ZENDAGI MIGZARA - ŽIVOT IDE DALJE

Razmišljam ovih dana i kažem sebi, dobro je, ne radiš tako da ne treba da brineš i izmišljaš opravdanja zbog kašnjenja za, nekog tamo, nadobudnog poslodavca, da ga kojim slučajem imaš ! Nemaš ga, hvala Bogu, jer se za to potrudio prethodni. I šta fali biti nezaposlen i na Zavodu? Po tuđim leđima i rezonu onih koji brinu o "boljitku" poznatijem kao bolji život u Srbiji , izgleda ništa! Čak, biće da ostvareno pravo novčane naknade na Zavodu od par meseci / kako se kome zalomi, prema godinama službe /, smatraju uspehom nas "nesposobnih" i "neobrazovanih" , kojima kao takvim kategorijama, mesto i nije trebalo da bude u stroju zaposlenih. Rezon za koji može da se kaže da ga kreiraju samo frustrirani umovi, a ja dodajem, nažalost, brojni su. Ali, hajde da se vratim svojoj kreativnoj dokolici. Trebalo bi da je imam na pretek, pa opet nije tako. Prepodnevni sati su mi ispunjeni, taman do podneva, čak mi i manjkaju dodatni slobodni minuti, samo da znate. Ne mogu, takoreći, da pozavršavam sve administrativne obaveze koje imam. Pravdam se nedostatakom vremena na nervnoj bazi? Tako mi je lakše da kažem i prihvatim surovu istinu - da ne radim i da, realno, izgleda za to i nemam, bez prethodno proverenog partijskog angažmana. Ne mora čak ni da je dug, ali da postoji. Takođe, poželjno bi bilo da kao kandidat za "neki" posao imam iskustva sa više stranačkih opcija, što je teza u prilog ozbiljnosti i nečije vrednosti - sama po sebi. Uz sve to, bez veza i "porekla" o poslu ne može ni da se kreativno sanja. Dobro, ovo poslednje, uz znanje i obrazovanje imam, čini se, u malo većim količinama u odnosu na druge, na primer, ali ne pomaže, pa to ti je! Toliko u uvodu nove priče tokom koje ću i u nastavku govoriti, samo i jedino, istinu kroz sopstveno iskustvo, naravno. Pitanje je, doduše, ko sve i sa kakvim aršinima meri istinu, na šta, opet naglašavam, ne mogu da utičem i stvari menjam jer i ja, baš kao i svi, koji bi da objektivno sagledavaju, isključivo, subjektivnim gledanjem na stvari, često bivam zavedena! U mom slučaju, možda besom koji raste iz dana u dan zbog lične nemoći da promenim stvari i istinom se izborim za pravo i pravdu.

Lanjske godine / tako su govorili naši stari / , upustih se u pravu avanturu. Sudski spor sa firmom koja me je više meseci izrabljivala kao roba, ne bih li, koliko - toliko naplatila, bar, nešto od neisplaćenih zarada, uknjižila doprinose i, najvažnije, obezbedila overu zdravstvene knjižice. Godine su mi osetljive, ženske, kada se, očas posla, iz depresije porodi nešto grđe i opasnije. Krenulo je naopačke i u "nevreme", jer se baš tada, otprilike, opština Negotin našla u privremenom stanju, sa privremenim organom upravljanja i velikim pripremama lokalnih vanrednih izbora. Politika ne bi bila to što jeste da se nije poigrala i sa medijima. Često ona to radi, u slučaju moje / bivše / propale firme, po ko zna koji - 1001. put, s tim što je ulog, na izdisaju te 2009. godine, bio veoma ozbiljan - krajnje ugrožena socijalna i egzistencijalna sigurnost svih zaposlenih u tim, nesrećno privatizovanim, medijima, koji su još od trenutka kupovine grcali u dugovima. Samo zbog nesposobnosti novokomponovanih vlasnika, naravno. Spisak poverilaca je, koliko pamtim, od prvog dana bio poduži i gomilali su se iznosi potraživanja. Trebalo je namiriti obaveze državi, radnicima, stanodavcu, EPS-u, agencijama. Svi su o tome znali sve, s obzirom da se u malom gradu vesti brzo šire. Čak i bez objave na zvaničnim medijima! Elem, u celoj takvoj apsolutnoj istini, potvrdila se stara praksa , da se na nevoljama drugih lako profitira. Scenario je izgledao, otprilike, ovako........ U toku suočavanja sa najvećim mukama u koje su radnike "Krajine" uvalili neodgovorni poslodavci, počeše glasno da odzvanjaju neki "optimistički" glasovi političkih eksponenata i namestiše priču da ti isti, posrnuli, mediji treba i mogu da opstanu? Ma, kako da ne ? Laka je i providna bila manipulacija u vreme izborne kampanje, kada najčešće kormilo u ruke uzimaju prodavci magle. Dohvatiše se oni patetične priče o tome da ako sasvim zaćute radio i TV "Krajina" javnost neće biti upućena u lokalne prilike, da to ne sme da se dogodi u vreme ozbiljnog perioda naših života, da su baš ovi sada već prošli izbori veoma važni, da medije treba sačuvati / da, trebalo je, kažem i ja, ali na vreme i to od onih koji su ih se dočepali kao bivši konzorcijum /. Dakle, da nije otužno i mučno i sama bih se slatko smejala, sve do suza. Međutim, kao svedoku i učesniku čiste zloupotrebe ljudi i medija, do smeha mi nije, pogotovu što ona traje li traje, i dan - danas, čak i posle poništene privatizacije, prošlog decembra, kada je Agencija, konačno, posle pune dve godine, "shvatila" da kupci negotinske medijske igračke , nemaju para da je otplate ali ni intelektualne domete za igru sa njom. Prosvetljenje stiže, često sa zadrškom, ali ipak - stigne! Iskreno govoreći sve me to sada i ne dotiče previše jer sam, ličnom odlukom, izbegla da budem deo nečijeg velikog eksperimenta osmišljenog, u konačnom ishodu, od iste grupe ljudi. Istih onih, tobože, boraca za demokratiju, zakone i bolje sutra na svojim važnim partijskim i državnim funkcijama, koji istovremeno rade sve ono što je u dubokoj suprotnosti sa aktuelnim zakonima ove zemlje, i dobro im ide.

Na moju žalost ne sustižu ih ni odgovarajuće sankcije, ukoliko su ih zaslužili, a ja duboko verujem da treba.

