene, a nepotrebne, izgleda, prakse izbace konkurse, samim tim i kandidate, da im ne prave smetnje, kada se zna da je mesto odavno obećano - rezervisano, kako god, za izabranog. Zgodno, zar ne? Tada bi se svi skupa manje zamlaćivali oko nepotrebnih detalja, koji troše dragocenu energiju centrala i koalicionih im prijatelja.


Mislim tu i na škole u koje se na sličan način ulazi koaliciono demokratski ! Zapošljavaju se nastavnici i profesori, po hitnosti postupka. Rade odavno, od prvog septembra, a konkursi raspisani upravo sada, taman na vreme, posle dva meseca. Pitam se, ima li smisla javljati se na iste ? Sa svim traženim papirima i potvrdom o dobrom zdravlju koja košta, pride. Ako je verovati jednom uglednom direktoru jedne ugledne negotinske škole, ti konkursi su raspisani za one već primljene "pod hitno". Na kobajagi konkurse nema potrebe javljati se jer su samo puka formalnost u demokratskoj Srbiji, koja poštuje pravo na zaposlenje i rad svojim građanima. Pogotovu, i pre svega, onima koji imaju centralu i koalicione prijatelje!

I zato, ne znam, ima li smisla trošiti reči na opisivanje nesmisla kojim smo i danas, deset i kusur godina posle ulaska u novo doba i demokratiju, preplavljeni ? I pitam se, ko su pravi junaci priča, poput ovih složenih u jesen mog Negotina i mog nezadovoljstva ?

JEDNOKRATNO ALI VREDNO

Radujem se, iskreno, u ime svih 345 hiljada srpskih činovnika kojima je država opredelila jednokratnu pomoć u iznosu od po 5 hiljada dinara. Iz budžeta nam odoše dve milijarde, kojima se u ime nečije i nekave ekspertske procene treba da pomogne zaposlenima na NEODREĐENO VREME u javnom sektoru Srbije. Dobiše tako svi od reda, mislim na već pomenutih 345 hiljada "uposlenika" , direktnih korisnika budžetskih sredstava, ničim izazvane dinarske poklone i tako se opet podeli naša javnost na dve, možda tri ili četiri Srbije.

Prva, ona što je dobila jednokratnu pomoć, ne računajući frakcije uvređenih skromnim iznosima , tako reći milostinjom po kojoj sada zdušno pljuju pitajući se kakva je to pomoć od pet hiljada devalviranih dinara, zadovoljno trlja ruke zbog džeparca koji će dobro doći.

Druga, pljuje po prvoj jer smatra da se povlašćenima i dalje pružaju povoljnosti i to tek onako! U toj drugoj Srbiji su svi oni koji dirinče od jutra do sutra kod privatnika i tvrdo rade da zarade dvadesetak hiljada mesečno. Mnogi na crno kako bi prečicom, a u dogovoru sa gazdama, zaradili "više". Rad na crno ? Upitaće se naivno neobavešteni ! Zar je moguće u pravnoj državi, zar se nismo protiv toga borili i uveli demokratiju, a Srbiju u predvorje Evrope, zgranuto će isti. E, pa braćo Srbi to su vam činjenice i ne pravite se Englezima. I oni znaju za tu pojavu, samo da nas prvo prepoznaju i odrede na geografskoj karti.

Jednokratna pomoć jednima / 345 000 njih / izazvala je mučninu i kod NEZAPOSLENIH NA NEODREĐENO VREME. Pitaju se naivno, tehnološki viškovi, kojima kapne po 12-13 hiljada mesečno, pa zar mi nismo, takođe, direktni korisnici buđžeta? I da vidite, ima tu rezona. Daleko su revoltiraniji, ipak, oni, koji se godinama već vodaju po evidencijama Zavoda za zapošljavanje bez realnih izgleda da se zaposle. Džaba škole, džaba fakulteti. Ostali ljudi bez posla u propalim firmama i na neodređeno sebi trasirali perspektivu, overom knjižica jednom u mesec dana! Naravno, zelenih kartončića, ne onih zdravstvenih, s obzirom da je danas luksuz u Srbiji biti nezaposlen, a plaćati zdravstveno osiguranje. Nema se , ljudi ! Uz to u većini slučajeva za ozbiljnije preglede i analize ide se kod privatnih lekara. Tamo ne važe ni uredno overene knjižice, tamo nema recepata, za to se postarala naša država, kao i o svemu, uostalom. Prostom računicom , stoga, sve dođe na isto. I onima koji plaćaju godinama dinar za zdravstvo pa na sumu "izgube" pravo baš kad im treba /kod nas se ništa ne računa unazad, čak je i osvrtanje u prošlost nepoželjno/, tako da mahom prolazi ad hoc varijanta - iskeširaj pozajmljenu lovu - odmah i, problem je rešen!

Pljuje prvu "nagrađenu" sa po 5 hiljada dinara Srbiju i ona četvrta težačka - perspektivna poljoprivredna, koja se trenutno zlopati na plus 35 stepeni u hladu, kako bi na jesen sve navedene srpske duše mogle da se nahrane i prehrane. Dobro, interventno će biti i uvoza svega i svačega, zbog konkurencije, tržišne utakmice, raznovrsnosti. Pljuje ta Srbija i čeka najavljenu neisplaćenu ratu velikog državnog duga poljoprivrednim penzionerima. Darodavci kažu stiže, biće isplata u septembru, potrebno je malo strpljenja. Prioritet je prva Srbija sa sedmočasovnim radnim vremenom u klimatizovanim kancelarijama, ona je ta koja je najugroženija, zaposlena je na NEODREĐENO vreme, koristi svakodnevno polučasovnu pauzu tokom koje skokne do frizera, kuće, pijace, hlada nekog kafića, naši Balkanci, najčešće i do kafanice na ledeno pivo ! Što da ne? Zakon nalaže pauzu i ne treba je preskakati, ne daj bože poklanjati. Posao i te kako zna da smori. A u javnom sektoru nam trebaju odmorni, čili, nagrađeni za trud pojedinci, njih 345 hiljada, čak. Armiji od blizu milion nezaposlenih duša je mnogo lakše, znaju oni da niko ne misli na njih pa rade šta hoće, još kada bi imali gde, e to bi bilo za priču.

Da, da ne zaboravim penzionere! I o njima ima ko da brine, ali hajde da ih ne imenujem. Zna se ko se krije iza penzionerskog Deda Mraza, koji će na vrata svih onih koji su zaključili svoj radni vek, zakucati, kao što rekoh tek u septembru, ali mnogo pre Božića, noseći ima darove u vidu jednokratne pomoći od čuvenih pet hiljada dinara.

To što su dečiji dodaci skromni, to što je sve manje para za socijalno ugrožene, to što nam se gase one malobrojne narodne kuhinje, to što pola srpske populacije živi na minimumu egzistencije, to što radnici u privatizovanim i uništenim preduzećima ubadaju sebi eksere u šake i protestuju danima, to što niko nije odgovarao za propuste i nemar, to............to je čista izmišljotina nedobronamernih i onih koji bi da stalno kritikuju. Priznajem !

O tome su pisale i novine - da se zna

Do sada isplaćena jednokratna pomoć za 345.000 zaposlenih

Ministarstvo finansija Srbije do danas je isplatilo jednokratnu pomoć od 5.000 dinara za oko 345.000 zaposlenih u javnom sektoru u vrednosti od 1,72 milijardi dinara, rečeno je agenciji Beta u tom ministarstvu.
Isplata pomoći počela 15. jula, a prema dogovoru Vlade Srbije sa Međunarodnim monetarnim fondom (MMF), predviđeno je da se za te namene utroši po dve milijarde dinara koje će primiti i zaposleni u javnom sektoru i penzioneri.

Pomoć će dobiti zaposleni u institucijama i službama koje se finansiraju iz državnog budžeta ili budžeta jedinica lokalne samouprave i teritorijalne autonomije, a koji imaju plate manje od 50.000 dinara.

Isplata pomoći za penzionere počeće kada nadležni organi utvrde kriterijume za raspodelu, a prema ranijim izjavama potpredsednika Vlade Srbije Jovana Krkobabića, to bi moglo biti u septembru.

Vlada Srbije je 8. jula donela odluku o isplati jednokratne pomoći stalno zaposlenima u državnoj upravi, socijalnim ustanovama, policiji, prosveti, vojsci, zdravstvu, lokalnim samoupravama i autonomnim pokrajinama.

Precizirano je da pomoć neće dobiti zaposleni u javnim preduzećima.

MA, LJUDI MOJI, DA LI JE MOGUĆE ?

