DONATORI I ONI DRUGI

• “Zanimljivo je da su se Negotinci najviše istakli među privatnim licima, koja su stranci – DS, donirala više od 6.000 dinara, što je limit da se prijavi prilog. Na spisku od 60 darodavaca, čak 34 su iz Negotina. Njih 30 stranku je doniralo sa po 10.000 dinara, trojica sa po 30.000, a jedan (Siniša Puljecović) priložio je 50.000 dinara- (Blic, 15.04.2011.)

• Čitam „Blic“ od 15. aprila i glasno konstatujem - evo, prave teme za radovanje. A, taman sam ozbiljno počela da sumnjam da se Negotin grad, i njegovi istaknuti pojedinci, nikada neće naći na stranicama novina u svom najboljem izdanju. Pitala sam se šta je potrebno da nas više, mislim na Krajinu, na krajnjem istoku Srbije, posustalu i ne preterano atraktivnu ni nama samima, a kamoli turistima u koje se kunemo pri prvim nagoveštajima proleća, odlepe od crnih i drugih tabloidnih hronika. Kad ono lepa, lagana priča o donatorima, popravi mi mračno raspoloženje, izazvano prohladnim aprilskim danima. Obradovah se delu svojih sugrađana! Priznajem, osetila sam čak i stid što se i sama nisam setila, pa da priložim, iako nisam član, ali nema veze. Nije da nije velika stvar kada se u vreme izrazite besparice i krize, morala, pre svake druge, čak 34 Negotinca, nanižu na spisku donatora, iskazivanjem dinarske ljubavi prema bližnjem, u ovom slučaju stranci, svojoj DS, i od svih velikih, budu makar najbrojniji njeni darodavci.

• Elem, bez želje da rečima potamnim sjaj ovakvog podatka, ili više iznetih u tekstu, po meni nedovoljno emotivno obrađene priče o Negotincima-najvećim donatorima DS, posebno me je dirnulo donatorstvo najvećeg među donatorima velike Demokratske stranke, gospodina Siniše Puljecovića. Njegova nesebičnost se, prosto, nameće kao tema za sebe. Konačno sam shvatila, da je stranka sve - ljudi ništa! Pomisliće neko da mi namere nisu baš najjasnije pri pisanju ovog eha na svakodnevicu života u zemlji Srbiji. Zato da pojasnim. Slučajno, a filosofi kažu da slučajnosti ne postoje, poznajem donatora, dugogodišnjeg političara, nekada i predsednika opštine kada su se razilazili Koštuničini prvi ljudi, pa dolazili drugi, pre oko devet godina, znam ga kao medijskog moćnika, koji je čvrstom rukom iz senke upravljao Nezavisnom STV televizijom u sistemu ANEM-a pri rušenju režima, zna se već čijeg. Čak sam kratko vreme i radila sa dotičnim jer sam se, kao novinar, zatekla u RTV „Krajina“ koju je , neko kaže, ispod svake cene jeftino kupio sa svojim najbližim saradnicima, ali ubrzo i nju ugasio. Trajala je ta privatizovana televizija, sa prethodnim dugim stažom, posle njega ( ili sa njim), kratko i bolno, od novembra 2007. do decembra 2010. U zaključku, bez želje da zloupotrebim bilo čije ime od preko mogućih 45 – mojih bivših kolega, a nekada radnika te iste, privatizacijom ugašene „Krajine“, konstatovaću sledeće, a ko želi neka mi se pridruži (uostalom, vremena imaju, nezaposleni su, a ideja mi je lepa, baš kao i priča o donatorima). Dakle, do pukog imena na spisku od 2 618 nezaposlenih lica u ovoj opštini stigli smo u vreme kada je predsednik UO RTV "Krajina" bio, upravo, gospodin donator naše najveće stranke u zemlji. I tada je bio njen istaknuti član. Sklona sam da verujem, posle svega što me je prosvetlilo,da su onomad, a u istoj političkoj konstelaciji, ipak vladala drugačija pravila, kada nije bilo zgodno upuštati se u donatorstvo bilo koje vrste. Mislim na zarade zaposlenima i uplate obaveznih doprinosa radnicima, pogotovu. Laknulo mi je kada sam saznala iz novina da su, na svu sreću, stigla bolja vremena, koja otvaraju prostor za velika dela. Donatorstvo strankama, što je, naravno, i zakonom regulisano. Ne kao tamo neke privatizacije medija, naopake.