Sudski spor, nazvan avantura, je interesantna storija, moja, i nekolicine mojih kolega - istomišljenika. Sakupismo mi, kao što sam već napisala, u najnezgodnije vreme za "našu budućnost" kuraži i nešto para, pa ajde da se "tužakamo". Rešismo čvrsto - idemo na sud. Kao i sve ostale i ova avantura je zahtevala ulaganja, a ona nisu bila za podcenjivanje. Ipak, sve ispunismo, platismo, namirismo što je od nas traženo i dabome, ostade sve na tome. Naivno do gluposti, ali pošteno, verovasmo da su za takve okolnosti krive, na primer, druge više okolnosti.Jedna od objektivnih beše reizbor sudija, ali prođe i to vreme. Ljudi rade, čujem, čitam i vidim, ali naš predmet, izvršne presude nikako da stignu na red.Pitam koga znam i ne znam kada će, a neko mi reče na Sveti Nikad! Kao biće vaspitano da veruje u zakon i ljude ja kažem, hoće-hoće! Posebno sada kada imamo reformisano pravosuđe, kada smo kao društvo i pojedinci osnaženi da štitimo sopstvene interese, kada je vlast transparentna i svako radi svoj posao savesno i po normativima, a ne ko nekada, je li, po babu i stričevima. Uostalom, zar pravda i pravo nisu elementarne vrednosti, bez kojih se u Jevropu ne može ići? E, tu se, upravo, i sapletoh na prevelikim očekivanjima i zatekoh sebe u problemu krajnje ne/kreativnog korišćenja slobodnog vremena. To iskustvo moram da podelim sa vama kako biste izbegli moje greške, ukoliko vam padne na pamet da jurite vetar. Malo-malo, a ja u sudu, raspitujem se o brojevima predmeta koji su u međuvremenu prenumerisani, pišem podneske, predajem, potpisujem, čekam na šalterima i pitam se da li ima onih kojima sve to , upravo, stoji u opisu radnih obaveza, poznatijem kao sistematizacija, za brojne administratore po svim javnim službama. Pa, opet ako se boriš za pravdu moraš da juriš, bez obzira na sve plaćene sudske takse, fotokopiranja na desetine papira i da ne nabrajam dalje, spisak je poduži. Zar je posao oštećenih , onih koji su tužili, da obijaju pragove sudova i podsećaju, da se negde, u nečijoj fioci, nalazi taj i taj predmet, to i to rešenje sa koga treba samo oduvati prašinu i patinu i postupiti, najlogičnije, po slovu zakona. Pa šta bude! Neka krivda preraste u pravdu i obrnuto, manje važno. Važna je reakcija, bilo kakva, ne bi li se proces nastavio ili konačno završio? Reakcije nadležnih - nema, kao ni tumačenja zakona koji se odnose na haotično stanje u srpskim medijima danas. Meni lično, mnoga toga nije jasno, pa sam sklona da verujem da normalnost kojoj stremim i o kojoj pričam, zapravo, ne postoji, da nije deo naše prakse, uobičajene svuda u svetu.

Zaključujete i to s pravom da sam prilično nanervirana odlaganjima, ulaganjima žalbi, prepiskama, moljakanjem pisara i ostalog osoblja - hvala im svima na ljubaznosti - da mi se omogući viđenje sa deliocima pravde. Mimo svih nastojanja, gubljenja vremena po ovoj zimi mog nezadovoljstva, nikako da ostvarim taj nužan i željeni kontakt, dobijem očekivani poziv, kako god se to zvalo. Gužva je znam ali " u redu" strpljivo čekam gotovo godinu dana. Moje kolege, takođe. Dokle tako i zašto tako?

Ljudi moji, nemam ja više vremena za statiranje po sudu, sustižu me drugi problemi, moram da mislim na egzistenciju, da jurim umesto pravde - posao, jer vreme neumitno prolazi. Već sam, hodajući u prazno, uništila više vrsta đonova sezonske obuće, istrošila, gotovo, polovinu plaćene godine na Zavodu, ostaje mi još par meseci, pa onda sledi puka socijala. Da li treba da mi za utehu posluži saznanje da sudski procesi u Srbiji traju dugo i da je na evidenciji negotinskog Zavoda za zapošljavanje preko stotinu lica sa visokim obrazovanjem? Takođe i da ukupan broj nezaposlenih od oko 3 hiljade permanentno raste? Ne, svakako da ne, čak ni u svetlu saznanja da je problem čitave Srbije armija nezaposlenih. Neko će reći - da, problemi su brojni i bolni, ali život ide dalje "zendagi migzara". Ide dalje, tačno je, samo zato jer tu vladaju druge - prirodne zakonomernosti. Ali, bojim se da ide bez većine nas, s obzirom da nikako, sve i da hoće, ne može da čeka. Apsurdnog li apsurda srpske svakodnevice 21. veka, za koju nam, koliko, onomad rekoše da će biti bolja. Da li je?

BAŠ NAM JE BILO LEPO

"BAŠ NAM JE BILO LEPO"
Momčilo "Momo" Kapor (1937-2010)

Prosto se dešava, odlaze ljudi! To je ono na šta mi, ma koliko želeli, ne možemo da utičemo! Otišao je i Momo Kapor. Zato sa posebnim pijetetom ovaj post posvećujem NJEMU! Volela sam da beležim njegove rečenice i da neke misli pamtim i citiram kao aforizme. Da je tako potvrdiće i nedavna moja priča na blogu, u okviru koje sam dotakla rečenicu - dve, možda i više, iz jednog njegovog romana, iznedrenog, negde sredinom ove, po mnogo čemu čudne, po malo i neverovatne, prve decenije 21. veka.

Ostaće zabeleženo da je Kapor bio jedan od najčitanijih srpskih pisaca.Takođe, i jedan od najpoznatijih srpskih novinara i slikara. Momčilo Momo Kapor je rođen u Sarajevu, gradu u kojem je već kao trogodišnji dečak doživeo veliku pravu tragediju, kada je prilikom bombardovanja ostao bez majke, koja je poginula štiteći ga telom od bombi koje su padale. U Beograd je sa ocem stigao po završetku Drugog svetskog rata i u njemu ostao do kraja svog ovozemaljskog života. Voleo je Momo Beograd, intenzivno, i zato mu se stalno vraćao bez obzira na lepote brojnih svetskih metropola u kojima je za života boravio.Bio je hroničar Beograda, na onaj svoj, prepoznatljiv i vrcav način, koji je nama "provincijalcima", mislim, bio neobično blizak.