Da, sve je danas moguće u Srbiji, rekla bih, poštapajući se na već, u enciklopedije i legendu uvedenu pitalicu jednog od najpoznatijih jugoslovenskih sportskih komentatora svih vremena , Mladena Delića. Dakle, moguće je da iz novina danas saznamo da tu negde, blizu nas, ima ljudi koji boluju i nose se sa neizlečivom leprom ili gubom , kako se tokom vekova zvala ova pošast, ali da se ne preduzimaju, ama baš, nikakve mere da se oni pravilno leče, ukoliko lek za lepru uopšte i postoji, a njihova najbliža okolina zaštiti od moguće zaraze, budući da je reč o prenosivoj i opakoj bolesti koja se završava smrtnim ishodom. Stoga što iskreno uvažavam prava čoveka, skoro da ne želim da kandidujem, eventualnu, mogućnost karantina, ili izolacije lica za koja se veruje da već godinama boluju od lepre, a potpisnik takvog jednog teksta reče da se zna o kojim licima je reč, te da su njihova imena poznata redakciji novina u kojima je priča ugledala svetlost dana. Ne želim da budem pogrešno protumačena kao neko ko, ne daj bože, krši elementarna ljudska prava slobode kretanja, na primer, i tako dalje, možda robe, kapitala, kako god, to je bolje objasnio drug Marks / Engels se podrazumeva /, odavno, mada stolećima kasnije od pomora leproznih ljudi u mračnom srednjem veku, to je sigurno.

Moguća je zatim, a to mediji takođe javljaju, virusna epidemija meningitisa i to u jednoj urbanoj sredini, poput Novog Sada, na primer. Moguće je da su nam i insekti mutirali zbog povećane vlage u vazduhu i drugih eko poremećaja i da su njihovi ujedi postali opasni po ljude. Osetili su to, navode mediji, građani Niša i Beograda. Puni su hodnici zdravstvenih ambulanti, pišu ista sredstva informisanja i iz preventivnih razloga, već razgovaraju sa lekarima, portparolima određenih službi, preporučuju mere zaštite i prvu pomoć, u slučaju ujeda mutirajućih insekata, crnih muva i buba, te "otrovnih " komaraca. Zapazila sam, u stalnom nastojanju da budem solidno informisana, da su učestaliji i ujedi zmija.

Pišu novine o svemu tome između naslova od kojih se normalnom čoveku podiže kosa na glavi. Silovanja, ubistva, pedofilija, otmica dece, porodično nasilje, nesreće na putevima sa tragičnim bilansom, nezgode na kupalištima, rekama i jezerima.......... Da, tako bi u najkraćem glasio užasno crn bilans hronika, sve jedno kojih, naših dnevnih novina i elektronskih medija. Ima doduše i zabave, ali samo za one koji prate Farmu, Velikog brata, tezge i tezgice naših turbo-folk i pop diva i njihove ljubavne jade. Ima, takođe, i ponuda sunčanih letnjih destinacija do kojih se može "skoknuti" ovog leta, što je opet moguće ali samo onoj bolje situiranoj polovini naroda u Srbiji. Moguće je, naravno, da se za te namene i oni lošijeg materijalnog statusa zaduže, pa da odletuju i ovo leto. O kamatama banaka koje ih vode u dužničko ropstvo razmišljaće sutra. Bitan je odmor od svega, kako to popularno zna da kaže naš srpski narod, pa i u slučaju kad ne radi ništa. Posle više nego neuspelih privatizacija naših preduzeća, nažalost, većina ljudi i ne radi ništa, rekla bih poučena sopstvenim iskustvom i "zavodničkim" statusom - u prevodu, trošenjem ono malo meseci na evidenciji Zavoda za zapošljavanje, sa nanizanim godinama rada, koje mi , moguće je, ne znače i neće značiti ništa.

Moguće je, dakle, mnogo toga danas u Srbiji! Znate to i sami, ali je gotovo nemoguće, na primer, vratiti se subotom iz Beograda u Negotin, posle 15 časova . Ne daj bože da se mora u glavni grad Srbije, prvog dana vikenda. Otići se može, u cik zore, ali vratiti se ne može, baš nikako , posle vremena, koje su prevoznici na taj Sveti dan, subotu, sebi zacrtali kao vreme odmora, pa su stoga redukovali i promenili red vožnje. Ma šta redukovali, obustavili ga sasvim, zaustaviljanjem svih svojih vozila. Ne ide ništa ....... ponavljaće vam mrzovoljni šalterski radnici na beogradskoj stanici, koji bi i sami da odmaraju, a ne da ih smaraju razno-razni zaludni provincijalci, sluđeni saznanjem da su prikovani za prestonicu i da, silom prilika, moraju da se snalaze. Kako ko i gde! Neko kod rodbine, neko kod prijatelja, ako ih ima u Beogradu, u protivnom sleduju muke po drumovima i putevima srpskim. Onim koji se rehabilituju, uzduž i popreko! Sve u svemu, skupa je to avantura ići u Beograd, subotom, jer povratka bez dva dana nema.

Obećavam, kada sakupim dovoljno energije, pristupiću razradi ove teme. Biće zanimljivo, a poslužiće za primer da se na put u Beograd , subotom, ne kreće ni pod jakim moranjem. Javnim prevozom, naravno, autobusom ili vozom i našim brzim srpskim prugama. Ako je ikako moguće !

" ŠTO JE VEĆA MOĆ, TO JE OPASNIJA ZLOUPOTREBA "

Ne verujem da sam jedina koja danima bezuspešno vodi unutrašnji rat sa teskobom koja preti da me parališe, ma gde bila i ma šta radila. Taj težak osećaj krajnjeg nespokojstva me proganja, a puls ubrzano radi u ritmu iritirajućeg izazova, koji odnekuda dopire, a koji se svodi na par naizmeničnih pitanja od kojih najčešća glase - kuda mi to idemo", ko plaća kartu i po kojoj ceni, ko dobija bolja mesta u prevozu iz filma "Ko to tamo peva"? Do pevanja mi, uzgred, nije, kome jeste, pitam se! Razmišljam šta se dešava sa ljudima, onima koje znam, ali ih ne prepoznajem pod senkom briga pod kojima tonu. Baš kao i ja. Gde smo se pogubili, na kom delikatnom ćošku naše, još delikatnije, palanke u kojoj, priznajem, poslednjih meseci, uopšte, nije dosadno. Naprotiv! Zabave ima, čak i više od potrebne i poželjne. Ukoliko izuzmem sopstvenu malenkost kao aktera neke od glavnih uloga, jer je već otrcano da mašem onom , vezanom za trpno stanje, apsolutno najbolje role u predstavi naših života nose neizbežni, samozadovoljni, nasmejani i optimistički raspoloženi - naši političari. O, ne samo oni very important , tj. veoma važni, oni, koji se vrzmaju na čelu svojih beogradskih centrala, medijski, neki manje, neki više eksponirani, u zavisnosti od poziciono - opozicionog statusa! Ne, njih mogu i da ne gledam i ne slušam, a i ne čitam. Pristupila sam bojkotu programa gotovo svih medija, ne računajući one koji mi pružaju lagodno zadovoljstvo zurenja u ekran radi dobrog filma ili dobre muzike / i nje je sve manje na ekranima i u etru /.

Nedavna zbivanja oko presabiranja mandata i pravljenja tzv. većine u Skupštini ovdašnjoj, negotinskoj, su, najblaže rečeno, dostigla interplanetarne razmere, jer važnijih tema kao da nije ni bilo. Naš život je bio pun iščekivanja , koliko do juče, ustoličenja jednih, a ono, dođoše drugi. Dopalo se to nama, pukim glasačima, ili ne, ipak je u konačnom ishodu matematika / i ko zna šta i ko još / rekla svoje. Naravno, na dušu naroda će se , po inerciji, bez obzira na sve, staviti još mnogo toga, ali trgovina, ne samo funkcionerskim položajima, onim najvažnijim, već i podela skromnijih direktorskih fotelja, za kojima, tek da se zna, mnogi čeznu, provereno - definitivno ostaje u delokrugu rada njih samih, tj. onih koji su dobili i "pobedili" na izborima. Taj deo priče je, dakle , završen ovih dana, uoči "Majskih svečanosti" tokom kojih obeležismo Dan Opštine, krsnu slavu grada, Spasovdan, videsmo neke zanimljive ljude sa strane, umetnike, pevače, igrače, što nas sve potvrdi kao grad koji drži korak sa "svetom". Uostalom, pola Srbije je praznovalo ovih dana, a slika i ton iz slavljeničkih gradova donesoše nam idilu koja vlada na našim prostorima, mislim srpskim. I stvarno, da je to naša svakodnevica ko bi pa imao razloga da se buni, kritikuje, mudruje? Ukoliko se presaberemo i priznamo sebi da su to samo lakirane sličice našeg, ne baš tako glamuroznog života evo nas na početku priče o teskobi koja je postala sastavni deo naših života.