• Zato mislim da bi bilo dobro da, upravo mi, bivši radnici propalih medija u opštini Negotin, STV i RTV "Krajina", koji se dovode u sudbinsku vezu sa donatorom "od 50.000 dinara“, napišemo za dotičnog preporuku, ne bi li se našao u konkurenciji za neku od prestižnih opštinskih – majskih nagrada. Na taj način bismo izrazili apsolutno oduševljenje gestom našeg dobrog poznanika i odužili se nesebičnom donatoru, koji će nam ostati u trajnom sećanju kao jedan od kreatora naših sudbina.

• Setih se aforizma velikog ruskog noveliste i pripovedača, Antona Pavloviča Čehova, zapisanog u većini knjiga, jer se izgleda mnogima veoma dopao, onako otrgnut iz konteksta, a glasi : "Težnja da se služi opštem dobru, mora odmah da postane društvena potreba i uslov za ličnu sreću!"

Nego šta! Prepustiću se sada spokoju milosrđa i praštanju koje stiže sa velikim Vaskršnjim praznikom.

Kolumna "Pozdrav iz Negotina" od Jovanke Stanojević, objavljena 22. aprila 2011. u dvonedejnom informativnom magazinu Nova Timočka Revija ( NTR ).

GRANICA STRPLJENJA I TRPLJENJA

- Prosto rečeno – čitаnje novinа postаje sve štetnije po zdrаvlje. Trebа gа izbegаvаti, nа prаzаn stomаk pogotovo, bаš kаo što TV kаnаle sа rijаliti šou progrаmimа, neizostаvno, trebа „preskаkаti“ u interesu očuvаnjа zdrаvog rаzumа –

Užаsаvаju me sаznаnjа kojа preuzimаm iz medijа. Neću dа objаšnjаvаm zаšto. Zаto! Dovoljno je dа se u ruke uzme bilo koje izdаnje nekih dnevnih novinа i, eto odgovorа ! S druge strаne, s TV kаnаlа, stiže još veće ludilo. Mа, ne mogu dа verujem štа se sve dаnаs pаkuje kаo „projekаt“? Mukа mi je kаdа sаmo pomislim nа velikog brаtа, fаrmu, dvor.......... Iаko ne prаtim ove velike forme, nа preskok, i slučаjno sаmo, tek toliko dа pređem dаljinskim po TV meniju, zаključujem dа su bаš ovi projekti zаslužni zа ulаzаk žаrgonа ulice i primitivizmа, nаjgore vrste, u nаše domove. I, kаo dа to nije dovoljno. Grаdivo sа tv ekrаnа preuzimаju tаbloidi, prepričаvаju gа, objаšnjаvаju, detаljišu, potvrđuju! Kаo dа je reč o nаjvаžnijim stvаrimа nа svetu. I tаko u krug, od dаnаs do sutrа. Mnogi gledаju, onаko, iz rаdoznаlosti, imа i onih koji se zgrаžаvаju i ljute, аli i gledаlаcа koji vele dа su redovno ispred televizorа kаdа su nа progrаmu ove emisije, jer im dobro dođe dа pobegnu iz rijаlitijа srpske svаkodnevice. Dok zаluđeno blenu u šаrenilo kičа, onog nаjgoreg, zаborаvljаju nа svoje muke.