Diplomirani slikar beogradske Akademije likovnih umetnosti od 1961. godine /klasa profesora Nedeljka Gvozdenovića/, kičici uspešno pridodaje i reči, pa pisanjem otkriva još jedan, poseban kaporovski, izraz, očigledno i njime nadaren . Bio je i uspešan televizijski voditelj, koji je njeno prvobitno crno - belo izdanje osvežio svojom pojavom i šarmom. Inače, od kako je 1975. godine objavio "Folirante" napisao je veliki broj romana i zbirki priča. Autor je i brojnih dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti , Banket , Valter brani Sarajevo , Džoli džokej , Kraj vikenda).
Romani "Una" i "Knjiga žalbi" doživeli su ekranizaciju. Prevođen je na francuski , nemački , poljski , češki , bugarski , mađarski , slovenački i švedski jezik.

O odlasku protagoniste urbanog života

Profesor Ratko Božović, sociolog kulture, čijih se britkih misli i reči, sa predavanja na Fakultetu političkih nauka i danas, posle toliko godina, rado sećam je objavljenu i definitivnu istinu o smrti umetnika prokomentarisao rečima :"Smrt Mome Kapora je rđava vest o odlasku velikog majstora i u likovnoj umetnosti i u književnosti, ali i velikog majstora u onome što je komunikacija i što je beseda, što je sećanje i što je memorija.

Došao je iz epskog kraja, iz epskog sveta, da bi postao možda jedan od najuzornijih protagonista urbaniteta, ili samog urbanog života. To nije tako lako, to može samo neko ko je talentovan po moći zapažanja, po percepciji, po vrednostima, po emocionalnosti, po svemu onome što je nosio u svojoj ljudskoj složenosti", reči su profesora dr Ratka Božovića.

Po oceni uglednog srpskog kulturologa, Momo Kapor je bio složena umetnička ličnost. "Po tom smislu što je srećno spajao ono dete koje se neprekidno igra, meni se čini da Momu Kaporu nije pripadala starost, pa ni bolest. Jer on je bio sa aktivnim stavom, aktivnim odnosom, svuda prisutan, po svojoj lucidnosti, po svom kazivanju, po svojoj ljudskoj razlici.Čini se da odlaze neki ljudi koje nećemo više videti u nekoj drugačijoj izvedbi, u nekim drugim personalitetima".

"On je u umetnosti, u literaturi, bio veliki majstor, ali je bio veliki majstor i naracije, kazivanja, žovijalnosti, jednog modernog duha koji je bio prisutan u toj komunikaciji. Prosto se neki kutak, kutak Kluba književnika, kutak u kome je on sedeo, nije mogao zamisliti bez njegove dosetke i dobrog prisećanja na ljude koji su bili dobri i koji su bili s njim u komunikaciji u prethodnim i sadašnjim periodima. On je i na taj način otišao u legendu", reči su profesora Božovića, sa kojim sam, inače, imala ogromno zadovoljstvo da razgovaram, između ostalog, i u studiju TV "Krajina", daleke 2001, ali i godinu kasnije, kada je, nakon demokratskih promena, u Negotinu boravio sa svojim kolegama profesorima Fakulteta političkih nauka, Ivom Viskovićem i Čedomirom Čupićem.

Za mnoge politički kontroverzna ličnost Momo Kapor je ostajao, ali uvek, dosledan sebi, govoreći da je za vreme svake vlasti bio "pomalo" na ledu. Možda u tim rečima treba razotkrivati deo tajne njegovog književnog fenomen.

Ovako je pisao...........

"Evropa nas još ne prima, ali nas kupuje na veliko i malo. Uskoro nam himna neće biti "Bože pravde", već "Hajde Jano, hajde dušo, kuću da prodamo, Jano dušo, samo da igramo". Narodni muzej na Trgu republike se sa strahom proverava da li je još unutra ili se uselila neka robna kuća, npr. "Primtemps" ili "Standa". Neki dan vidim trojicu u trenerkama, sa zlatnim satovima na rukama, merkaju zgradu Patrijaršije - očigledno, novi strateški partneri. Još malo pa čovek neće smeti da izađe iz svoje kuće na ulicu, sve će biti pokupovano, pa će Beograđanima trebati viza da odu do palate Albanije, ako je u međuvremenu ne kupe šiptari, da operu pare od droge, oružja i belog roblja".

.......... ali i mislio Kapor

"Zanimljivo, menjaju se vremena, ideologije, režimi i vlasti, ali scena ostaje uvek ista, samo sa promenjenim nazivima i likovima. Umesto narodnih heroja i istorijskih datuma partizanskog ratovanja, posle pada komunizma i propasti socijalizma, nastala je prava inflacija svetaca, tako da su žene heroje smenile svetice, pionire-anđeli, a partizanske pesme-molitve i tropari! SVE OSTALO-OSTALO JE ISTO! U prvim redovima fotelja, umesto ugojenih generala i članova CK, zaseli su debeljuškasti sveštenici i pregojeni lideri novih partija. Međutim, i za vreme pevanja nove himne, deci na bini se isto tako piškilo kao i za vreme one stare".


Na svetu gde je teško pronaći se među ljudima Momo Kapor je ostavio dubok trag. Pamtiću ga mnogo više kao pisca meni neobično dragih knjiga i odličnog novinara, kolumnistu, no slikara. Postoji, verovatno, i za to, valjano, objašnjenje - moje. Ne treba, ipak, zaboraviti njegove reči:"Pišem knjige dok mi se suše slikarska platna. Da se ponovo rodim bio bih samo slikar.Od pisanja bi to bio samo potpis na čeku ".

Ako bude porekao sebe, duboko verujem da će napisati još koju knjigu i ponoviti rečenicu, meni posebno dragu, koju doživljavam kao svojevrstan dar zrelom sjaju:"U poznoj lepoti svih žena treba tražiti tragove onih koji su ih nekada obožavali!"

Grad antena i neobaveštenih ljudi

Rekoh onomad u jednom od postova, kako bi bilo dobro, da poučeni primerima drugih ne srljamo u propast i ne pravimo greške, koje bi nas mogle koštati, živaca, vremena, ugleda..... posla, para i zdravlja. Rekoh, takođe, da budete redovno na ovom blogu, jer vas, otprilike, sedmičnom dinamikom, na ovoj adresi, očekuju novi tekstovi i saznanja. Rekoh, mada, sada i danas, sa distance od desetak i više dana, shvatam da sam LIČNO odstupila od sopstvenih preporuka, koje je bilo lakše napisati nego ispoštovati. O, ne, zbog moje lenjosti ili inertnosti. Nikako! Krivac je negde drugde, a ja ne znam da li ću "povrediti" zakon, ako decidirano kažem - gde i ko? Inače, sve do sada, mimo datog obećanja, nenapisano, nedopisano, neobjašnjeno i neprotumačeno mi veoma teško pada,verujte, mada to ne treba da prihvatite kao moje opravdanje. Konačno, nisam ja, ovde, u blogosferi, iz nekih, nazovi , političkih razloga, poput stranaka, koje su se namenski registrovale za svoje parče "vazduha"./ Što se mene tiče, ne bi bilo loše da tu i ostanu, kako bi, s vremena na vreme, obaveštavale javnost o svojim aktivnostima, čak i posle ovih nadolazećih izbora/.

