DANAS, NA TIŠINU VELIKOG PETKA

Posle podužeg posta, žalosti i tišine Velikog petka, dana Isusove smrti, nastavljam tamo gde sam zastala, pre više od dvadesetak dana, kada sam napisala svoj poslednji post. Očekuje to od mene onaj, doduše, uži krug ljudi, koji slove za moje prijatelje, drugare, poznanike...... Većina njih nema ambiciju da mi se obraća komentarima, na samom blogu. Nerado to čine i neće i ja ih u potpunosti razumem! Imaju svoje razloge, treba ih uvažiti. Sećam se vremena kada sam u decembru, prošle godine, jedva sakupila malo kuraži da se i sama upustim u ovu, blogosfersku avanturu. Do tada sam samo čitala i "ocenjivala" domete tuđih razmišljanja od kojih su mi mnoga bila bliska, neka sam odmah, naravno, zaboravljala, nekima se u potaji klanjala, odavala priznanje za hrabrost, koja je, javno ću to reći, meni nedostajala. Bez obzira na činjenicu da mi je pisanje za medije u kojima sam radila bilo ne samo osnov egzistencije punih 28 godina, već i iskorak iz svojevrsne anonimnosti što i jeste suština novinarskog poziva, tačnije rada u elektronskim sredstvima informisanja. Shvatila sam, takođe, čitajući blogove raznih autora i, naravno, podrazumevajuće komentare, da za razliku od mnogih, koji su bili i ostali anonimni mešetari, znam da pišem, čitam sa pažnjom, osluškujem impulse, izvlačim pouke, od nekih ponešto novo i naučim i, odluka je bila trenutna! Zakoračila sam u avanturu, koja mi nije, bez obzira na navedene, nazovi, prednosti, pružila prepotentnu lagodnost da se postavim kao neko ko jeste bio "za korak" ispred drugih. Motiv za pokretanje ličnog dnevnika, dostupnog javnosti, dakle, bio je i očekivan i logičan, ako se u obzir uzme činjenica da sam mnogo, mnogo godina provela na medijskoj sceni ne samo Negotina, već i daleko većoj, nekada jugoslovenskoj, pa suženijoj srpskoj, zahvaljujući saradnji sa Radio Beogradom, zatim sa Zajednicom radio stanica Srbije i nekadašnjim našim brendovima, "Borbom " i "Ekspresom", kojih odavno nema na tržištu štampanih glasila naše Republike. Kao svedok i učesnik, a u nekim situacijama i kreator događaja tokom dve i po decenije rada uvek sam bila svesna mogućnosti da u svojim zapažanjima budem subjektivna. Međutim, držeći se činjenica, koje sam vredno prikupljala i arhivirala, mislim da sam uspešno izbegavala, a to i danas činim, zamku neobjektivnosti, koja nas , hteli mi to da priznamo ili ne, uvek vreba u ovakvim poduhvatima.

Šta zapravo želim da poručim svima onima koji se slučajno ili sasvim namerno nađu na blogu e-Novinar? Najmanje, dve stvari. O prvoj sam se izjasnila. Ovaj prostor je rezervisan za dnevnik autora i zato ne očekujem neočekivano veliki broj komentara. Oni su dobrodošli, naravno, bez obzira kako su intonirani, do potrebne mere pristojnosti, to se, pretpostavljam da i sami znate, podrazumeva. Drugo, blog je rođen zahvaljujući mojoj velikoj ljubavi - novinarstvu i osećanjima koja sam godinama toplo i krajnje "podanički" vezivala za matičnu mi medijsku kuću RTV "Krajina". Ona je novembra 2007. godine, igrom sudbine, dopala šaka onima kojima su novinarstvo, ljubav prema toj profesiji, briga o ljudima i kolegama, moral i poštenje - misaone imenice i zato mi pomisao na njih, takve kakvi su, izaziva mučninu i uvek ružne misli. Želim zato, da se baš na ovom mestu i na slučaju "Krajine" razotkrije velika istina o rasprodaji srpskih medija "za jeftine pare", koja je rezultirala velikim brojem otpuštenih, proteranih i ojađenih novinara i medijskih radnika u celoj nam Srbiji i..........takođe, da ukažem na nemogućnost, bolje reći nemoć, nas, tih istih ljudi da, poštapajući se na zakone i pravdu, iskoračimo iz ćorsokaka u koji smo svi skupa zapali. Mi, takvi kakvi jesmo, ali što ne reći, krajnje nespremni na prljavštine u koje su nas, ne trepnuvši, uvalili "medijski magnati" demokratske Srbije.

Prethodni moj napisani post, "Život ide dalje", imao je čudan naziv - "Zendagi migzara", što je isto to, izgovoreno jezikom avganistanskog naroda. O, zapao je za oko mnogima ovaj neobičan naslov, ali sam najčešće, odgovor na pitanje, otkuda baš tako da krstim svoj tekst, prijateljima davala u neposrednoj komunikaciji, objašnjavajući im da nije u pitanju igra reči, ili, ne daj Bože neka izmišljotina. Zapamtila sam, naime, te reči iz potresnog romana "Lovci na zmajeve", doktora medicine Haleda Hoseinija, koji govori o kulturi, tradiciji, stradanjima i patnji tog, mnogima od nas, nepoznatog naroda. Vredelo je pročitati svaku , emocijama ispunjenu, reč u Hoseinijevom prvencu. Iako smo geografski daleko , s lakoćom se mogu prepoznati momenti koji su nam, kao narodima bliski i koji nas u potrazi za identitetom, korenima i pravdom stalno navode na isto. Surovu Istinu, koja ima svoje lice i svoje naličje. Na Praštanje, takođe! Da li vam ove reči zvuče kao vrednosne kategorije koje zaboravismo i izgubismo u vremenu i prostoru? Meni, da! Što se tiče sudbine ovog bloga, volela bih da potraje mnogo duže od agonije u kojoj se guši posrnula RTV "Krajina", a koju , nažalost, nema ko da prekine. Pitam se zašto?