Hajde da, kako neki predložiše, malo skrenem priču sa sunovrata lokalnih medija RTV " Krajina" i da pogledam svoje blisko i najbliže okruženje ove zime, ovog februara, posle vinskog i praznika ljubavi, koji okupi, ovde u Negotinu i Krajini, delije iz raznih stranačkih grupacija, dame i gospođe, drugove i gospodu. Nadam se da su novinari sa foto-aparatima strogo vodili računa da slikaju separatno, kako se dotični došljaci , elem, ne bi , kobajagi, naljutili zbog širine novinarskih objektiva, objektivnosti, pogotovu! Glancaše, ovijeh dana, tetkice gelendere po školama kako bi u priličnim uslovima ugostile visoke zvaničnike Ministarstva prosvete sa obrazovanjem, naravno! I ko zna ko je sve , ovih dana, imao "pune ruke posla", ali znam da je Kinezima krenuo posao u vezi sa prodajom gumenih čizama, jer su mnoge dame i gospođe svoje firmirane kožne čizmice and cipelice morale da zamene kaljačama, tačnije gumenjacima made in China / doduše , pitanje je ima li danas nečega, a da nije iz bivše nam komunističke , prijateljske, zemlje /. Hej, trebalo je stići do pivnica u sred snežne zime, kroz kaljugu i blato, glavna obeležja svake zabiti, od kojih / možda je praktičnije reći do kojih ?/ sve i da hoćeš, ne možeš da utekneš. Selo je selo, ma šta da nedri i krije kao svoje posebnosti o kojima je, kada su, na primer, vinogradarska područja i vina u pitanju, još i Kanic pisao /mnogo dražesnije, no mnogi posle njega i njegove Srbije 1901./.
Dakle, 19 dana je još preostalo do izbora, vanrednih i lokalnih, zakazanih za 7. mart. Ko zna ko će još, do tada, biti počastvovan odlukom partijskih centrala da siđe niz put, po volji mu Đerdapskom magistralom ili auto-putem do Paraćina, a na ovamo, kako-tako, i obiđe biračko telo negotinske opštine poprilično smrzlo i ne preterano oduševljeno još jednom zimskom obavezom , baš na svetu nedelju u susret svetom Danu žena koji će, uglavnom, svi da slave počev od šestog na osmi. Uz muziku i pićence za zdravlje lepšeg pola, koji mu dođe kao izgovor da muški , brojniji deo populacije, "zagine" debelo i konkretno u iću i piću. Pa, nije praznik svaki dan, em je ženski? Dobro, batalimo filosofiranje uz moju malu opasku da mi je veoma, veoma žao što nemam tu pustu kablovsku televiziju pa da gledam, brate, naše, domaće programe Salaš, Zaječar, TV Ramu / ako sam dobro napisala /, pa kažu i Krajinu koja radi minut-dva- u odnosu na večnost od 24 sata dnevno! Imam samo taj IPTV i, stvarno, neke kanale "sumnjive proizvodnje i porekla" sa kojih se svašta pušta i spušta u javnost. I baš kad smo kod mog žala izazvanog lokal-patriotskim porivom jer nisam u mogućnosti/ na poziciji još manje/ da gledam šetnju delija kroz naš kraj, slušam nadahnute razgovore koje vode sa biračima, uživam i radujem se obećanjima za bolje sutra, za utehu svima koji se zbog svega toga osećaju uskraćeno, baš kao i ja, ponudiću jednu poznatu priču. Naime, nije tako davno vreme kada je naša Srbija u Jugi imala TV samo sa jednim programom i to crno belim. Završavao se tačno u ponoć himnom Beograda. Pomislite, dakle, na to koliko danas imate, ako imate, programa na vašoj kablovskoj ili satelitskoj TV i uporedite to sa dobom kada je čuvena jugoslovenska spikerka završavala program rečenicom: "Laku noć, druže Predsedniče", jer je pričaju, jedino ON imao tada televizor u gradu. Eh, koje li razlike! Ali ima u toj knjizi koje se setih, kao zanimljivog ali i poučnog štiva, još jednog kazivanja , koje vam prenosim ..................
"Baš zbog toga što smo naivno verovali da smo oduvek u Evropi, a ispostavilo se da nije tačno, nismo se ozbiljno ni pripremali da uđemo u nju. Evropa nam je, naime, postavila seriju testova i zadataka, a pod njihovom težinom iščezle su i poslednje kafane sa njenim zvučnim imenom i više, retko ko, šije odela po meri u salonima dPari, koji su u izlozima obično imali Ajfelovu kulu, koju je neki lokalni genije sagradio od palidrvaca iz šibica. Najpre, Evropa nas neće primiti na svoju kartu ako i dalje budemo srkali čorbu i žvakali čačkalice. Druga stvar, nema nam odlaska na spavanje, u Evropi, ako pre toga ne operemo noge. Moraćemo, takođe, i da ostavimo pušenje, jer je tamo, uglavnom, zabranjeno. Istina, umesto pušenja, koje je jako štetno po zdravlje, moraćemo, kao i ostali Evropljani da pređemo na šmrkanje /kokaina/ i fiksanje /heroinom/. Uz to, krastavci, koje budemo gajili, moraće da budu svi iste veličine i da ne budu zakrivljeni, što narod kaže, kao ona stvar. Što se tiče paradajza, moraće da bude mnogo lepši i pravilnijeg oblika nego što je naš, ali će, takođe, biti potrebno da potpuno izgubi svoj ukus i počne da liči na dinju, bananu ili na ohlađenu hrenovku. Što se tiče Save, koja je po evropskim standardima zagađena, moraćemo da je izvadimo iz korita, operemo, osušimo, nafajtamo, ispeglamo i ponovo vratimo u njen tok. A, biće gotovo i sa šljivovicom. Neće moći da je peče svaki domaćin kome to padne na pamet, jer ima šljivik požegače, niti će se sir i kajmak na pijaci smeti da prodaju , direktno, iz lonca i olupane šerpe, a probaju sa vrha noža. Ne, sve će morati da bude upakovano. Neće biti ni mladog prasećeg pečenja, niti spajanja praznika u trajanju od nedelju dana. A, kada sve to uradimo, šta nam ostaje od života i ako nas ta Evropa primi?!"