Ovde sam, a to sam i napisala u prvom svom postu, decembra 2009. godine, samo zbog nastojanja da vam približim sve činjenice vezane za gašenje jednog veoma kredibilnog medija, RTV "Krajina", koji je bivstvovanjem na medijskoj sceni Srbije zabeležio svetle i one manje lepe trenutke za ljude i samo ovo geografsko područje. Mediji su privatizovani. Radnici, bolje reći, deo njih, napustili su svoju matičnu kuću, deo njih, manji, je ostao, rukovođen sopstvenim motivima, naravno. Pratili ste, čitajući ovaj blog, sve relevantne činjenice o tome šta se i kako radi i šta se i kako radilo. Boli do bola! A najviše saznanje da danas u Negotinu, retko ko može da kaže gde su lokalni mediji posle raskinute privatizacije, postoje li i na koji način fukcionišu. U fizičkom smislu, to ne znaju ni advokati radnika koji su u sudskom sporu sa nekadašnjom svojom firmom, tako da im se pisma sa pozivima Suda na ročište vraćaju sa naznakom - adresa nepoznata. Dalje, koji potezi su adekvatni zakonskim rešenjima u novonastaloj situaciji raskinute privatizacije, šta predstoji radiju i televiziji, zaposlenima, a što da se lažemo i onima koji su kao poverioci na listi čekanja za "milostinju" koju im neko, nekada, PO PRAVU, treba da namiri, ako ništa drugo, ako ne plate, ako ne da poveže staž, ono bar sudske troškove koje su i, inače, materijalno i moralno, oštećeni ljudi, morali da plate državi, umesto onih koji su svojim neznanjem i dvogodišnjim mahinacijama, uništili jedno dobro, u ovom slučaju oličeno u lokalnoj medijskoj kući. Sve i da nije bila dobra, u kvalitativnom smislu, danas više ne postoji u bilo kakvom smislu. Tragedija, kojoj, ipak, kao epilog sleduju i elementi komedije. Vraćam se tekstu napisanom na početku uz konstataciju da ni sama ne znam zašto sam uložila toliki trud, energiju, živce, pa i finansije, da raskrinkam jednu primitivnu politiku vođenja medija, koja je završila kako je završila, ali..... ALI, elementi komedije za kraj priče predstavljaju novi izazov i ja ga svakako moram da zabeležim, jer blog , uostalom, zbog toga i jesam pokrenula. Dakle, posle svega što se desilo radnicima RTV "Krajina" i samoj toj kući, procena i preporuke, za ono što bi moglo da bude, kada bude, mišljenje, ili bar deo mišljenja, traži se, između ostalih, i od onih, veoma zaslužnih za propast RTV "Krajina". Pri tom, svakako, mislim na načelnika Borskog upravnog okruga, koji je dve pune godine bio predsednik Upravnog odbora AD RTV "Krajina". I ne samo to, već i alfa i omega svega što se dešavalo ili nije, delujući preko svog direktora, krajnje nedoraslog toj funkciji. Imena neću navoditi, a i zašto bih? Preporučiću vam da sa veoma mnogo koncentracije i strpljenja pročitate pismo Akcijskog fonda Republike Srbije dostavljeno novinarima, koji su baš kao i ja, imali potrebu da, konačno, saznaju šta se to u velikom gradu sa svim mogućim nadležnim agencijama radi u korist "opstanka" malog preduzeća, u još manjem gradu, u susret izborima, vanrednim lokalnim, a koji je poslednjih meseci, naprsno, postao grad antena, ukrasa gotovo svih terasa i kuća, počev od strogog centra prema periferiji. Pitam se zašto, a vi?

Akcijski Fond - Odgovor novinarima RTV "Krajina" i dopisnicima

1/2

2/2

ŠETALE SE DELIJE...........

Hajde da, kako neki predložiše, malo skrenem priču sa sunovrata lokalnih medija RTV " Krajina" i da pogledam svoje blisko i najbliže okruženje ove zime, ovog februara, posle vinskog i praznika ljubavi, koji okupi, ovde u Negotinu i Krajini, delije iz raznih stranačkih grupacija, dame i gospođe, drugove i gospodu. Nadam se da su novinari sa foto-aparatima strogo vodili računa da slikaju separatno, kako se dotični došljaci , elem, ne bi , kobajagi, naljutili zbog širine novinarskih objektiva, objektivnosti, pogotovu! Glancaše, ovijeh dana, tetkice gelendere po školama kako bi u priličnim uslovima ugostile visoke zvaničnike Ministarstva prosvete sa obrazovanjem, naravno! I ko zna ko je sve , ovih dana, imao "pune ruke posla", ali znam da je Kinezima krenuo posao u vezi sa prodajom gumenih čizama, jer su mnoge dame i gospođe svoje firmirane kožne čizmice and cipelice morale da zamene kaljačama, tačnije gumenjacima made in China / doduše , pitanje je ima li danas nečega, a da nije iz bivše nam komunističke , prijateljske, zemlje /. Hej, trebalo je stići do pivnica u sred snežne zime, kroz kaljugu i blato, glavna obeležja svake zabiti, od kojih / možda je praktičnije reći do kojih ?/ sve i da hoćeš, ne možeš da utekneš. Selo je selo, ma šta da nedri i krije kao svoje posebnosti o kojima je, kada su, na primer, vinogradarska područja i vina u pitanju, još i Kanic pisao /mnogo dražesnije, no mnogi posle njega i njegove Srbije 1901./.
Dakle, 19 dana je još preostalo do izbora, vanrednih i lokalnih, zakazanih za 7. mart. Ko zna ko će još, do tada, biti počastvovan odlukom partijskih centrala da siđe niz put, po volji mu Đerdapskom magistralom ili auto-putem do Paraćina, a na ovamo, kako-tako, i obiđe biračko telo negotinske opštine poprilično smrzlo i ne preterano oduševljeno još jednom zimskom obavezom , baš na svetu nedelju u susret svetom Danu žena koji će, uglavnom, svi da slave počev od šestog na osmi. Uz muziku i pićence za zdravlje lepšeg pola, koji mu dođe kao izgovor da muški , brojniji deo populacije, "zagine" debelo i konkretno u iću i piću. Pa, nije praznik svaki dan, em je ženski? Dobro, batalimo filosofiranje uz moju malu opasku da mi je veoma, veoma žao što nemam tu pustu kablovsku televiziju pa da gledam, brate, naše, domaće programe Salaš, Zaječar, TV Ramu / ako sam dobro napisala /, pa kažu i Krajinu koja radi minut-dva- u odnosu na večnost od 24 sata dnevno! Imam samo taj IPTV i, stvarno, neke kanale "sumnjive proizvodnje i porekla" sa kojih se svašta pušta i spušta u javnost. I baš kad smo kod mog žala izazvanog lokal-patriotskim porivom jer nisam u mogućnosti/ na poziciji još manje/ da gledam šetnju delija kroz naš kraj, slušam nadahnute razgovore koje vode sa biračima, uživam i radujem se obećanjima za bolje sutra, za utehu svima koji se zbog svega toga osećaju uskraćeno, baš kao i ja, ponudiću jednu poznatu priču. Naime, nije tako davno vreme kada je naša Srbija u Jugi imala TV samo sa jednim programom i to crno belim. Završavao se tačno u ponoć himnom Beograda. Pomislite, dakle, na to koliko danas imate, ako imate, programa na vašoj kablovskoj ili satelitskoj TV i uporedite to sa dobom kada je čuvena jugoslovenska spikerka završavala program rečenicom: "Laku noć, druže Predsedniče", jer je pričaju, jedino ON imao tada televizor u gradu. Eh, koje li razlike! Ali ima u toj knjizi koje se setih, kao zanimljivog ali i poučnog štiva, još jednog kazivanja , koje vam prenosim ..................