Za ovoliki i ovakav pesimizam najmanje je krivo vreme. Oblačno i hladno. Sručila se kiša na naše mesto, grad nas je, za sada, zaobišao i udario u srce Šumadije, onako, kao što to najčešće biva s proleća! A mi odavno, u ovim krajevima, nemamo ni jasno definisana godišnja doba, pa se čudimo što nas zaobilaze tropske, a majske, vrućine na koje smo svikli poslednjih godina. Navikli smo i na prazne novčanike, dotrajalu i iznošenu garderobu, na namrgođene, a dobro plaćene, šalterske činovnike, na redove u zdravstvenim ambulantama, na skoro sedmična poskupljenja benzina i drugih sitnica bez kojih se, jednostavno, ne može. Navikosmo i da ne radimo, jer nam sa tranzicijama i privatizacijama stigoše i ukidanja radnih mesta, gašenja preduzeća.

Da li smo i koliko mogli da utičemo na sve te tokove, koji nas poplaviše bedom - materijalnom i duhovnom? Sve i da smo hteli, ne bi bilo na duge staze, a ni moguće. Jer, sve se ugodilo u korist onih kojima je svanulo, na račun nas kojima se smrklo.Priča o neuspelim privatizacijama medija, na primer, jedna je od najočiglednijih. Šta je bilo sa nekadašnjim Javnim preduzećem RTV "Krajina", dobro je poznato široj javnosti? Medije kupljene za male pare, ubrzo je ugasila nebriga, neodgovornost i bahatost kupaca, a četrdesetoro radnika "Krajine", takoreći , ostadoše na ulici.Jedni kažu, pa šta ? Kada je "pukao" negotinski gigant IHP, što ne bi mogla i jedna minorna lokalna radio i TV stanica. U redu, sve i da je tako, postoje razlike u nijansama o kojima ne bih ovom prilikom. Zadržaću se na medijima, jer je to moja velika tema, jer je to ona jevrejska:" Da Bog da imao, pa onda nemao", jer je Negotin jedan od retkih gradova koji je imao, među prvima, sedamdesetih godina, novine /"Krajina"/, pa radio, pa televiziju, školovane novinare i dobre "profesionalce", kojima, sa aspekta aktuelnog političkog miljea i rasporeda političkih snaga, nekadašnja etiketa crvenih novinara, danas nikako ne bi smetala. Naprotiv, išla bi im u prilog. Pod uslovom da jesu bili obojeni i, mnogo više , da su bili dosledni svom stranačkom opredeljenju. Priznaćete, tema zgodna , prava tribinska.

Elem, mediji naši nasušni, poznatiji kao "Krajina" više ne postoje. Svaka čast novoustrojenim, ali oni nisu tema ove priče. Za propadanje RTV "Krajina", ali ono pravo - ravno sunovratu bilo je potrebno kratko vreme. Medijska kuća kupljena novembra 2007. godine u problemu je bila već u januaru 2008. Finansijskom, moralnom, profesionalnom. Muke kojima su bili izloženi zaposleni, ostaće, verovatno, njihova i moja, s obzirom da potičem iz tog jata, najskrivenija tajna. Zašto? Pa zato što svaki normalan čovek, ponižen na način primenjen u "Krajini", radi zaštite ličnog digniteta, o tome neće i ne želi da priča. A oni koji treba da se stide, pa i odgovaraju za sve što su uradili i dalje napreduju, svakoga dana u svakom pogledu, sve više. Jer, oni su iznad zakona i pravde, što izgleda danas važi za jedan solidan procenat dobro finansijski i "politički situiranih" građana ove zemlje.

Ono što je "Krajinu" ugasilo kao i druga glasila, takođe, po istom scenariju, širi se kao maligno tkivo na celu medijsku Srbiju. Čitam o problemima nekada ugledne i jake Televizije Valjevo / www.TV Valjevo/. O radiju, sa tradicijom dužom od 40 godina, da ne govorim / knjiga: "Na zajedničkom talas (anj) u", autor Dušan Petrović Ičko, 2004./ Šta se sada dešava sa valjevskim medijima, od kojih je radio decenijama emitovao program pod sloganom: "ne samo najstariji, već najpouzdaniji i najsadržajniji", najbolje i sve govori tekst koji sam preuzela sa sajta Udruženja novinara Srbije (UNS). O nama novinarima, medijskim radnicima, zakonskoj regulativi, sunovratu......

*

Траже поништење приватизације ТВ Ваљево
( четвртак, 13. мај 2010. 10:26 )

Ваљево - Запослени у локалној Телевизији Ваљево затражили су помоћ локалне власти у настојањима да се поништи приватизација те медијске куће коју је у фебруару ове године купио предузетник Слободан Павловић из Обреновца.

Телевизија Ваљево не емитује програм већ скоро месец дана, јер је на њиховом предајнику због неплаћања искључена струја. Запослени од приватизације до сада нису примили ниједну плату нити им је уплаћено здравствено и пензионо осигурање.

"Поред тога што је нови власник обећао да ће уложити у техничко опремање телевизије 40.000 евра, до сада није уложио ни динар. Пошто се програм телевизије може пратити само у кабловској мрежи на ужем градском подручју, спречени смо да зарађујемо на тржишту. Тиме су наша егзистенција и опстанак телевизије доведени у питање. Тражили смо помоћ и од Агенције за приватизацију јер је прекинут континуитет у раду, што је довољан разлог за раскид приватизације, али одговор још нисмо добили. Сада очекујемо помоћ од локалне самоуправе, јер сматрамо да ће њихово залагање имати већу тежину - рекла је новинарка Бранка Јевтић.

Радници телевизије оптужују власника да намерава да информативни програм подреди забавном са врућим линијама и порнографским садржајима. Телевизија Ваљево нема ни главног и одговорног уредника јер је Александар Ранковић поднео оставку, па су новинари информативни програм свели на минимум. Ову медијску кућу је за 147.000 динара купио Слободан Павловић, који је на оптужбе запослених изјавио да „запослени не могу живети у комунизму, већ морају да се тржишно понашају".

*

Svaki komentar je suvišan! Ali kako bih teskobu s početka ove priče do kraja "odbranila" argumentima, dodaću kraju tek deo Proglasa Udruženja novinara Srbije i istoimenog Sindikata, povodom 3. maja Međunarodnog dana slobode medija:

Проглас УНС-а и СНС-а новинарима, медијским радницима, власницима медија и јавности
( недеља, 2. мај 2010. 11:23 )

У години за нама скоро 2000 новинара и медијских радника остало је без посла а све више их, посебно у локалним медијима, скромне плате прима са вишемесечним кашњењем.

ODOLETI I IZDRŽATI - Tako, inače, glase dva prva člana Zakona o karakteru čoveka !

Međutim, koliko takvih ljudi danas ima u Srbiji, koji bi odoleli raznim izazovima, ponudama ? Ili još važnije, koliko je onih koji mogu izdržati?

NIJE VULKANSKO, ALI JE SEĆANJE

Problem negotinskog dima, obrazložen nedavno na jednom od najposećenijih blogova, kao da je nagovestio daleko ozbiljnije dimenzije međunarodnog akcidenta izazvanog erupcijom vulkana na Islandu, pa sada umesto lokalnog dima imamo vulkansku prašinu, koja je finansijski ugrozila domaću i strane avio kompanije, ali mene lično, više i, prvenstveno, brine zdravlje ljudi u novonastalim okolnostima. Mediji beleže reči stručnjaka raznih profila, eksperata: vulkanologa, epidemiologa, meteorologa i koga sve ne, u vezi sa problemom koji nikako nije za potcenjivanje, a stigao je onako, neplanirano, kao opomena da priroda ima svoje zakonomernosti i ne haje previše ni za svetsku ni za domaću ekonomiju, za zdravlje naroda, ovog ili onog, ovde ili tamo, svejedno.