Ovih dаnа, u vreme velikih strаdаnjа i prirodnih kаtаstrofа koje odnose živote, nа velikom prostoru zаlаzećeg Suncа, udenuo se još jedаn mаrt, još jedno sećаnje nа „Milosrdnog аnđelа“ i NATO аgresiju nа Srbiju. Zemlju nа brdovitom Bаlkаnu iz koje dаnаs, posle 12 godinа, preko mаlih ekrаnа zаvirujemo u drugi krаj svetа koji nаdleću bešumne, nevidljive, moderne i ubojite , do perfekcije upаkovаne, letelice аngаžovаne u misiji „Odisejevа zorа“. I ponovo neću dа objаšnjаvаm zаšto me užаsаvаju sve ove nаvedene činjenice. Reći ću sаmo to dа sа zebnjom uključujem TV i otvаrаm prve strаnice novinа jer se bojim nove stаtistike o broju poginulih i unesrećenih!

I, upravo, zato kаžem dа su slike životа koje preuzimаm iz medijа, nаžаlost, sve bolesnije, što me dovodi do jedne veoma stаre priče. Nekаdа dаvno, dаvno, Avicenа, izuzetno cenjen filozof аli i lekаr, je svom pаcijentu, kogа je dugo lečio, zаmoren njegovom neodlučnošću, rekаo: „Ovde nаs je troje – ti, tvojа bolest i jа! Onаj zа kogа se budeš odlučio biće pobednik.“

Idejа ovog istočnjаčkog mudrаcа je bilа dа se bolesnik, konаčno, opredeli zа sebe, zа svoju dominаntnu аngаžovаnost, а dа lekаrа prihvаti kаo „voditeljа“ u procesu ozdrаvljenjа. I posle mnogo vekovа, ovа poučnа pričа istočnjačkog maga, zvuči kаo dа je nаpisаnа uprаvo sаdа i ovde. Nije je teško rаzumeti!

ŠTRAJKOVI NA POČETKU GODINE ZADATOG OPTIMIZMA

- Tаmаn kаdа je nаcijа opijenа poslednjim dаmаrimа višednevnog novogodišnjeg slаvljа, konačno, počelа dа se vrаćа redovnim, а ne mаlim, obаvezаmа, negujući optimizаm, koji joj je iz vrhа držаve preporučen po Dedа Mrаzu, prosvetаri podigoše glаs i štrаjkom nаrušiše zimsku idilu-


Protutnjаlo je ludilo novogodišnjeg slаvljа, zа mnoge produženog nа više nerаdnih dаnа, što bi u slobodnom prevodu moglo dа bude sаsvim dovoljno zа zаključаk dа je i ovаj prаznik bio uspešаn. I proslаvа Božićа, tаkođe, pа krsnih slаvа, rečju, brojnih dаtumа iz kаlendаrа jаnuаrskih čаrolijа, sа kojimа su i Negotinci drugovаli i rаdovаli im se gotovo svih ovih tridesetаk dаnа. Iаko su se kreаtori fiskаlne politike i drugih prаvilа po kojimа se živi, svojski trudili dа nаruše svečаrsko rаspoloženje s obzirom dа su gotovo svаkodnevno u nаrod, preko medijа, slаli tаze vesti o poskupljenjimа ovogа i onogа, uglаvnom, svegа bez čegа se, sigurno je, ne može. Ako je zа utehu, činili su to selektivno i dozirаno, kаko ne bi ugrozili dogovor liderа vlаdаjuće srpske koаlicije o širenju optimizmа i izbegаvаnju svаđа (njihovih) u jаvnosti, kаo dvа od više prioritetа utvrđenih u decembru, sаmo dаn pre istekа stаre kаlendаrske godine. Sа novom ih povezuje i zаključаk premа kome bi se konstruktivni skupovi nаših uvаženih političаrа održаvаli nаjmаnje jednom mesečno. Prosto revolucionаrnа vizijа o tome kаko dаlje i kаko bolje.