"Baš zbog toga što smo naivno verovali da smo oduvek u Evropi, a ispostavilo se da nije tačno, nismo se ozbiljno ni pripremali da uđemo u nju. Evropa nam je, naime, postavila seriju testova i zadataka, a pod njihovom težinom iščezle su i poslednje kafane sa njenim zvučnim imenom i više, retko ko, šije odela po meri u salonima dPari, koji su u izlozima obično imali Ajfelovu kulu, koju je neki lokalni genije sagradio od palidrvaca iz šibica. Najpre, Evropa nas neće primiti na svoju kartu ako i dalje budemo srkali čorbu i žvakali čačkalice. Druga stvar, nema nam odlaska na spavanje, u Evropi, ako pre toga ne operemo noge. Moraćemo, takođe, i da ostavimo pušenje, jer je tamo, uglavnom, zabranjeno. Istina, umesto pušenja, koje je jako štetno po zdravlje, moraćemo, kao i ostali Evropljani da pređemo na šmrkanje /kokaina/ i fiksanje /heroinom/. Uz to, krastavci, koje budemo gajili, moraće da budu svi iste veličine i da ne budu zakrivljeni, što narod kaže, kao ona stvar. Što se tiče paradajza, moraće da bude mnogo lepši i pravilnijeg oblika nego što je naš, ali će, takođe, biti potrebno da potpuno izgubi svoj ukus i počne da liči na dinju, bananu ili na ohlađenu hrenovku. Što se tiče Save, koja je po evropskim standardima zagađena, moraćemo da je izvadimo iz korita, operemo, osušimo, nafajtamo, ispeglamo i ponovo vratimo u njen tok. A, biće gotovo i sa šljivovicom. Neće moći da je peče svaki domaćin kome to padne na pamet, jer ima šljivik požegače, niti će se sir i kajmak na pijaci smeti da prodaju , direktno, iz lonca i olupane šerpe, a probaju sa vrha noža. Ne, sve će morati da bude upakovano. Neće biti ni mladog prasećeg pečenja, niti spajanja praznika u trajanju od nedelju dana. A, kada sve to uradimo, šta nam ostaje od života i ako nas ta Evropa primi?!"

Doista, bilo bi dobro da privremeno zaboravite na TV i u dokolici pročitate Eldorado Mome Kapora, jer ćete, verujem, poučeni naivnim greškama koje je počinio glavni junak Džoni Zec, zaobići neku svoju - moguću , u danima kada mozgamo kuda i kako dalje?

MEDIJSKI MRAK I DRUGE NESLOBODE

Umesto proslave godišnjice TV "Krajina"

"Mediji ili „sedma sila“ predstavljaju u Srbiji, danas, „sedmu“ polugu vlasti, a u nečijim rukama su i „prva“ toljaga moći"

Iz mraka se najčešće rađala - babaroga. Naravno, zahvaljujući pričama koje su stariji, nekada davno, dobronamerno, pripovedali nestašnoj deci. Danas psiholozi, i ne samo oni, ovakav izbor kazivanja, osuđuju, navodeći da je bilo koji vid zastrašivanja, pogrešan. Mrak, /kao reč, kategorija, pojam / od tih davnih vremena, normalno je, opstaje, menja formu, prilagođava se uslovima i prilikama ali uvek, u suštini, predstavlja latentnu opasnost od nečeg nepoželjnog - strašnog! Mrak iz priča se poslednjih meseci, ponovo, preselio u našu svakodnevicu u svojoj najpogubnijoj varijanti - utamničenih i zamračenih medija! Medija koji, gle čuda, iznova, kao svoj jedini i pravi izbor imaju kolor izdanja za pozicionirane i poželjne ljude, teme, događaje i ideje - do crnila bez tona, za one nepoželjne - nepozicionirane i sa manje para / da, eventualno, plate zakup programa/. Medijski mrak kao fenomen jednopartijskih, unitarističkih, diktatorskih režima, kazuje novija istorija, vladao je i pre u omalenoj Srbiji, koja je iz ratnog vihora devedesetih godina prošlog veka, raspada Jugoslavije, ekonomske i krize morala, u demokratiju zakoračila, očito je, nespremna da prihvati breme svih sloboda, pa i onih, medijskih. Zato je, nažalost, u Srbiji, pa i u Negotinu, danas, sve isto kao pre, po principu, ako hoćeš nešto da radiš, moraš da budeš deo „sistema“ i da radiš ono što taj sistem traži od tebe. Ako nećeš da radiš – nećeš raditi - uopšte. Sistem ćete ugušiti ! Medijske slobode su danas, ovde, u Negotinu, i u Srbiji, posle pogubne privatizacije i gašenja novina, radio i TV stanica - virtualne i mogu se pronaći isključivo u virtualnoj realnosti zvanoj Internet. Milošević (bez čijeg imena se, jednostano, ne može ni u ovoj priči) bi sigurno pozavideo svojim naslednicima na formuli „demokratskog“ gušenja ljudskih prava na objektivno informisanje i slobode medija. Uvažavajući zato nespornu činjenicu da život u Srbiji i Negotinu danas, ne podrazumeva, sam po sebi, i takav kakav jeste, poznavanje novih mogućnosti elektronske komunikacije, logično se nametnulo pitanje: kako izroniti iz mraka, koji je zavladao zatvaranjem vrata medija, bliskih senzibilitetu najširih masa, u slučaju Negotina, lokalnog radija i televizije „Krajina ?“ Na umu, pri tom, imam svakog pojedinca, građanina koji ima pravo da bude informisan, jer to pravo mu garantuju i najviši zakoni ove zemlje. Bez razlike, to se odnosi i na sve one koji misle i rade drugačije, ne ugrožavajući , naravno, "sistem i poredak". Kako, dakle, iskoračiti iz sveprisutne medijske blokade i mraka i to u desetoj deceniji 21. veka, pa još u susret vanrednim lokalnim izborima u Opštini Negotin? Rušenje blokade javne, demokratske reči, uklanjanjem medijskog mr?aka i svih drugih nesloboda, nameće se danas, kao pitanje svih pitanja / važnije je samo ono vezano za iznalaženje načina da se preživi, od danas do sutra, da se sačuva zdrav razum i zdravlje , uopšte./