Doista, bilo bi dobro da privremeno zaboravite na TV i u dokolici pročitate Eldorado Mome Kapora, jer ćete, verujem, poučeni naivnim greškama koje je počinio glavni junak Džoni Zec, zaobići neku svoju - moguću , u danima kada mozgamo kuda i kako dalje?
Dakle, 19 dana je još preostalo do izbora, vanrednih i lokalnih, zakazanih za 7. mart. Ko zna ko će još, do tada, biti počastvovan odlukom partijskih centrala da siđe niz put, po volji mu Đerdapskom magistralom ili auto-putem do Paraćina, a na ovamo, kako-tako, i obiđe biračko telo negotinske opštine poprilično smrzlo i ne preterano oduševljeno još jednom zimskom obavezom , baš na svetu nedelju u susret svetom Danu žena koji će, uglavnom, svi da slave počev od šestog na osmi. Uz muziku i pićence za zdravlje lepšeg pola, koji mu dođe kao izgovor da muški , brojniji deo populacije, "zagine" debelo i konkretno u iću i piću. Pa, nije praznik svaki dan, em je ženski? Dobro, batalimo filosofiranje uz moju malu opasku da mi je veoma, veoma žao što nemam tu pustu kablovsku televiziju pa da gledam, brate, naše, domaće programe Salaš, Zaječar, TV Ramu / ako sam dobro napisala /, pa kažu i Krajinu koja radi minut-dva- u odnosu na večnost od 24 sata dnevno! Imam samo taj IPTV i, stvarno, neke kanale "sumnjive proizvodnje i porekla" sa kojih se svašta pušta i spušta u javnost. I baš kad smo kod mog žala izazvanog lokal-patriotskim porivom jer nisam u mogućnosti/ na poziciji još manje/ da gledam šetnju delija kroz naš kraj, slušam nadahnute razgovore koje vode sa biračima, uživam i radujem se obećanjima za bolje sutra, za utehu svima koji se zbog svega toga osećaju uskraćeno, baš kao i ja, ponudiću jednu poznatu priču. Naime, nije tako davno vreme kada je naša Srbija u Jugi imala TV samo sa jednim programom i to crno belim. Završavao se tačno u ponoć himnom Beograda. Pomislite, dakle, na to koliko danas imate, ako imate, programa na vašoj kablovskoj ili satelitskoj TV i uporedite to sa dobom kada je čuvena jugoslovenska spikerka završavala program rečenicom: "Laku noć, druže Predsedniče", jer je pričaju, jedino ON imao tada televizor u gradu. Eh, koje li razlike! Ali ima u toj knjizi koje se setih, kao zanimljivog ali i poučnog štiva, još jednog kazivanja , koje vam prenosim ..................
"Baš zbog toga što smo naivno verovali da smo oduvek u Evropi, a ispostavilo se da nije tačno, nismo se ozbiljno ni pripremali da uđemo u nju. Evropa nam je, naime, postavila seriju testova i zadataka, a pod njihovom težinom iščezle su i poslednje kafane sa njenim zvučnim imenom i više, retko ko, šije odela po meri u salonima dPari, koji su u izlozima obično imali Ajfelovu kulu, koju je neki lokalni genije sagradio od palidrvaca iz šibica. Najpre, Evropa nas neće primiti na svoju kartu ako i dalje budemo srkali čorbu i žvakali čačkalice. Druga stvar, nema nam odlaska na spavanje, u Evropi, ako pre toga ne operemo noge. Moraćemo, takođe, i da ostavimo pušenje, jer je tamo, uglavnom, zabranjeno. Istina, umesto pušenja, koje je jako štetno po zdravlje, moraćemo, kao i ostali Evropljani da pređemo na šmrkanje /kokaina/ i fiksanje /heroinom/. Uz to, krastavci, koje budemo gajili, moraće da budu svi iste veličine i da ne budu zakrivljeni, što narod kaže, kao ona stvar. Što se tiče paradajza, moraće da bude mnogo lepši i pravilnijeg oblika nego što je naš, ali će, takođe, biti potrebno da potpuno izgubi svoj ukus i počne da liči na dinju, bananu ili na ohlađenu hrenovku. Što se tiče Save, koja je po evropskim standardima zagađena, moraćemo da je izvadimo iz korita, operemo, osušimo, nafajtamo, ispeglamo i ponovo vratimo u njen tok. A, biće gotovo i sa šljivovicom. Neće moći da je peče svaki domaćin kome to padne na pamet, jer ima šljivik požegače, niti će se sir i kajmak na pijaci smeti da prodaju , direktno, iz lonca i olupane šerpe, a probaju sa vrha noža. Ne, sve će morati da bude upakovano. Neće biti ni mladog prasećeg pečenja, niti spajanja praznika u trajanju od nedelju dana. A, kada sve to uradimo, šta nam ostaje od života i ako nas ta Evropa primi?!"
Doista, bilo bi dobro da privremeno zaboravite na TV i u dokolici pročitate Eldorado Mome Kapora, jer ćete, verujem, poučeni naivnim greškama koje je počinio glavni junak Džoni Zec, zaobići neku svoju - moguću , u danima kada mozgamo kuda i kako dalje?