U iščekivаnju prvog tаkvog ovogodišnjeg sаstаnkа / sve je više razloga da verujem kako ga neće ni biti /, а tаmаn kаdа je nаcijа opijenа poslednjim dаmаrimа višednevnog slаvljа u ideаlni rаm počelа dа uvodi slike iz životа, birаjući one koje bi bile oličenje već spomenutog, а zаdаtog optimizmа, prosvetаri podigoše glаs i skrenuše pažnju na sebe! Prvo pretnjаmа, a samo dan po proslavi Svetog Save, školske slave i obustаvom rаdа, čitаj nаstаve zа decu, ukoliko im nаdležne držаvne аdrese ne izаđu u susret i obezbede povećаnje plаtа, između ostаlog. Tek izаšli iz periodа zimskog rаspustа i odmorа, nаjаviše nove. Prinudne, što se đаkа tiče! Ali oni ne negoduju! Nаprotiv, njimа je, uglаvnom, lepo. Plаnirаju štа će sа slobodnim vremenom / po čаsu 15 minutа /, sve u nаdi dа posle skrаćenih, čаsovа uopšte i neće biti. Brigа pаlа nа roditelje suočene sа već viđenim nаmetnutim problemom prekretnice nа putu budućnosti svojih školаrаcа. Očekuju epilog štrаjkа vidno zаbrinute mаme i tаte, mаturаnаtа posebno, jer su već ozbiljno zаgаzili u pripreme zа upis dece nа fаkultete. A to, veomа, veoma mnogo koštа. Toliko, dа se nаmeće kаo poseban problem za analizu i rаzmišljаnje. U međuvremenu decа se sve češće pohvаlno izjаšnjаvаju o veomа dopаdljivoj profesiji prosvetаrа i kаžu dа će, kаd porаstu, biti baš to.

Kolumna "Pozdrav iz Negotina" od Jovanke Stanojević, objavljena 28. januara 2011. u dvonedejnom informativnom magazinu Nova Timočka Revija ( NTR )

DECENIJA IZNEVERENIH OČEKIVANJA

- Neće se po mnogo čemu važnom i presudnom pamtiti odlazeća godina, sa kojom ćemo reći zbogom i istrošenoj prvoj deceniji 21. veka. Živeli smo i čekali, bili glumci i statisti u prečesto igranim predstavama po već viđenom scenariju o začaranom krugu -


Dani velikog odbrojavanja u susret Novoj godini, bar u ovom delu Srbije, nisu ispunjeni prazničnom "euforijom", karakterističnom za vaskoliki svet u bliskom nam okruženju. Možda zbog toga što smo odavno izgubili korak u pokušaju da sa rumenke i moravca, uskočimo u tango za dvoje i valcer. I ne samo zbog nesavladanih lekcija umetničkog plesa. Daleko ozbiljniji su oni propušteni koraci koji bi nas, konačno, doveli do željenog cilja, još uvek tek oličenog u frazi o boljem životu.

U Negotinu, dakle, nema preterano velikih priprema za predstojeće slavlje i novogodišnju noć. Po tumačenjima nekih sugrađana zbog toga što smo preumorni za još jednu svetkovinu i velike želje! Drugi kažu da je na osetan pad svečarskog raspoloženja presudno uticao poslednji talas poskupljenja, sa drugim izdacima za sve i svašta, prazni novčanici i neizvestan ishod kalkulacije kako slaviti sada, a ubrzo zatim preživeti januar, prvi i najduži mesec nove godine?
Biće teška, ne propuštaju priliku da najave sa svih nivoa gotovo svi za koje se, koliko do juče, verovalo da znaju šta rade, kada su birani i postavljani na male i malo veće funkcije. Iznenađeni su, vele, i sami silinom krize. Mi koji smo mislili da ovi prethodno navedeni nešto znaju, još i više, jer smo računali da su spremni da doskoče iznenađenjima? Kako god, od prethodnih blizu 365 dana se rastajemo poprilično iscrpljeni jer je, doista, odlazeća godina bila veoma teška i zahtevna. Ispunjena neočekivanim obrtom mnogih očekivanih rešenja.