TV "Krajina" - naravno DA, ali NIKADA

RTV "Krajina" ne radi i to je, manje-više, poznata palanačka priča. Zato, od brojnih biografskih podataka navedenih u nevelikom tekstu na zvaničnom sajtu Opštine Negotin, kao jedino tačan , sasvim izvesno se izdvaja datum i godina osnivanja lokalne Televizije. Sve ostalo je prošlost , koja se, izgleda, neće ponoviti. Mišljenja sam da prostor posvećen medijima na sajtu kojim se zvanično promoviše negotinska opština treba ustupiti onima kojima pripada, ukoliko takvih, danas, na području negotinske opštine, uopšte, ima! Ili, bar, u cilju istine i pravog informisanja napisati - DA, to smo imali i jednostavno, priču "staviti" u prošlo vreme. Ako je nekome , uopšte , stalo da se seća i priseća. Tekst koji sledi, preuzet je sa zvaničnog sajta Opštine Negotin, samo u delu koji se odnosi na televiziju. O starijem bratu - radiju, već je bilo reči, da se ne ponavljam.

Телевизија “Крајина” почела је са радом 7. фебруара 1992. године. ТВ “Крајина” има модеран, квалитетан и гледан програм који просечно дневно траје око 14 сати. Предајник на Дели Јовану квалитетним сигналом покрива подручја општине Неготин, Зајечар, Бор и Кладово као и приграничне области суседне Бугарске и Румуније. Поред овог предајника који ради на 39. каналу, програм се још емитује на градском предајнику на 46. каналу и у градском кабловском систему.
Најгледаније емисије су Дневник, Контакт, Екстра Тајм, Поред мене …
РТВ "Крајина" је приватизована крајем 2007. године и од тада послује под називом АД РТВ "Крајина" Неготин.

АД РТВ “Крајина”
директор Дејан Грујић

Kako je, stvarno, nastao medijski mrak

Najveće žrtve jedne okasnele i po mnogo čemu „patološke tranzicije“ u Srbiji su lokalni mediji. Glavni problem je u tome, što posle njihove privatizacije, lokalna sredina u informisanju, nije mogla, a nije ni smela da se osloni samo na elektronske medije u privatnom vlasništvu – bilo da su preuzeti - kupljeni iz političkih ili pukih komercijalnih razloga ! Svejedno je, jer, niti u jednom od dva pomenuta slučaja, novokomponovani vlasnici, apsolutno, nisu, a i ne shvataju koncept „javnog servisa“. Toj konfuziji oko ovog pomodnog pojma, naravno, najveći doprinos daje okolnost da se, ama baš nikako, ne može da odmakne od uticaja partija, koje su u vrhu republičke vlasti, pa se trenutni raspored u odnosu političkih snaga, na svim nivoima, smatra normalnim meljeom u kome ovi ili oni politički faktori imaju prava da „kreiraju“ programsku politiku i postavljaju „svoje ljude“ na čelne medijske funkcije, sve, navodno, „u interesu građana“. I nikoga, pri tom, ne zbunjuje lako uočljivo protivrečje u ovom vladajućem shvatanju „svojinske vlasti“ – tačnije monopola nad medijima.
Krhkost koncepta „javnog servisa“ u medijima može se lako ilustrovati na mnogo načina i u opštini Negotin, pogotovu nakon privatizacije 2007. godine , zbog skoro neprimerene vezanosti lokalnih elektronskih medija za, na republičkom nivou, vladajuću DS grupaciju, preko, sada već, posle poništene privatizacije ! bivših vlasnika negotinskih medija u senci ( i u sukobu interesa). Zajedno sa svojim direktorima, umnim kreatorima programa, nikako i nikada nisu shvatili, da svoju poziciju nisu smeli da grade na „čvrstom savezništvu“ sa garniturama političara, koji i sami imaju poziciju samo do trenutka dok birači ne odluče drugačije. Ako su „medijski funkcioneri“ AD RTV "Krajina" duvali u istu tikvu sa nekim negotinskim političarima, a zna se i kada i sa kojima, ideja o "javnom servisu", u političkim uslovima od pre par meseci, bila je cilj kojem se težilo pogrešnim sredstvima. Izostala je veština mudrog pregovaranja, jasna vizija budućeg rada, ideje, a bez svega toga i minimum prihvatljivog programa, koji bi bio održiv u konkurenciji /profesionalnijih/ medijskih kuća u okruženju. Zato sa žaljenjem mogu da konstatujem da tamo gde se i posle 5. oktobra, u ime demokratije, u Republici, a posle 16. novembra 2007. godine , posle promene vlasničke strukture „Krajine“, u Negotinu, besomučno propagirala jedna stranka, ili stranačka koalicija (bilo kog ideološkog usmerenja), tu lokalni mediji i nisu bili javni servis svih građana, pa se niko danas ne može sklanjati pod njegov kišobran – mada su se vremenske prilike „pogoršale“. Najgore od svega je to što nijedna politička stranka još uvek ne shvata da je nezavisnost medija važna, ne samo za javni, nego i za njihov politički interes, s obzirom da medij bez kredibiliteta nikom ništa ne vredi, a najmanje vredi onom ko ga finansira. Jednostavno, finansiranje lokalnog medija čija je jedina uloga veličanje vladajuće ekipe političara u opštini , brzo se ispostavi kao bacanje para u vetar. Publika, gledaoci i slušaoci, ima dara da brzo provali ko za koga navija, pa informacije traži na drugoj strani. U uslovima apsolutnog medijskog mraka u Opštini Negotin, jer radio i TV "Krajina" sada uopšte ne emituju program , bez smisla bi, možda nekome, zazvučao zaključak da lokalni mediji , bez obzira na promene u vlasničkoj i upravljačkoj strukturi, nisu smeli da budu instrumentalizovani i zloupotrebljavani od strane jedne političke grupacije, niti koalicije, u ime demokratije. Profesionalna nezavisnost , bio je prvi standard, važan za iskorak iz medijskog mraka u kojem su se, nažalost, ne svojom voljom , našli građani Opštine Negotin. Taj standard , prosto, nije ispunjen, a epilog priče o lokalnim medijima je , uglavnom , svima poznat. Punoletstvo se , obično, proslavlja uz svećice i tortu. Međutim, televizijski mrak u Negotinu, upućuje na zaključak da odstupanja od običaja /čitaj - pravila / ima. To mi, ipak, ne uskraćuje slobodu da se sa nostalgijom setim jedne Televizije koja , sticajem brojnih okolnosti, nije uspela da dočeka i obeleži svojih 18 godina , ispunjenih brojnim slikama iz života i o životu jednog grada i njegovih stanovnika. TV "Krajina" - nekad beše!!!