Međutim, ovaj problem nas je na jedan posve novi način približio evropskim zemljama ali i pojedinim, na drugim kontinentima. Tako se, naknadno, u "iščekivanju" vulkanskih čestica, za koje eksperti, ipak, kažu da trenutno obitavaju visoko iznad nas, na 6 do 11 kilometara, te da nisu opasne po zdravlje, potvrđuje već zaboravljena činjenica da živimo na istoj planeti i pripadamo istoj civilizaciji. Sa brojnim sličnostima i još brojnijim razlikama, doduše. Zaboravimo, iako je vest broj 1, vulkansku prašinu i osvrnimo se oko sebe, dragi Negotinci. Da, baš vi, hajde da kažem, iz strogog centra grada, mi , svi koji živimo u okolini parka, preko puta Hotela, u okruženju Telekoma i Banke Intesa.


Naš park i naš Trg, kojim koračamo kako bismo iz svojih stanova, stigli do centra našeg Negotin- sitija, već godinama ne liči na sebe, na mesto mog, verujem i vašeg detinjstva, mladosti, periode mojih naknadnih povrataka u rodno mesto, posle dva duža odsustva.
Nekada tu, u ovom prostoru, danas gradskoj babarogi, bile su smeštene prodavnice "Poljotehne", jedna sa prehranom, a odmah preko puta nje, druga, sa, uglavnom, belom tehnikom, rasvetom, kasnije delovima za mehanizaciju.




Svraćali smo, baš ovde, sećam se čak i imena nekih prodavaca, kupovali namirnice za domaćinstvo, bombone, sladoled, Koktu i druge sokove, hleb, peciva ........ I za divno čudo, tada, nekada davno, za sobom nismo ostavljali otpad, račune / mislim da ih je i tada bilo, iako ne behu fiskalni/, bili smo pedantni, lepo vaspitani, zaljubljeni u svoj mali, zeleni grad. Vreme je prolazilo i menjalo se kao i okolnosti, pa i čitav poredak. Sa tranzicijom su stigli stečajevi, likvidacije preduzeća, privatizacije. Sa njima i novi trgovci iz daleka. Pomenuti objekti su opremljeni kineskom robom, nastanili su se tu neki novi maniri! Zadržan je i levi i desni ulaz, ali sa popucalim izlozima, krajnje neukusno i neprimereno 21. veku aranžiranim, bez obzira na stranu, nebitno ! Bilo je ružno, tužno i jadno, na prvo, drugo i svako naredno gledanje . Preko noći, zahvaljujući malom zaklonu, koji garantuje "privatnost", ovo "područje" je postajalo svratište dokonih i besnih noćobdija, za kojima je, u jutarnjim satima ostajala pet, pivska, ambalaža i štošta drugo. Prošle godine, po iseljenju naših kosookih prijatelja, koji su valjda prešli na neku još atraktivniju lokaciju u gradu, ostao je, nama na Trgu, isti okvir. Slika donekle promenjena, ali, nažalost, već viđena. Ružna!



Uz smeće, koje je neko zaboravio da ukloni, a i zašto bi, niko to danas ne sankcioniše ozbiljno u našoj zemlji, mislim, pa se i sada jasno vidi kroz popucala stakla, ostali su i drugi, vidljivi tragovi noćnog prisustva "razigranih" nam sugrađana, zakletih konzumenata pića iz ambalaža za jednokratnu upotrebu. Mogu samo da pretpostavim šta bi se sve tu moglo da pronađe, jednim ozbiljnijim uvidom u "stanje na terenu"?
I, evo dragi moji Negotinci, uz vulkansku prašinu, koja je povezala zemlje Evrope u jedinstvenu priču, ne samo medijsku, ali nimalo simpatičnu i prilično napetu, mi u Negotinu , na istoku Srbije imamo i druge muke. Mi imamo problem nerazvijene građanske svesti, nekulture i nemara. Tačno je, mi geografski jesmo na mapi evropskih zemalja, ali sem toga i s vremena na vreme, neke zdravstvene pandemije, sada i vulkanske prašine, koje nas povezuju, sve ostale sličnosti su ili slučajne ili izostaju. Da, nekada smo imali i pravi park sa lalama, koji smo čuvali i voleli. Bilo jednom ..............



"Zaista, kao što dnevna svetlost zaslepljuje oči slepih miševa, tako i stvari najočiglednije po prirodi, zaslepljuju inteligenciju naše duše", Aristotel.

HRISTOS VASKRSE - VAISTINU VASKRSE

"Vaskrsenje daje smisao našem životu. Ono je svetlost koju tama ne može da obuzme!"

VASKRS - NAJRADOSNIJI HRIŠĆANSKI PRAZNIK

Uskrs, Dan vaskrsenja Hristovog, najveći je hrišćanski praznik, jer se u njemu slavi sama osnova hrišćanske vere na kojoj počiva i nada u vaskrsnuće svih živih. Posle višenedeljnog posta, žalosti i tišine Velikog petka - dana smrti Isusa Hrista, nastupio je Praznik radosti - Vaskrs, centralni događaj hrišćanstva, koji ovozemaljski čovekov život posmatra samo kao deo večnosti.

"Vaskrs slavimo kao događaj koji se desio u istoriji, ali ga slavimo i kao pobedu dobra nad zlom, života nad smrću, pravde nad nepravdom, istine nad laži, ljubavi nad mržnjom, smernosti nad gordošću, svetlosti nad mrakom, vere nad bezboštvom, čovekoljublja nad sebičnošću, slobode nad tiranijom, čednosti nad razvratom, vernosti nad prevarom i izdajstvom. Vaskrsenje je dokaz da ćemo i mi vaskrsnuti, jer Gospod nije pobedio samo svoju, već i našu smrt".

"Vaskrsenje Gospoda Hrista", protojerej Savo B. Jović

Vaskrs je pokretan praznik i uvek se slavi u prvu nedelju iza prvog punog meseca , odmah posle prolećne ravnodnevnice. Uskrs se može praznovati u razmaku od 35 dana, počev od 4. aprila, do 8. maja. Ove godine Uskrs, praznik nad praznicima, proslavljaju istog dana svi hrišćani, pravoslavni i vernici katoličke crkve.

Mnogobrojni se običaji vezuju za Vaskrsenje, a najpoznatiji je farbanje jaja u crvenu boju - simbol večnog života, ali i u druge jarke boje uz, uobičajeno, ukrašavanje. Pozdrav "Hristos vaskrse" i otpozdrav "Vaistinu vaskrse", opstaje vekovima i u njima je satkana sva naša vera i naša nada.



Kada govorimo o vaskršnjem pozdravu i ofarbanim jajima, simbolima najvećeg hrišćanskog praznika, setimo se da je Beli anđeo bio vesnik Hristovog vaskrsenja.

Cela nedelja po Vaskrsu naziva se Svetlom nedeljom. U sastavu vaskršnje svetkovine su i drugi i treći dan praznika - Sveti ponedeljak i Sveti utorak, crvena slova u crkvenom kalendaru.


HRISTOS VASKRSE !
VAISTINU VASKRSE !

DANAS, NA TIŠINU VELIKOG PETKA

Posle podužeg posta, žalosti i tišine Velikog petka, dana Isusove smrti, nastavljam tamo gde sam zastala, pre više od dvadesetak dana, kada sam napisala svoj poslednji post. Očekuje to od mene onaj, doduše, uži krug ljudi, koji slove za moje prijatelje, drugare, poznanike...... Većina njih nema ambiciju da mi se obraća komentarima, na samom blogu. Nerado to čine i neće i ja ih u potpunosti razumem! Imaju svoje razloge, treba ih uvažiti. Sećam se vremena kada sam u decembru, prošle godine, jedva sakupila malo kuraži da se i sama upustim u ovu, blogosfersku avanturu. Do tada sam samo čitala i "ocenjivala" domete tuđih razmišljanja od kojih su mi mnoga bila bliska, neka sam odmah, naravno, zaboravljala, nekima se u potaji klanjala, odavala priznanje za hrabrost, koja je, javno ću to reći, meni nedostajala. Bez obzira na činjenicu da mi je pisanje za medije u kojima sam radila bilo ne samo osnov egzistencije punih 28 godina, već i iskorak iz svojevrsne anonimnosti što i jeste suština novinarskog poziva, tačnije rada u elektronskim sredstvima informisanja. Shvatila sam, takođe, čitajući blogove raznih autora i, naravno, podrazumevajuće komentare, da za razliku od mnogih, koji su bili i ostali anonimni mešetari, znam da pišem, čitam sa pažnjom, osluškujem impulse, izvlačim pouke, od nekih ponešto novo i naučim i, odluka je bila trenutna! Zakoračila sam u avanturu, koja mi nije, bez obzira na navedene, nazovi, prednosti, pružila prepotentnu lagodnost da se postavim kao neko ko jeste bio "za korak" ispred drugih. Motiv za pokretanje ličnog dnevnika, dostupnog javnosti, dakle, bio je i očekivan i logičan, ako se u obzir uzme činjenica da sam mnogo, mnogo godina provela na medijskoj sceni ne samo Negotina, već i daleko većoj, nekada jugoslovenskoj, pa suženijoj srpskoj, zahvaljujući saradnji sa Radio Beogradom, zatim sa Zajednicom radio stanica Srbije i nekadašnjim našim brendovima, "Borbom " i "Ekspresom", kojih odavno nema na tržištu štampanih glasila naše Republike. Kao svedok i učesnik, a u nekim situacijama i kreator događaja tokom dve i po decenije rada uvek sam bila svesna mogućnosti da u svojim zapažanjima budem subjektivna. Međutim, držeći se činjenica, koje sam vredno prikupljala i arhivirala, mislim da sam uspešno izbegavala, a to i danas činim, zamku neobjektivnosti, koja nas , hteli mi to da priznamo ili ne, uvek vreba u ovakvim poduhvatima.