Počela je iznijansirana politikom, kao dominantnim faktorom u životima Krajinaca. Prvi meseci ove godine, protekli su u gromoglasnim predizbornim obećanjima s obzirom da je još krajem prošle, raspušten lokalni parlament i da su raspisani vanredni izbori za odbornike Skupštine opštine Negotin. Prethodna vlast u kojoj su bili lokalna stranka Pokret za Negotinsku i Timočku Krajinu (PNTK) i Srpska radikalna stranka (SRS) učinila je mnogo grešaka, glasio bi slobodan prevod zvaničnog obrazloženja resornog ministarstva, kasnije i srpske vlade, koja je donela odluku o održavanju lokalnih izbora, vanredno sprovedenih 7. marta. U okvir sećanja na godinu koja odlazi, Negotinci ovogodišnju kampanju s pravom uvode kao prvo, jer je bila baš onako-nekako, i duga i nametljiva, sa velikim brojem gostujućih aktera iz plejade aktuelnih političara. Zahvaljujući vanrednim izborima Negotin je, sa još jednim manjim brojem opština u Republici, konačno, bio u centru pažnje srpske javnosti. Uglavnom zbog ministara, državnih sekretara, delija iz raznih stranačkih grupacija, dama i gospođa, drugova i gospode, koji u godinama redovnih izbora na turneje idu, naravno, u veće i važnije gradove. Putevi su ih, početkom ove godine silom prilika vodili u našu Krajinu, u kojoj je posle višemesečne buke i galame i privremenog stanja, porođena nova demokratska vlast, preslikana sa republičkog nivoa. Time je jedan od ciljeva vanredno raspisanih izbora, postignut. I samo taj, nažalost! Jer, sve što se od majskog ustoličenja nove vlasti u Negotinu zbivalo, manje-više je već viđeno, računajući i predizborna obećanja, koja su ostala samo to! Prazna govorancija štancovana pod indigo u stranačkim centralama.

Dakle, ima li smisla dalje trošiti reči u potrazi za dobrim opštim mestima odlazeće godine, tek jedne u nizu za koje su Negotinci, tokom minule decenije, vezivali velika očekivanja?

SVETSKI DAN HORSKOG PEVANJA

Rekla bih da je malo onih koji će se setiti, ako uopšte i znaju, da se 12. decembar obeležava kao Svetski dan horskog pevanja. Negotin i Negotinci bi trebalo da imaju ovaj datum upisan u svoj kalendar značajnih dana. Pre svega zbog našeg Stevana Mokranjca, koji je sinonim za horsko pevanje. Takođe, i zbog brojnih njegovih sledbenika svih generacija.

Konstantin Babić je svakako jedan od onih umetnika, kojima ovaj grad duguje zahvalnost i sećanje. Kao jednom od osnivača Festivala Mokranjčevi dani, na prvom mestu. Kosta Babić je gotovo svih ovih festivalskih godina bio gost Negotina i muzičke manifestacije posvećene Mokranjcu.Ovde je imao prijatelje, ovde u Mokranjčevom kraju tražio inspiraciju za svoje specifično horsko i, uopšte, muzičko stvaralaštvo.

Današnji Dan horskog pevanja se obeležava širom kulturnog-civilizovanog sveta. Za mene je prilika da iz svoje novinarske arhive izdvojim jedno drago sećanje i podelim ga sa svima kojiima je Konstantin Babić bio prijatelj i saradnik. Cenjeni kompozitor i muzički pedagog je oktobra prošle godine napustio životnu scenu. Imala sam zadovoljstvo i čast da kao novinar sarađujem sa Kostom. Zato ću rado sa onima koji se sećaju velikog prijatelja Negotina, podeliti minute razgovora sa njim, vođenog septembra 2008. godine, kada je poslednji put pohodio rodni grad Stevana Mokranjca.

Lični stav - Kompozitor Kosta Babić, 2008.

Među poznatim imenima koja su proslavljala Mokranjčev horski i muzički Negotin je i ime Stojne Babić, profesorke muzike, svojevremeno dirigenta Crkvenog hora "Svete Trojice" u Negotinu. Pamte mlađe generacije srednjoškolaca Stojnu, mnogi od njih su i danas u kontaktu sa ovom energičnom i uspešnom ženom, koja se rado vraća gradu velikog kompozitora i svojim prijateljima. Živi daleko, ali prijatelje i Negotin ne zaboravlja, negujući, tamo negde, horsku muziku velikih srpskih kompozitora.