VELIKA SEOBA

Danas, "oživeli" viši spratovi negotinskog Hotela. Neuobičajen tranzit od petog naviše, iznenadio čak i starosedeoce ovog kolektivnog centra izbeglih i raseljenih, koji davnih godina dođoše kao stradalnici u naš grad, posle ratova i pogroma na prostorima exYu. Tu smo , MI , zajedno živeli mnogo, mnogo godina ! Naši bivši Jugosloveni i naši mediji u sastavu bivše RTV "Krajina". Doduše, primerenije je da kažem mi ljudi, koji smo opsluživali te iste medije, radio i televiziju.Oni, mislim mediji, odavno ne rade! Ne zbog toga što je privatizacija poništena . Ma kakvi, to ne bi ni bio razlog da se zaustave i prekinu, do novih rešenja, "programi" ove medijske kuće, taman posla, jer od primamljivog statusa vlasništva nad medijima se lako ne odustaje /on podiže adrenalin /, a i što bi, zapravo, kada je država omogućila da vlasnik u medijima bude zaštićen kao retka vrsta i da mu se, ama baš, ništa ne može ! S druge strane, dvogodišnja praksa je pokazala da i sami radnici nerado odustaju od "svog" preduzeća, bez obzira na probleme sa kojima se u njemu suočavaju! Najveći su kašnjenje isplata zarada i doprinosa iz radnog odnosa, dok o uslovima rada ne treba trošiti reči. To treba videti i doživeti ! Ne postoje reči dovoljno "jake" da se njima naglasi horor koji je vladao i vlada prostorom novinarske redakcije, TV studija, montaže, prilaznih hodnika, toaleta ........ Danas, kada je u ovoj zemlji Srbiji na desetine hiljada ljudi ostalo bez posla, samo tokom proteklih godinu dana, imati firmu / u rasulu / i "posao" / koji se robovski obavlja, a niko ga ne plaća/ trebalo bi , izgleda, da predstavlja prednost i sigurnost? Dobro, svako ima pravo da proceni i oceni šta mu valja činiti , pa su tako razumljivi argumenti onih koji su digli ruke od svoje profesije i zvanja i preselili se na evidenciju nezaposlenih lica, ali i onih izdržljivijih , koji su ostali , da s vremena na vreme, podsete Negotince da su nekada bili TV lica i radijski glasovi. Lično im čestitam na istrajnosti! O ljubavi prema profesiji, u ovom slučaju, ne želim da govorim , jer bih time otvorila pitanje, veoma složeno i bolno, koje bi sigurno podelilo "one" koji su pošli i "one" koji su ostali, a vezuju ih, bez obzira na sve, duge godine zajedničkog rada i saradnja, koja je kako-kad i od slučaja do slučaja, ipak, bila uspešna i vredna trajnog sećanja.

DAKLE, EVO ME I KOD SRŽI OVOG POSTA.

