DONATORI I ONI DRUGI

• “Zanimljivo je da su se Negotinci najviše istakli među privatnim licima, koja su stranci – DS, donirala više od 6.000 dinara, što je limit da se prijavi prilog. Na spisku od 60 darodavaca, čak 34 su iz Negotina. Njih 30 stranku je doniralo sa po 10.000 dinara, trojica sa po 30.000, a jedan (Siniša Puljecović) priložio je 50.000 dinara- (Blic, 15.04.2011.)

• Čitam „Blic“ od 15. aprila i glasno konstatujem - evo, prave teme za radovanje. A, taman sam ozbiljno počela da sumnjam da se Negotin grad, i njegovi istaknuti pojedinci, nikada neće naći na stranicama novina u svom najboljem izdanju. Pitala sam se šta je potrebno da nas više, mislim na Krajinu, na krajnjem istoku Srbije, posustalu i ne preterano atraktivnu ni nama samima, a kamoli turistima u koje se kunemo pri prvim nagoveštajima proleća, odlepe od crnih i drugih tabloidnih hronika. Kad ono lepa, lagana priča o donatorima, popravi mi mračno raspoloženje, izazvano prohladnim aprilskim danima. Obradovah se delu svojih sugrađana! Priznajem, osetila sam čak i stid što se i sama nisam setila, pa da priložim, iako nisam član, ali nema veze. Nije da nije velika stvar kada se u vreme izrazite besparice i krize, morala, pre svake druge, čak 34 Negotinca, nanižu na spisku donatora, iskazivanjem dinarske ljubavi prema bližnjem, u ovom slučaju stranci, svojoj DS, i od svih velikih, budu makar najbrojniji njeni darodavci.

• Elem, bez želje da rečima potamnim sjaj ovakvog podatka, ili više iznetih u tekstu, po meni nedovoljno emotivno obrađene priče o Negotincima-najvećim donatorima DS, posebno me je dirnulo donatorstvo najvećeg među donatorima velike Demokratske stranke, gospodina Siniše Puljecovića. Njegova nesebičnost se, prosto, nameće kao tema za sebe. Konačno sam shvatila, da je stranka sve - ljudi ništa! Pomisliće neko da mi namere nisu baš najjasnije pri pisanju ovog eha na svakodnevicu života u zemlji Srbiji. Zato da pojasnim. Slučajno, a filosofi kažu da slučajnosti ne postoje, poznajem donatora, dugogodišnjeg političara, nekada i predsednika opštine kada su se razilazili Koštuničini prvi ljudi, pa dolazili drugi, pre oko devet godina, znam ga kao medijskog moćnika, koji je čvrstom rukom iz senke upravljao Nezavisnom STV televizijom u sistemu ANEM-a pri rušenju režima, zna se već čijeg. Čak sam kratko vreme i radila sa dotičnim jer sam se, kao novinar, zatekla u RTV „Krajina“ koju je , neko kaže, ispod svake cene jeftino kupio sa svojim najbližim saradnicima, ali ubrzo i nju ugasio. Trajala je ta privatizovana televizija, sa prethodnim dugim stažom, posle njega ( ili sa njim), kratko i bolno, od novembra 2007. do decembra 2010. U zaključku, bez želje da zloupotrebim bilo čije ime od preko mogućih 45 – mojih bivših kolega, a nekada radnika te iste, privatizacijom ugašene „Krajine“, konstatovaću sledeće, a ko želi neka mi se pridruži (uostalom, vremena imaju, nezaposleni su, a ideja mi je lepa, baš kao i priča o donatorima). Dakle, do pukog imena na spisku od 2 618 nezaposlenih lica u ovoj opštini stigli smo u vreme kada je predsednik UO RTV "Krajina" bio, upravo, gospodin donator naše najveće stranke u zemlji. I tada je bio njen istaknuti član. Sklona sam da verujem, posle svega što me je prosvetlilo,da su onomad, a u istoj političkoj konstelaciji, ipak vladala drugačija pravila, kada nije bilo zgodno upuštati se u donatorstvo bilo koje vrste. Mislim na zarade zaposlenima i uplate obaveznih doprinosa radnicima, pogotovu. Laknulo mi je kada sam saznala iz novina da su, na svu sreću, stigla bolja vremena, koja otvaraju prostor za velika dela. Donatorstvo strankama, što je, naravno, i zakonom regulisano. Ne kao tamo neke privatizacije medija, naopake.