Intervju - Stojna Babić, Hor "Sv. Vasilije Ostroški" Frankfurt, 2008.

Usudila sam se da na ovaj način dam svoj lični doprinos obeležavanju Svetskog dana horskog pevanja!

POLITIČKI INTERESI I DEMOKRATIJA

Nema velikih dešavanja u mom Negotinu, poslednjih dana. Posle imenovanja direktora budžetskih preduzeća i ustanova, naredni veliki događaj tek predstoji. Biće to doček Nove godine, 31. decembra! U međuvremenu, iz centra Srbije u moj uspavani grad stigne i po neka krupna vest. Međutim...............

Vest o drugom odlaganju predstavljanja Nacrta medijske strategije me uopšte nije iznenadila. Kao ni jedna od navedenih sumnji, prema kojoj politički interesi koče strategiju! Sve u svemu, neće biti konačnog teksta strategije do isteka ove godine, rasprave o njoj i usvajanja finalne verzije. Tako smo, hteli mi to ili ne, moje kolege iz bivše mi medijske kuće, RTV "Krajina", koja više ne postoji, i ja, ovoga puta potpuno spremno dočekali još jednu "veliku raspravu" o tome kako da uredimo medijsku scenu Srbije. Naš doprinos toj priči, mišljenja smo, biće veoma veliki. Sa pozicije onih koji su imali, pa izgubili svoje medije i posao u njima, zahvaljujući privatizaciji, rešili smo da u ambicioznoj strategiji - učestvovati nećemo! Nemamo motive, interes, a ni vreme!

Može nekome da zazvuči grubo ili sebično, ali tako je. Imali smo mi nekada ambiciju da učestvujemo, ponudimo ideje za moguća rešenja zasnovana na iskustvu, onih dana kada su tekle ne manje važne rasprave o medijima. Niko nas nije slušao, nije imao motiv, interes, a ni vreme! Baš kao ni mi, ovako nezaposleni, danas. Ministarstvu kulture, kome se s godinama izgubiše mediji, skoro da, uopšte, ne verujemo, a medijskim udruženjima iz kojih je većina ovdašnjih poslenika javne reči,uglavnom, istupila poručujemo da cenimo njihov trud, ali da ne brinu previše, jer će, kao i obično, biti onako kako DRUGI kažu. Toliko smo nekada bili solidarni, da smo se istrošili u nastojanju da objasnimo sve maligne aspekte zakona po kojima se odvijala rasprodaja medija u lokalnim sredinama. Izgleda da, ipak, nismo bili dovoljno glasni. Ili nisu želeli da nas čuju, ni zakonodavci, a ni udruženja. Svi su imali rokove i obavezu da urede medije. Do koje mere, najbolje znaju lokalni novinari, nažalost. Donošenje Zakona o informisanju je deo te iste priče, po kojoj jedni neće, a drugi nešto hoće u ime standarda koji važe negde drugde. Potvrdilo se da većina od stotinu i nešto poslanika - predstavnika stranaka tzv. vladajućeg bloka, može sve. Naravno, bilo bi drugačije da u skupštinama malim lokalnim i onoj velikoj u Beogradu, sede predstavnici naroda. Jok, to je bio ideal u koji su se mnogi kleli i zagovarali ga, a kasnije ga zloupotebili i zapostavili odmah po "osvajanju" demokratije. Šteta! Zato sam sklona da bez mnogo razmišljanja prihvatim obrazloženje prema kome donošenje medijske strategije u Srbiji koče politički interesi.

Upravo oni, interesi stranaka i strančica njihovih satelita, presudni su za mnogo toga danas u našoj Srbiji. Da nije tako u Negotinu, na primer, ne bi, i posle punih dvadesetak dana od poslednjeg skupštinskog zasedanja glavna tema bila imenovanje direktora javnih preduzeća i ustanova. Od svih važnijih, pa čak i onih egzistencijalnih pitanja, direktori se nametnuše kao najvažnije u delokrugu skupštinskog rada. Ispade tako i da su u srži vanrednih lokalnih izbora, održanih u martu ove godine, u Negotinu - bila kadrovska rešenja, po scenariju koji su već tada skrojile pobedničke partijske centrale uz malu pomoć prijatelja. Kadrovi su ustoličeni tako što su seli ljudi za koalicioni sto, jer drugačije ne mogu, s obzirom da im za samostalnost i "nezavisnost" uvek fale odbornik dva do crte, pa podelili resore na ravne časti.