Šta zapravo želim da poručim svima onima koji se slučajno ili sasvim namerno nađu na blogu e-Novinar? Najmanje, dve stvari. O prvoj sam se izjasnila. Ovaj prostor je rezervisan za dnevnik autora i zato ne očekujem neočekivano veliki broj komentara. Oni su dobrodošli, naravno, bez obzira kako su intonirani, do potrebne mere pristojnosti, to se, pretpostavljam da i sami znate, podrazumeva. Drugo, blog je rođen zahvaljujući mojoj velikoj ljubavi - novinarstvu i osećanjima koja sam godinama toplo i krajnje "podanički" vezivala za matičnu mi medijsku kuću RTV "Krajina". Ona je novembra 2007. godine, igrom sudbine, dopala šaka onima kojima su novinarstvo, ljubav prema toj profesiji, briga o ljudima i kolegama, moral i poštenje - misaone imenice i zato mi pomisao na njih, takve kakvi su, izaziva mučninu i uvek ružne misli. Želim zato, da se baš na ovom mestu i na slučaju "Krajine" razotkrije velika istina o rasprodaji srpskih medija "za jeftine pare", koja je rezultirala velikim brojem otpuštenih, proteranih i ojađenih novinara i medijskih radnika u celoj nam Srbiji i..........takođe, da ukažem na nemogućnost, bolje reći nemoć, nas, tih istih ljudi da, poštapajući se na zakone i pravdu, iskoračimo iz ćorsokaka u koji smo svi skupa zapali. Mi, takvi kakvi jesmo, ali što ne reći, krajnje nespremni na prljavštine u koje su nas, ne trepnuvši, uvalili "medijski magnati" demokratske Srbije.

Prethodni moj napisani post, "Život ide dalje", imao je čudan naziv - "Zendagi migzara", što je isto to, izgovoreno jezikom avganistanskog naroda. O, zapao je za oko mnogima ovaj neobičan naslov, ali sam najčešće, odgovor na pitanje, otkuda baš tako da krstim svoj tekst, prijateljima davala u neposrednoj komunikaciji, objašnjavajući im da nije u pitanju igra reči, ili, ne daj Bože neka izmišljotina. Zapamtila sam, naime, te reči iz potresnog romana "Lovci na zmajeve", doktora medicine Haleda Hoseinija, koji govori o kulturi, tradiciji, stradanjima i patnji tog, mnogima od nas, nepoznatog naroda. Vredelo je pročitati svaku , emocijama ispunjenu, reč u Hoseinijevom prvencu. Iako smo geografski daleko , s lakoćom se mogu prepoznati momenti koji su nam, kao narodima bliski i koji nas u potrazi za identitetom, korenima i pravdom stalno navode na isto. Surovu Istinu, koja ima svoje lice i svoje naličje. Na Praštanje, takođe! Da li vam ove reči zvuče kao vrednosne kategorije koje zaboravismo i izgubismo u vremenu i prostoru? Meni, da! Što se tiče sudbine ovog bloga, volela bih da potraje mnogo duže od agonije u kojoj se guši posrnula RTV "Krajina", a koju , nažalost, nema ko da prekine. Pitam se zašto?

ZENDAGI MIGZARA - ŽIVOT IDE DALJE

Razmišljam ovih dana i kažem sebi, dobro je, ne radiš tako da ne treba da brineš i izmišljaš opravdanja zbog kašnjenja za, nekog tamo, nadobudnog poslodavca, da ga kojim slučajem imaš ! Nemaš ga, hvala Bogu, jer se za to potrudio prethodni. I šta fali biti nezaposlen i na Zavodu? Po tuđim leđima i rezonu onih koji brinu o "boljitku" poznatijem kao bolji život u Srbiji , izgleda ništa! Čak, biće da ostvareno pravo novčane naknade na Zavodu od par meseci / kako se kome zalomi, prema godinama službe /, smatraju uspehom nas "nesposobnih" i "neobrazovanih" , kojima kao takvim kategorijama, mesto i nije trebalo da bude u stroju zaposlenih. Rezon za koji može da se kaže da ga kreiraju samo frustrirani umovi, a ja dodajem, nažalost, brojni su. Ali, hajde da se vratim svojoj kreativnoj dokolici. Trebalo bi da je imam na pretek, pa opet nije tako. Prepodnevni sati su mi ispunjeni, taman do podneva, čak mi i manjkaju dodatni slobodni minuti, samo da znate. Ne mogu, takoreći, da pozavršavam sve administrativne obaveze koje imam. Pravdam se nedostatakom vremena na nervnoj bazi? Tako mi je lakše da kažem i prihvatim surovu istinu - da ne radim i da, realno, izgleda za to i nemam, bez prethodno proverenog partijskog angažmana. Ne mora čak ni da je dug, ali da postoji. Takođe, poželjno bi bilo da kao kandidat za "neki" posao imam iskustva sa više stranačkih opcija, što je teza u prilog ozbiljnosti i nečije vrednosti - sama po sebi. Uz sve to, bez veza i "porekla" o poslu ne može ni da se kreativno sanja. Dobro, ovo poslednje, uz znanje i obrazovanje imam, čini se, u malo većim količinama u odnosu na druge, na primer, ali ne pomaže, pa to ti je! Toliko u uvodu nove priče tokom koje ću i u nastavku govoriti, samo i jedino, istinu kroz sopstveno iskustvo, naravno. Pitanje je, doduše, ko sve i sa kakvim aršinima meri istinu, na šta, opet naglašavam, ne mogu da utičem i stvari menjam jer i ja, baš kao i svi, koji bi da objektivno sagledavaju, isključivo, subjektivnim gledanjem na stvari, često bivam zavedena! U mom slučaju, možda besom koji raste iz dana u dan zbog lične nemoći da promenim stvari i istinom se izborim za pravo i pravdu.

Lanjske godine / tako su govorili naši stari / , upustih se u pravu avanturu. Sudski spor sa firmom koja me je više meseci izrabljivala kao roba, ne bih li, koliko - toliko naplatila, bar, nešto od neisplaćenih zarada, uknjižila doprinose i, najvažnije, obezbedila overu zdravstvene knjižice. Godine su mi osetljive, ženske, kada se, očas posla, iz depresije porodi nešto grđe i opasnije. Krenulo je naopačke i u "nevreme", jer se baš tada, otprilike, opština Negotin našla u privremenom stanju, sa privremenim organom upravljanja i velikim pripremama lokalnih vanrednih izbora. Politika ne bi bila to što jeste da se nije poigrala i sa medijima. Često ona to radi, u slučaju moje / bivše / propale firme, po ko zna koji - 1001. put, s tim što je ulog, na izdisaju te 2009. godine, bio veoma ozbiljan - krajnje ugrožena socijalna i egzistencijalna sigurnost svih zaposlenih u tim, nesrećno privatizovanim, medijima, koji su još od trenutka kupovine grcali u dugovima. Samo zbog nesposobnosti novokomponovanih vlasnika, naravno. Spisak poverilaca je, koliko pamtim, od prvog dana bio poduži i gomilali su se iznosi potraživanja. Trebalo je namiriti obaveze državi, radnicima, stanodavcu, EPS-u, agencijama. Svi su o tome znali sve, s obzirom da se u malom gradu vesti brzo šire. Čak i bez objave na zvaničnim medijima! Elem, u celoj takvoj apsolutnoj istini, potvrdila se stara praksa , da se na nevoljama drugih lako profitira. Scenario je izgledao, otprilike, ovako........ U toku suočavanja sa najvećim mukama u koje su radnike "Krajine" uvalili neodgovorni poslodavci, počeše glasno da odzvanjaju neki "optimistički" glasovi političkih eksponenata i namestiše priču da ti isti, posrnuli, mediji treba i mogu da opstanu? Ma, kako da ne ? Laka je i providna bila manipulacija u vreme izborne kampanje, kada najčešće kormilo u ruke uzimaju prodavci magle. Dohvatiše se oni patetične priče o tome da ako sasvim zaćute radio i TV "Krajina" javnost neće biti upućena u lokalne prilike, da to ne sme da se dogodi u vreme ozbiljnog perioda naših života, da su baš ovi sada već prošli izbori veoma važni, da medije treba sačuvati / da, trebalo je, kažem i ja, ali na vreme i to od onih koji su ih se dočepali kao bivši konzorcijum /. Dakle, da nije otužno i mučno i sama bih se slatko smejala, sve do suza. Međutim, kao svedoku i učesniku čiste zloupotrebe ljudi i medija, do smeha mi nije, pogotovu što ona traje li traje, i dan - danas, čak i posle poništene privatizacije, prošlog decembra, kada je Agencija, konačno, posle pune dve godine, "shvatila" da kupci negotinske medijske igračke , nemaju para da je otplate ali ni intelektualne domete za igru sa njom. Prosvetljenje stiže, često sa zadrškom, ali ipak - stigne! Iskreno govoreći sve me to sada i ne dotiče previše jer sam, ličnom odlukom, izbegla da budem deo nečijeg velikog eksperimenta osmišljenog, u konačnom ishodu, od iste grupe ljudi. Istih onih, tobože, boraca za demokratiju, zakone i bolje sutra na svojim važnim partijskim i državnim funkcijama, koji istovremeno rade sve ono što je u dubokoj suprotnosti sa aktuelnim zakonima ove zemlje, i dobro im ide.