• Zato mislim da bi bilo dobro da, upravo mi, bivši radnici propalih medija u opštini Negotin, STV i RTV "Krajina", koji se dovode u sudbinsku vezu sa donatorom "od 50.000 dinara“, napišemo za dotičnog preporuku, ne bi li se našao u konkurenciji za neku od prestižnih opštinskih – majskih nagrada. Na taj način bismo izrazili apsolutno oduševljenje gestom našeg dobrog poznanika i odužili se nesebičnom donatoru, koji će nam ostati u trajnom sećanju kao jedan od kreatora naših sudbina.

• Setih se aforizma velikog ruskog noveliste i pripovedača, Antona Pavloviča Čehova, zapisanog u većini knjiga, jer se izgleda mnogima veoma dopao, onako otrgnut iz konteksta, a glasi : "Težnja da se služi opštem dobru, mora odmah da postane društvena potreba i uslov za ličnu sreću!"

Nego šta! Prepustiću se sada spokoju milosrđa i praštanju koje stiže sa velikim Vaskršnjim praznikom.

Kolumna "Pozdrav iz Negotina" od Jovanke Stanojević, objavljena 22. aprila 2011. u dvonedejnom informativnom magazinu Nova Timočka Revija ( NTR ).

DANAS, NA TIŠINU VELIKOG PETKA

Posle podužeg posta, žalosti i tišine Velikog petka, dana Isusove smrti, nastavljam tamo gde sam zastala, pre više od dvadesetak dana, kada sam napisala svoj poslednji post. Očekuje to od mene onaj, doduše, uži krug ljudi, koji slove za moje prijatelje, drugare, poznanike...... Većina njih nema ambiciju da mi se obraća komentarima, na samom blogu. Nerado to čine i neće i ja ih u potpunosti razumem! Imaju svoje razloge, treba ih uvažiti. Sećam se vremena kada sam u decembru, prošle godine, jedva sakupila malo kuraži da se i sama upustim u ovu, blogosfersku avanturu. Do tada sam samo čitala i "ocenjivala" domete tuđih razmišljanja od kojih su mi mnoga bila bliska, neka sam odmah, naravno, zaboravljala, nekima se u potaji klanjala, odavala priznanje za hrabrost, koja je, javno ću to reći, meni nedostajala. Bez obzira na činjenicu da mi je pisanje za medije u kojima sam radila bilo ne samo osnov egzistencije punih 28 godina, već i iskorak iz svojevrsne anonimnosti što i jeste suština novinarskog poziva, tačnije rada u elektronskim sredstvima informisanja. Shvatila sam, takođe, čitajući blogove raznih autora i, naravno, podrazumevajuće komentare, da za razliku od mnogih, koji su bili i ostali anonimni mešetari, znam da pišem, čitam sa pažnjom, osluškujem impulse, izvlačim pouke, od nekih ponešto novo i naučim i, odluka je bila trenutna! Zakoračila sam u avanturu, koja mi nije, bez obzira na navedene, nazovi, prednosti, pružila prepotentnu lagodnost da se postavim kao neko ko jeste bio "za korak" ispred drugih. Motiv za pokretanje ličnog dnevnika, dostupnog javnosti, dakle, bio je i očekivan i logičan, ako se u obzir uzme činjenica da sam mnogo, mnogo godina provela na medijskoj sceni ne samo Negotina, već i daleko većoj, nekada jugoslovenskoj, pa suženijoj srpskoj, zahvaljujući saradnji sa Radio Beogradom, zatim sa Zajednicom radio stanica Srbije i nekadašnjim našim brendovima, "Borbom " i "Ekspresom", kojih odavno nema na tržištu štampanih glasila naše Republike. Kao svedok i učesnik, a u nekim situacijama i kreator događaja tokom dve i po decenije rada uvek sam bila svesna mogućnosti da u svojim zapažanjima budem subjektivna. Međutim, držeći se činjenica, koje sam vredno prikupljala i arhivirala, mislim da sam uspešno izbegavala, a to i danas činim, zamku neobjektivnosti, koja nas , hteli mi to da priznamo ili ne, uvek vreba u ovakvim poduhvatima.