Zato, ne mogu da verujem da neko može i da pomisli kako se do kadrovskih rešenja, ovoga puta, došlo drugačije, tačnije, bez političkih uticaja. O tome sam u postu "Krađe i partijski prijatelji" već pisala, pre više od mesec i po dana. Ispostavilo se da sam u potpunosti bila u pravu. Na žalost svih onih koji su, bez pokrića, verovali da danas u Srbiji, pa i u Negotinu, može drugačije !

"KRAJINA" KOJE VIŠE NEMA

Svedočanstvo da smo nekada na ovim prostorima imali svoju medijsku kuću, Radio i Televiziju, još uvek se može naći jedino na zvaničnom sajtu opštine Negotin ! Imali smo glasila, koja su godinama predstavljala javni servis građana ove opštine ! Krajinski mediji su decenijama, sve do 2007. godine, nekada sa manje, nekada sa više uspeha, bili izvor informacija građanima negotinske opštine. Neskromno će zazvučati ako kažem da je RTV "Krajina" bila i oslonac svestranog informisanja republičkih medija sa ovog područja Istočne Srbije. To znaju nekadašnji radnici ove medijske kuće, nesumnjivo i slušaoci i gledaoci, koji pamte iskorake „Krajine“, čiji je osnivač, sada daleke 1979. godine bila opština. Tako je to bilo! Na tradiciji lista, formirana je radio , a mnogo kasnije i TV stanica. U porodici republičkih elektronskih medija, RTV „Krajina“ je uvek bila visoko kotirana, i to je podatak, manje-više poznat široj javnosti.

*

Krajina je bila - više je nema – ugašena je! Na žalost, ne samo četrdesetoro bivših radnika te kuće, kroz koju je tokom tri decenije postojanja prošlo bar deset puta više novinara - saradnika , tonaca, montažera , snimatelja, medijskih radnika. Na žalost i više hiljada vernih saradnika – hroničara Negotina, koji su svojim entuzijazmom i znanjem ostavili trag u obrazovnim, dokumentarnim, političkim, sportskim i emisijama sa drugim raznim određenjima, uobičajenim za pisane i elektronske medije.

Sve te vrednosti su nestale sa privatizacijom "Krajine", 16. novembra 2007. godine , za koju i danas, sa vremenske distance od pune 3 godine, može da se kaže da je bila pogubna. Priča o neuspelim privatizacijama medija, ne samo negotinskih, najčešće se dovodi u vezu sa lošim zakonima po kojima se odvijala. Zakoni su bili loši za medije i novinare, i danas su doduše, ali su zato bili dobri za sve one koji su se dočepali medija jer su im omogućili da neznanjem, nebrigom i neodgovornošću, prvo zagade, a onda i opustoše medijsko nebo Srbije.

Za propadanje RTV "Krajina", ali ono pravo - ravno sunovratu bilo je potrebno kratko vreme. Medijska kuća, kupljena 16. novembra 2007. godine u problemu je bila već u januaru 2008. Finansijskom, moralnom, profesionalnom. O mukama kojima su bili izloženi zaposleni, već sam pisala u svojim ranim radovima. Da se ne ponavljam. Važno je napomenuti da su nekada zaposleni, danas, uglavnom, nezaposlena lica u potrazi za bilo kakvim poslom. Bez obzira na solidno obrazovanje, znanje i poštenje, teško je do njega doći bez "impozantne" političke karijere. Za razliku od njih, oni koji su ugasili negotinske medije, izmanipulisali zakon više puta i grubo povredili prava radnika, kroz proces tranzicije i privatizacije su prošli bezbolno i o trošku drugih. Imaju dobro plaćen posao i političke karijere.