Na moju žalost ne sustižu ih ni odgovarajuće sankcije, ukoliko su ih zaslužili, a ja duboko verujem da treba.

Sudski spor, nazvan avantura, je interesantna storija, moja, i nekolicine mojih kolega - istomišljenika. Sakupismo mi, kao što sam već napisala, u najnezgodnije vreme za "našu budućnost" kuraži i nešto para, pa ajde da se "tužakamo". Rešismo čvrsto - idemo na sud. Kao i sve ostale i ova avantura je zahtevala ulaganja, a ona nisu bila za podcenjivanje. Ipak, sve ispunismo, platismo, namirismo što je od nas traženo i dabome, ostade sve na tome. Naivno do gluposti, ali pošteno, verovasmo da su za takve okolnosti krive, na primer, druge više okolnosti.Jedna od objektivnih beše reizbor sudija, ali prođe i to vreme. Ljudi rade, čujem, čitam i vidim, ali naš predmet, izvršne presude nikako da stignu na red.Pitam koga znam i ne znam kada će, a neko mi reče na Sveti Nikad! Kao biće vaspitano da veruje u zakon i ljude ja kažem, hoće-hoće! Posebno sada kada imamo reformisano pravosuđe, kada smo kao društvo i pojedinci osnaženi da štitimo sopstvene interese, kada je vlast transparentna i svako radi svoj posao savesno i po normativima, a ne ko nekada, je li, po babu i stričevima. Uostalom, zar pravda i pravo nisu elementarne vrednosti, bez kojih se u Jevropu ne može ići? E, tu se, upravo, i sapletoh na prevelikim očekivanjima i zatekoh sebe u problemu krajnje ne/kreativnog korišćenja slobodnog vremena. To iskustvo moram da podelim sa vama kako biste izbegli moje greške, ukoliko vam padne na pamet da jurite vetar. Malo-malo, a ja u sudu, raspitujem se o brojevima predmeta koji su u međuvremenu prenumerisani, pišem podneske, predajem, potpisujem, čekam na šalterima i pitam se da li ima onih kojima sve to , upravo, stoji u opisu radnih obaveza, poznatijem kao sistematizacija, za brojne administratore po svim javnim službama. Pa, opet ako se boriš za pravdu moraš da juriš, bez obzira na sve plaćene sudske takse, fotokopiranja na desetine papira i da ne nabrajam dalje, spisak je poduži. Zar je posao oštećenih , onih koji su tužili, da obijaju pragove sudova i podsećaju, da se negde, u nečijoj fioci, nalazi taj i taj predmet, to i to rešenje sa koga treba samo oduvati prašinu i patinu i postupiti, najlogičnije, po slovu zakona. Pa šta bude! Neka krivda preraste u pravdu i obrnuto, manje važno. Važna je reakcija, bilo kakva, ne bi li se proces nastavio ili konačno završio? Reakcije nadležnih - nema, kao ni tumačenja zakona koji se odnose na haotično stanje u srpskim medijima danas. Meni lično, mnoga toga nije jasno, pa sam sklona da verujem da normalnost kojoj stremim i o kojoj pričam, zapravo, ne postoji, da nije deo naše prakse, uobičajene svuda u svetu.

Zaključujete i to s pravom da sam prilično nanervirana odlaganjima, ulaganjima žalbi, prepiskama, moljakanjem pisara i ostalog osoblja - hvala im svima na ljubaznosti - da mi se omogući viđenje sa deliocima pravde. Mimo svih nastojanja, gubljenja vremena po ovoj zimi mog nezadovoljstva, nikako da ostvarim taj nužan i željeni kontakt, dobijem očekivani poziv, kako god se to zvalo. Gužva je znam ali " u redu" strpljivo čekam gotovo godinu dana. Moje kolege, takođe. Dokle tako i zašto tako?

Ljudi moji, nemam ja više vremena za statiranje po sudu, sustižu me drugi problemi, moram da mislim na egzistenciju, da jurim umesto pravde - posao, jer vreme neumitno prolazi. Već sam, hodajući u prazno, uništila više vrsta đonova sezonske obuće, istrošila, gotovo, polovinu plaćene godine na Zavodu, ostaje mi još par meseci, pa onda sledi puka socijala. Da li treba da mi za utehu posluži saznanje da sudski procesi u Srbiji traju dugo i da je na evidenciji negotinskog Zavoda za zapošljavanje preko stotinu lica sa visokim obrazovanjem? Takođe i da ukupan broj nezaposlenih od oko 3 hiljade permanentno raste? Ne, svakako da ne, čak ni u svetlu saznanja da je problem čitave Srbije armija nezaposlenih. Neko će reći - da, problemi su brojni i bolni, ali život ide dalje "zendagi migzara". Ide dalje, tačno je, samo zato jer tu vladaju druge - prirodne zakonomernosti. Ali, bojim se da ide bez većine nas, s obzirom da nikako, sve i da hoće, ne može da čeka. Apsurdnog li apsurda srpske svakodnevice 21. veka, za koju nam, koliko, onomad rekoše da će biti bolja. Da li je?

BAŠ NAM JE BILO LEPO

"BAŠ NAM JE BILO LEPO"
Momčilo "Momo" Kapor (1937-2010)

Prosto se dešava, odlaze ljudi! To je ono na šta mi, ma koliko želeli, ne možemo da utičemo! Otišao je i Momo Kapor. Zato sa posebnim pijetetom ovaj post posvećujem NJEMU! Volela sam da beležim njegove rečenice i da neke misli pamtim i citiram kao aforizme. Da je tako potvrdiće i nedavna moja priča na blogu, u okviru koje sam dotakla rečenicu - dve, možda i više, iz jednog njegovog romana, iznedrenog, negde sredinom ove, po mnogo čemu čudne, po malo i neverovatne, prve decenije 21. veka.

Ostaće zabeleženo da je Kapor bio jedan od najčitanijih srpskih pisaca.Takođe, i jedan od najpoznatijih srpskih novinara i slikara. Momčilo Momo Kapor je rođen u Sarajevu, gradu u kojem je već kao trogodišnji dečak doživeo veliku pravu tragediju, kada je prilikom bombardovanja ostao bez majke, koja je poginula štiteći ga telom od bombi koje su padale. U Beograd je sa ocem stigao po završetku Drugog svetskog rata i u njemu ostao do kraja svog ovozemaljskog života. Voleo je Momo Beograd, intenzivno, i zato mu se stalno vraćao bez obzira na lepote brojnih svetskih metropola u kojima je za života boravio.Bio je hroničar Beograda, na onaj svoj, prepoznatljiv i vrcav način, koji je nama "provincijalcima", mislim, bio neobično blizak.