Televizijska i radijska oprema od danas su u fazi selidbe. Sa lokacije Hotela "Inex", televizori, monitori, kablovi, kasete, miksete, računari i ostala oprema, se selektivno iznose sa čardaka u kome su bili zbrinuti oko dvadesetak godina i odvoze na adresu bivše STV "Negotin" - zgrada "Timogradnje", u kojoj se još nalaze negotinski Resurs centar i Odbor za ljudska prava. Pozvani su radnici "Krajine" da pomognu selidbu, a ona podrazumeva pešačenje stepenicama do najviših spratova , desetog čak, silaženje sa teretom u rukama, ukoliko nije specijalno za ispraćaj nepoželjnih stanara, radnicima Hotela odobreno da "uključe" onaj, čitaj, manji lift, poznatiji kao hotelski, koji radi jednom godišnje po par dana, u sezoni Mokranjčevog festivala, kada ima gostiju , pa da se ne brukamo pred svetom koji dolazi iz prestonice i Evrope na muzičko hodočašće u grad velikana. Nažalost, nisam videla , a nisam se ni raspitivala , iako sam prvoj turi selidbe, danas, i lično prisustvovala. /Pozvale me bivše kolege da ispraznim "svoj" radni sto u koji sam pedantno odlagala , godinama, beleške, izveštaje, priznanja , svoju radnu istoriju, uspomene /! Priznajem, sa prigušenom emocijom, posle puna tri meseca od mog poslednjeg radnog dana u "Krajini", koju sam po sopstvenom izboru rešila da napustim, kao tehnološki višak, ali bez jednogodišnih plata i zakonom predviđene otpremnine jer sam je se , pisanim putem, odrekla. Što reče naš narod "tante za kukuriku". I sada kad spomenuh zakon, da pribeležim još rečenicu- dve "glasnog" razmišljanja , pa da ovo pisanje privedem kraju. Privatizacija "Krajine" je poništena, u redu, ali šta dalje ? To pitanje kao da niko glasno ne izgovara, ili ............ Agencija za privatizaciju treba češće i ozbiljnije da se kontaktira ali se ne zna ko to treba da radi ? Možda je kontakta i bilo, možda je stiglo pismo nakane u smislu šta dalje, ali naši lokalni mediji ne rade, pa narodu nema ko da prenese tako važne vesti. Zapravo ima ko, ali nema sredstvo, jer su radio i TV ugašeni višom silom - mrakom , kao kaznom za nenamirene račune za struju.
Za mene lično je daleko zanimljivije pitanje, čak i egzistencijalno važno , da li oprema, sredstva , imovina RTV "Krajina" rečju, popisana od strane sudskih izvršitelja , može i sme da se iznosi, raznosi i odvozi do okončanja sudskog spora. Neko će možda atakovati na nedostatak mog znanja nauke, koja se naziva pravo ali pitanje je , po meni, na mestu. Podsećam i citiram , kako ne bih pogrešila:" Opštinski sud u Negotinu, u predmetu izvršnog poverioca, /tačnije osmoro poverilaca/, poslovni broj I 331/09, protiv izvršnog dužnika AD RTV "Krajina" iz Negotina, radi naplate novčanog potraživanja, doneo je ZAKLJUČAK da je izvršen popis i procena stvari u zapisniku od 15. i 16. 09. 2009. godine, prema kome su kod izvršnog dužnika popisane i procenjene stvari i data njihova procenjena vrednost". Prvo usmeno javno nadmetanje nije uspelo u oktobru prošle godine, a drugo zakazano za decembar, odloženo je , ulaganjem tzv. delegacije višoj instanci u Beogradu, od strane predstavika tužene firme, što je bio još jedan legalan način "kupovine vremena", po meni i daljeg manipulisanja zakonima i još bezočnija zloupotreba ljudi, tačnije, radne snage u vreme predizbornih previranja u opštini . Zatim je usledila reforma i reizbor sudija, mnogo se toga promenilo u našem pravosuđu i pitanje je kome od izvršnih sudija će ovaj predmet, sada, doći na sto. Sudovi stalno odlažu početak rada, poslednje informacije govore da će to biti prvog februara, a ja sam, verujte, namerna da se tog istog dana raspitam šta je sa predmetom osmoro radnika koji su tužili "Krajinu" zbog neisplaćenih zarada, u maju prošle godine, za 6 meseci, tada u ukupnom neto iznosu od preko milion dinara, bez uračunatih kamata, naknade parničnih troškova / sudske takse / i drugog . Čitajući izveštaj sa sednice Privremenog organa na blogu PULS - PNTK, saznala sam da su opredeljena sredstva za informisanje građana opštine Negotin, na kanalima televizija iz našeg okruženja , zaječarske i iz Salaša. Koliko sam shvatila pitanje akcijskog fonda i dalje sudbine nekada lokalnih medija, posle poništene privatizacije, nisu ni spomenuta, što znači da o tome nije bilo reči. Zašto, pitam se , ukoliko je čaršijom već krenula priča da se "Krajina" u novonastalim okolnostima vraća na početnu poziciju, odnosno , pod plašt lokalne samouprave. Neko bi u emisiji koju gleda čitava nacija, na RTS-u, prosto-seljački rekao "Neće da može", a možda će i da može ? Kako god, odseli se popisana imovina "Krajine", s jednog na drugi kraj grada, nadam se, bez skretanja sa puta. Prevoz je obavio radnik Salona nameštaja "Novi stil", kombi vozilom istoimene firme. Sklona sam da verujem da preduzetnik Ljubiša Đorđević, vlasnik te iste firme, istovremeno i predsednik Privremenog organa opštine Negotin , nije smatrao da pitanje poništene privatizacije "Krajine" treba javno diskutovati na sednici , ali da je ponovo učinio/!?/ nesebičan gest pomoći prijateljima iz medija, tačnije, bivšem konzorcijumu D.Grujić, koji je i lično učestvovao u prenosu nevelike imovine lokalnih medija. Seoba se nastavlja, kažu kolege, i narednih dana! Dopustiću sebi da preuzmem odjavu maštovitih voditeljki našmikanih tok-šou emisija i poručim : "Toliko za večeras, budite sa nama već u ponedeljak, jer vas očekuju brojna iznenađenja! "

TELEVIZIJA U MRAKU

U RTK "Krajina" AD, zaposleni i dalje čekaju zvaničan dopis Agencije za privatizaciju o mogućim postupcima, predviđenim zakonom, posle nedavnog raskida kupoprodajnog ugovora i poništene privatizacije. Od prošlog četvrtka, nezavisno od decembarske odluke Agenicije, koja je, po meni, trebalo da bude doneta mnogo ranije, ova medijska kuća je u totalnom mraku. Zbog dugova, koji, prema /ne/zvaničnim navodima, premašuju iznos od 700 hiljada dinara, negotinska Elektrodistribucija je lokalnim medijima uskratila dalju isporuku električne energije. Takođe, teško je dokučiti šta je "perspektiva" radija i TV "Krajina" u svetlu informacije da je ova informativna kuća, privatizovana novembra, 2007. godine, do početka ove, "uplivala" u dugovanja teška preko 14 miliona dinara? Negotinske medije, koji su imali, u trenutku kupovine, obezbeđene frekvencije, solidne kadrove i tehničku opremu, pazario je Konzorcijum Dejan Grujić, dr Petar Rakin i Siniša Puljecović. Radio i TV su podstanari u Hotelu "Inex" već dvadesetak godina, takođe, sa odavno nenamirenim kirijama stanodavcu, koji je u više navrata insistirao na iseljenju radijske i TV opreme iz prostorija na osmom, devetom i desetom spratu, koje su, inače, u sablasnom stanju, bez grejanja, vode i ostalih elementarnih uslova za boravak i rad u njima. Šta će reći Agencija, osim, prethodnog, kratkog obrazloženja da je privatizacija poništena zbog neinvestiranja u subjekat privatizacije, možda saznamo već ovih dana? Bio bi red zbog ljudi koji su i dalje na spisku zaposlenih, a baš kao i oni koji su otišli, nisu dobili čestitu zaradu od decembra 2008. godine. Ono malo dobijenih bonova, za kupovinu u naturi , ama baš nikako nije moglo, a i ne može, da zameni neuplaćene jednogodišnje doprinose iz radnog odnosa i za zdravstveno osiguranje, zbog čega je, prevashodno, osmoro radnika tužilo svoju firmu. /Naravno, osim rešenja u korist tužilaca - od para, ni najava, čak/. Dakle, igra nerava ili partija šaha, se nastavlja........
Šta mislite, ko je na potezu?