Da li zbog svega što se tokom dve godine, tačnije 26 meseci, po katastrofalnoj privatizaciji dešavalo sa nekadašnjim Javnim preduzećem RTV "Krajina", Agenicija za privatizaciju je, zaključno sa 31. decembrom 2009. godine, raskinula ugovor o prodaji tog javnog preduzeća Konzorcijumu Dejan Grujić, zbog nepoštovanja odredbi o investiranju. Po meni, a trebalo bi i po zakonu, Konzorcijum tadašnjih vlasnika je prekršio, bar, još nekoliko obaveza iz kupoprodajnog ugovora, koji nažalost, nije javno predstavljen javnosti, u tada još uvek aktivnim programima radija i TV "Krajina".

Između ostalog , tročlani Konzorcijum, / dr Petar Rakin iz Beograda, Siniša Puljecović i Dejan Grujić, koji su bili na funkcijama predsednika Skupštine akcionara - Rakin, predsednika Upravnog odbora - Puljecović i do smene, ili ostavke, kako god, oktobra prošle godine, direktora AD "Krajina" - Grujić/, nije ispunio ni obaveze prema osmoro oštećenih radnika - poverilaca, kojima je pravosnažnim odlukama nekada Opštinskog, sada Osnovnog suda, trebalo da namiri zaostale višemesečne zarade, uplati doprinose iz radnog odnosa i namiri sudske takse, od više desetina hiljada dinara. Danas, na trogodišnjicu privatizacije "Krajine", koje više nema, a posle godinu i po dana od pokrenute parnice bivši radnici te medijske kuće, oni koji su tužili svoju firmu, još uvek čekaju izvršenje sudskih odluka. Pravda je spora, ali dostižna, ali dosadašnje okolnosti ukazuju da oni kojima se može jer su na poziciji, uvek nađu tzv. rupu u zakonu. Na štetu oštećenih, po praksi i pravilu.

Inače, na ime izvršnih sudskih odluka, delu radnika koji su ušli u dugu parnicu, a kasnije podneli i krivične prijave protiv članova već pomenutog konzorcijuma, trebalo je namiriti oko milion dinara duga, možda i više, sada sa naraslim kamatama. Na to se još uvek čeka. Čekaju i ostali bivši zaposleni koji su u međuvremenu morali da napuste svoja radna mesta, po sili zakona. Za to vreme, nevelika imovina "Krajine", koja se nije našla na spisku prilikom njenog popisivanja se i bukvalno raznosi i uništava. Pitanje koliko je ona vredna je , naravno važno, ali još važniji je i odnos prema njoj. Ukoliko je po poništenoj privatizaciji, decembra prošle godine, formiran Akcijski fond sa čuvarom kapitala, otvara se pitanje uloge tih istih čuvara. Ko, su gde su, shvataju li ozbiljno poveren im posao,šta treba da rade, koga zastupaju.......

Kako god ! Noćas, na trogodišnjicu početka kraja "Krajine", podsetiću sve one koji se slučajno zateknu na ovoj strani mog dnevnika da je ovo negotinsko preduzeće prešlo u privatne nečije, nebrižne ruke za samo 138 hiljada dinara, a da je ukupna vrednost procenjenog kapitala iznosila 1.380.000 dinara.

U trenutku kupovine u medijima je radilo 40 radnika, koji su selektivno i bez višemesečnih zarada napuštali preduzeće.
Kupci su se, inače, na aukciji održanoj na današnji dan pre tri godine Ugovorom obavezali na investiciju od 200 hiljada dinara u prvoj godini promene vlasničke strukture, što naravno nikada nije ispoštovano. Kao ni sve druge obaveze prema radnicima. Čak ni one dosuđene. Kada i da li će ikada ? Vreme čini svoje, a nade je sve manje.

Mediji su ugašeni. Zato je i priča o njima na zvaničnom sajtu opštine Negotin, suvišna. Pripada davno prošlom vremenu - istoriji. Ti mediji, već tada, zapravo i nisu bili opštinski. Zato sećanja na njih treba prepustiti samo onima kojima su doista značili i koji su ih voleli.