Diplomirani slikar beogradske Akademije likovnih umetnosti od 1961. godine /klasa profesora Nedeljka Gvozdenovića/, kičici uspešno pridodaje i reči, pa pisanjem otkriva još jedan, poseban kaporovski, izraz, očigledno i njime nadaren . Bio je i uspešan televizijski voditelj, koji je njeno prvobitno crno - belo izdanje osvežio svojom pojavom i šarmom. Inače, od kako je 1975. godine objavio "Folirante" napisao je veliki broj romana i zbirki priča. Autor je i brojnih dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti , Banket , Valter brani Sarajevo , Džoli džokej , Kraj vikenda).
Romani "Una" i "Knjiga žalbi" doživeli su ekranizaciju. Prevođen je na francuski , nemački , poljski , češki , bugarski , mađarski , slovenački i švedski jezik.

O odlasku protagoniste urbanog života

Profesor Ratko Božović, sociolog kulture, čijih se britkih misli i reči, sa predavanja na Fakultetu političkih nauka i danas, posle toliko godina, rado sećam je objavljenu i definitivnu istinu o smrti umetnika prokomentarisao rečima :"Smrt Mome Kapora je rđava vest o odlasku velikog majstora i u likovnoj umetnosti i u književnosti, ali i velikog majstora u onome što je komunikacija i što je beseda, što je sećanje i što je memorija.

Došao je iz epskog kraja, iz epskog sveta, da bi postao možda jedan od najuzornijih protagonista urbaniteta, ili samog urbanog života. To nije tako lako, to može samo neko ko je talentovan po moći zapažanja, po percepciji, po vrednostima, po emocionalnosti, po svemu onome što je nosio u svojoj ljudskoj složenosti", reči su profesora dr Ratka Božovića.

Po oceni uglednog srpskog kulturologa, Momo Kapor je bio složena umetnička ličnost. "Po tom smislu što je srećno spajao ono dete koje se neprekidno igra, meni se čini da Momu Kaporu nije pripadala starost, pa ni bolest. Jer on je bio sa aktivnim stavom, aktivnim odnosom, svuda prisutan, po svojoj lucidnosti, po svom kazivanju, po svojoj ljudskoj razlici.Čini se da odlaze neki ljudi koje nećemo više videti u nekoj drugačijoj izvedbi, u nekim drugim personalitetima".

"On je u umetnosti, u literaturi, bio veliki majstor, ali je bio veliki majstor i naracije, kazivanja, žovijalnosti, jednog modernog duha koji je bio prisutan u toj komunikaciji. Prosto se neki kutak, kutak Kluba književnika, kutak u kome je on sedeo, nije mogao zamisliti bez njegove dosetke i dobrog prisećanja na ljude koji su bili dobri i koji su bili s njim u komunikaciji u prethodnim i sadašnjim periodima. On je i na taj način otišao u legendu", reči su profesora Božovića, sa kojim sam, inače, imala ogromno zadovoljstvo da razgovaram, između ostalog, i u studiju TV "Krajina", daleke 2001, ali i godinu kasnije, kada je, nakon demokratskih promena, u Negotinu boravio sa svojim kolegama profesorima Fakulteta političkih nauka, Ivom Viskovićem i Čedomirom Čupićem.

Za mnoge politički kontroverzna ličnost Momo Kapor je ostajao, ali uvek, dosledan sebi, govoreći da je za vreme svake vlasti bio "pomalo" na ledu. Možda u tim rečima treba razotkrivati deo tajne njegovog književnog fenomen.

Ovako je pisao...........

"Evropa nas još ne prima, ali nas kupuje na veliko i malo. Uskoro nam himna neće biti "Bože pravde", već "Hajde Jano, hajde dušo, kuću da prodamo, Jano dušo, samo da igramo". Narodni muzej na Trgu republike se sa strahom proverava da li je još unutra ili se uselila neka robna kuća, npr. "Primtemps" ili "Standa". Neki dan vidim trojicu u trenerkama, sa zlatnim satovima na rukama, merkaju zgradu Patrijaršije - očigledno, novi strateški partneri. Još malo pa čovek neće smeti da izađe iz svoje kuće na ulicu, sve će biti pokupovano, pa će Beograđanima trebati viza da odu do palate Albanije, ako je u međuvremenu ne kupe šiptari, da operu pare od droge, oružja i belog roblja".

.......... ali i mislio Kapor

"Zanimljivo, menjaju se vremena, ideologije, režimi i vlasti, ali scena ostaje uvek ista, samo sa promenjenim nazivima i likovima. Umesto narodnih heroja i istorijskih datuma partizanskog ratovanja, posle pada komunizma i propasti socijalizma, nastala je prava inflacija svetaca, tako da su žene heroje smenile svetice, pionire-anđeli, a partizanske pesme-molitve i tropari! SVE OSTALO-OSTALO JE ISTO! U prvim redovima fotelja, umesto ugojenih generala i članova CK, zaseli su debeljuškasti sveštenici i pregojeni lideri novih partija. Međutim, i za vreme pevanja nove himne, deci na bini se isto tako piškilo kao i za vreme one stare".


Na svetu gde je teško pronaći se među ljudima Momo Kapor je ostavio dubok trag. Pamtiću ga mnogo više kao pisca meni neobično dragih knjiga i odličnog novinara, kolumnistu, no slikara. Postoji, verovatno, i za to, valjano, objašnjenje - moje. Ne treba, ipak, zaboraviti njegove reči:"Pišem knjige dok mi se suše slikarska platna. Da se ponovo rodim bio bih samo slikar.Od pisanja bi to bio samo potpis na čeku ".

Ako bude porekao sebe, duboko verujem da će napisati još koju knjigu i ponoviti rečenicu, meni posebno dragu, koju doživljavam kao svojevrstan dar zrelom sjaju:"U poznoj lepoti svih žena treba tražiti tragove onih koji su ih nekada obožavali!"

Grad antena i neobaveštenih ljudi

Rekoh onomad u jednom od postova, kako bi bilo dobro, da poučeni primerima drugih ne srljamo u propast i ne pravimo greške, koje bi nas mogle koštati, živaca, vremena, ugleda..... posla, para i zdravlja. Rekoh, takođe, da budete redovno na ovom blogu, jer vas, otprilike, sedmičnom dinamikom, na ovoj adresi, očekuju novi tekstovi i saznanja. Rekoh, mada, sada i danas, sa distance od desetak i više dana, shvatam da sam LIČNO odstupila od sopstvenih preporuka, koje je bilo lakše napisati nego ispoštovati. O, ne, zbog moje lenjosti ili inertnosti. Nikako! Krivac je negde drugde, a ja ne znam da li ću "povrediti" zakon, ako decidirano kažem - gde i ko? Inače, sve do sada, mimo datog obećanja, nenapisano, nedopisano, neobjašnjeno i neprotumačeno mi veoma teško pada,verujte, mada to ne treba da prihvatite kao moje opravdanje. Konačno, nisam ja, ovde, u blogosferi, iz nekih, nazovi , političkih razloga, poput stranaka, koje su se namenski registrovale za svoje parče "vazduha"./ Što se mene tiče, ne bi bilo loše da tu i ostanu, kako bi, s vremena na vreme, obaveštavale javnost o svojim aktivnostima, čak i posle ovih nadolazećih izbora/.