Šta zapravo želim da poručim svima onima koji se slučajno ili sasvim namerno nađu na blogu e-Novinar? Najmanje, dve stvari. O prvoj sam se izjasnila. Ovaj prostor je rezervisan za dnevnik autora i zato ne očekujem neočekivano veliki broj komentara. Oni su dobrodošli, naravno, bez obzira kako su intonirani, do potrebne mere pristojnosti, to se, pretpostavljam da i sami znate, podrazumeva. Drugo, blog je rođen zahvaljujući mojoj velikoj ljubavi - novinarstvu i osećanjima koja sam godinama toplo i krajnje "podanički" vezivala za matičnu mi medijsku kuću RTV "Krajina". Ona je novembra 2007. godine, igrom sudbine, dopala šaka onima kojima su novinarstvo, ljubav prema toj profesiji, briga o ljudima i kolegama, moral i poštenje - misaone imenice i zato mi pomisao na njih, takve kakvi su, izaziva mučninu i uvek ružne misli. Želim zato, da se baš na ovom mestu i na slučaju "Krajine" razotkrije velika istina o rasprodaji srpskih medija "za jeftine pare", koja je rezultirala velikim brojem otpuštenih, proteranih i ojađenih novinara i medijskih radnika u celoj nam Srbiji i..........takođe, da ukažem na nemogućnost, bolje reći nemoć, nas, tih istih ljudi da, poštapajući se na zakone i pravdu, iskoračimo iz ćorsokaka u koji smo svi skupa zapali. Mi, takvi kakvi jesmo, ali što ne reći, krajnje nespremni na prljavštine u koje su nas, ne trepnuvši, uvalili "medijski magnati" demokratske Srbije.

Prethodni moj napisani post, "Život ide dalje", imao je čudan naziv - "Zendagi migzara", što je isto to, izgovoreno jezikom avganistanskog naroda. O, zapao je za oko mnogima ovaj neobičan naslov, ali sam najčešće, odgovor na pitanje, otkuda baš tako da krstim svoj tekst, prijateljima davala u neposrednoj komunikaciji, objašnjavajući im da nije u pitanju igra reči, ili, ne daj Bože neka izmišljotina. Zapamtila sam, naime, te reči iz potresnog romana "Lovci na zmajeve", doktora medicine Haleda Hoseinija, koji govori o kulturi, tradiciji, stradanjima i patnji tog, mnogima od nas, nepoznatog naroda. Vredelo je pročitati svaku , emocijama ispunjenu, reč u Hoseinijevom prvencu. Iako smo geografski daleko , s lakoćom se mogu prepoznati momenti koji su nam, kao narodima bliski i koji nas u potrazi za identitetom, korenima i pravdom stalno navode na isto. Surovu Istinu, koja ima svoje lice i svoje naličje. Na Praštanje, takođe! Da li vam ove reči zvuče kao vrednosne kategorije koje zaboravismo i izgubismo u vremenu i prostoru? Meni, da! Što se tiče sudbine ovog bloga, volela bih da potraje mnogo duže od agonije u kojoj se guši posrnula RTV "Krajina", a koju , nažalost, nema ko da prekine. Pitam se zašto?