Ovde sam, a to sam i napisala u prvom svom postu, decembra 2009. godine, samo zbog nastojanja da vam približim sve činjenice vezane za gašenje jednog veoma kredibilnog medija, RTV "Krajina", koji je bivstvovanjem na medijskoj sceni Srbije zabeležio svetle i one manje lepe trenutke za ljude i samo ovo geografsko područje. Mediji su privatizovani. Radnici, bolje reći, deo njih, napustili su svoju matičnu kuću, deo njih, manji, je ostao, rukovođen sopstvenim motivima, naravno. Pratili ste, čitajući ovaj blog, sve relevantne činjenice o tome šta se i kako radi i šta se i kako radilo. Boli do bola! A najviše saznanje da danas u Negotinu, retko ko može da kaže gde su lokalni mediji posle raskinute privatizacije, postoje li i na koji način fukcionišu. U fizičkom smislu, to ne znaju ni advokati radnika koji su u sudskom sporu sa nekadašnjom svojom firmom, tako da im se pisma sa pozivima Suda na ročište vraćaju sa naznakom - adresa nepoznata. Dalje, koji potezi su adekvatni zakonskim rešenjima u novonastaloj situaciji raskinute privatizacije, šta predstoji radiju i televiziji, zaposlenima, a što da se lažemo i onima koji su kao poverioci na listi čekanja za "milostinju" koju im neko, nekada, PO PRAVU, treba da namiri, ako ništa drugo, ako ne plate, ako ne da poveže staž, ono bar sudske troškove koje su i, inače, materijalno i moralno, oštećeni ljudi, morali da plate državi, umesto onih koji su svojim neznanjem i dvogodišnjim mahinacijama, uništili jedno dobro, u ovom slučaju oličeno u lokalnoj medijskoj kući. Sve i da nije bila dobra, u kvalitativnom smislu, danas više ne postoji u bilo kakvom smislu. Tragedija, kojoj, ipak, kao epilog sleduju i elementi komedije. Vraćam se tekstu napisanom na početku uz konstataciju da ni sama ne znam zašto sam uložila toliki trud, energiju, živce, pa i finansije, da raskrinkam jednu primitivnu politiku vođenja medija, koja je završila kako je završila, ali..... ALI, elementi komedije za kraj priče predstavljaju novi izazov i ja ga svakako moram da zabeležim, jer blog , uostalom, zbog toga i jesam pokrenula. Dakle, posle svega što se desilo radnicima RTV "Krajina" i samoj toj kući, procena i preporuke, za ono što bi moglo da bude, kada bude, mišljenje, ili bar deo mišljenja, traži se, između ostalih, i od onih, veoma zaslužnih za propast RTV "Krajina". Pri tom, svakako, mislim na načelnika Borskog upravnog okruga, koji je dve pune godine bio predsednik Upravnog odbora AD RTV "Krajina". I ne samo to, već i alfa i omega svega što se dešavalo ili nije, delujući preko svog direktora, krajnje nedoraslog toj funkciji. Imena neću navoditi, a i zašto bih? Preporučiću vam da sa veoma mnogo koncentracije i strpljenja pročitate pismo Akcijskog fonda Republike Srbije dostavljeno novinarima, koji su baš kao i ja, imali potrebu da, konačno, saznaju šta se to u velikom gradu sa svim mogućim nadležnim agencijama radi u korist "opstanka" malog preduzeća, u još manjem gradu, u susret izborima, vanrednim lokalnim, a koji je poslednjih meseci, naprsno, postao grad antena, ukrasa gotovo svih terasa i kuća, počev od strogog centra prema periferiji. Pitam se zašto, a vi?

Akcijski Fond - Odgovor novinarima RTV "Krajina" i dopisnicima

1/2

2/2

ŠETALE SE DELIJE...........

Hajde da, kako neki predložiše, malo skrenem priču sa sunovrata lokalnih medija RTV " Krajina" i da pogledam svoje blisko i najbliže okruženje ove zime, ovog februara, posle vinskog i praznika ljubavi, koji okupi, ovde u Negotinu i Krajini, delije iz raznih stranačkih grupacija, dame i gospođe, drugove i gospodu. Nadam se da su novinari sa foto-aparatima strogo vodili računa da slikaju separatno, kako se dotični došljaci , elem, ne bi , kobajagi, naljutili zbog širine novinarskih objektiva, objektivnosti, pogotovu! Glancaše, ovijeh dana, tetkice gelendere po školama kako bi u priličnim uslovima ugostile visoke zvaničnike Ministarstva prosvete sa obrazovanjem, naravno! I ko zna ko je sve , ovih dana, imao "pune ruke posla", ali znam da je Kinezima krenuo posao u vezi sa prodajom gumenih čizama, jer su mnoge dame i gospođe svoje firmirane kožne čizmice and cipelice morale da zamene kaljačama, tačnije gumenjacima made in China / doduše , pitanje je ima li danas nečega, a da nije iz bivše nam komunističke , prijateljske, zemlje /. Hej, trebalo je stići do pivnica u sred snežne zime, kroz kaljugu i blato, glavna obeležja svake zabiti, od kojih / možda je praktičnije reći do kojih ?/ sve i da hoćeš, ne možeš da utekneš. Selo je selo, ma šta da nedri i krije kao svoje posebnosti o kojima je, kada su, na primer, vinogradarska područja i vina u pitanju, još i Kanic pisao /mnogo dražesnije, no mnogi posle njega i njegove Srbije 1901./.
Dakle, 19 dana je još preostalo do izbora, vanrednih i lokalnih, zakazanih za 7. mart. Ko zna ko će još, do tada, biti počastvovan odlukom partijskih centrala da siđe niz put, po volji mu Đerdapskom magistralom ili auto-putem do Paraćina, a na ovamo, kako-tako, i obiđe biračko telo negotinske opštine poprilično smrzlo i ne preterano oduševljeno još jednom zimskom obavezom , baš na svetu nedelju u susret svetom Danu žena koji će, uglavnom, svi da slave počev od šestog na osmi. Uz muziku i pićence za zdravlje lepšeg pola, koji mu dođe kao izgovor da muški , brojniji deo populacije, "zagine" debelo i konkretno u iću i piću. Pa, nije praznik svaki dan, em je ženski? Dobro, batalimo filosofiranje uz moju malu opasku da mi je veoma, veoma žao što nemam tu pustu kablovsku televiziju pa da gledam, brate, naše, domaće programe Salaš, Zaječar, TV Ramu / ako sam dobro napisala /, pa kažu i Krajinu koja radi minut-dva- u odnosu na večnost od 24 sata dnevno! Imam samo taj IPTV i, stvarno, neke kanale "sumnjive proizvodnje i porekla" sa kojih se svašta pušta i spušta u javnost. I baš kad smo kod mog žala izazvanog lokal-patriotskim porivom jer nisam u mogućnosti/ na poziciji još manje/ da gledam šetnju delija kroz naš kraj, slušam nadahnute razgovore koje vode sa biračima, uživam i radujem se obećanjima za bolje sutra, za utehu svima koji se zbog svega toga osećaju uskraćeno, baš kao i ja, ponudiću jednu poznatu priču. Naime, nije tako davno vreme kada je naša Srbija u Jugi imala TV samo sa jednim programom i to crno belim. Završavao se tačno u ponoć himnom Beograda. Pomislite, dakle, na to koliko danas imate, ako imate, programa na vašoj kablovskoj ili satelitskoj TV i uporedite to sa dobom kada je čuvena jugoslovenska spikerka završavala program rečenicom: "Laku noć, druže Predsedniče", jer je pričaju, jedino ON imao tada televizor u gradu. Eh, koje li razlike! Ali ima u toj knjizi koje se setih, kao zanimljivog ali i poučnog štiva, još jednog kazivanja , koje vam prenosim ..................

"Baš zbog toga što smo naivno verovali da smo oduvek u Evropi, a ispostavilo se da nije tačno, nismo se ozbiljno ni pripremali da uđemo u nju. Evropa nam je, naime, postavila seriju testova i zadataka, a pod njihovom težinom iščezle su i poslednje kafane sa njenim zvučnim imenom i više, retko ko, šije odela po meri u salonima dPari, koji su u izlozima obično imali Ajfelovu kulu, koju je neki lokalni genije sagradio od palidrvaca iz šibica. Najpre, Evropa nas neće primiti na svoju kartu ako i dalje budemo srkali čorbu i žvakali čačkalice. Druga stvar, nema nam odlaska na spavanje, u Evropi, ako pre toga ne operemo noge. Moraćemo, takođe, i da ostavimo pušenje, jer je tamo, uglavnom, zabranjeno. Istina, umesto pušenja, koje je jako štetno po zdravlje, moraćemo, kao i ostali Evropljani da pređemo na šmrkanje /kokaina/ i fiksanje /heroinom/. Uz to, krastavci, koje budemo gajili, moraće da budu svi iste veličine i da ne budu zakrivljeni, što narod kaže, kao ona stvar. Što se tiče paradajza, moraće da bude mnogo lepši i pravilnijeg oblika nego što je naš, ali će, takođe, biti potrebno da potpuno izgubi svoj ukus i počne da liči na dinju, bananu ili na ohlađenu hrenovku. Što se tiče Save, koja je po evropskim standardima zagađena, moraćemo da je izvadimo iz korita, operemo, osušimo, nafajtamo, ispeglamo i ponovo vratimo u njen tok. A, biće gotovo i sa šljivovicom. Neće moći da je peče svaki domaćin kome to padne na pamet, jer ima šljivik požegače, niti će se sir i kajmak na pijaci smeti da prodaju , direktno, iz lonca i olupane šerpe, a probaju sa vrha noža. Ne, sve će morati da bude upakovano. Neće biti ni mladog prasećeg pečenja, niti spajanja praznika u trajanju od nedelju dana. A, kada sve to uradimo, šta nam ostaje od života i ako nas ta Evropa primi?!"

Doista, bilo bi dobro da privremeno zaboravite na TV i u dokolici pročitate Eldorado Mome Kapora, jer ćete, verujem, poučeni naivnim greškama koje je počinio glavni junak Džoni Zec, zaobići neku svoju - moguću , u danima kada mozgamo kuda i kako dalje?