KATARINA KOVAČEVIĆ

Katarina Kovačević iz Negotina, finalistkinja serijala „Ja imam talenat“ RTS-a, o sebi i očekivanjima, pred veče odluke za nagradu od neverovatnih 100 000 evra

MNOGO JE TALENATA - OD PUBLIKE OČEKUJEM DA GLASA SRCEM

Negotin - Negotin snažno podržava Katarinu Kovačević, svoju sugrađanku,  koja će  24. februara u 21 sat na Prvom programu RTS u velikom rijaliti šou „Ja imam talenat“ sa još devetoro talentovanih finalista , glasom, stajlingom i pozitivnom energijom, pokušati da osvoji  najveći broj glasova gledalaca i tako stigne do neverovatnih 100 hiljada evra nagrade za najtalenta Srbije i ovog serijala.  Katarina, kao i svi skromni mladi ljudi sebe, za sada, ne doživljava kao pobednika, pa ipak, u trenucima mladalačke iskrenosti kaže da bi, ako stigne do nagrade, deo osvojenih para uputila u humanitarne svrhe, sa delom novca bi finansirala snimanje svog muzičkog materijala, a ostatak bi podelila sa roditeljima, kojima je beskrajno zahvalna za ljubav i podršku koju joj uvek pružaju, posebno u mesecima kada je pola srpske populacije doživljava kao buduću muzičku zvezdu na našim prostorima.

„Ja sam, kaže Katarina, od malih nogu bila na sceni. Kao đak Muzičke škole „Stevan Mokranjac“ u Negotinu, u osnovnoj sam svoju ljubav podjednako delila na  školu gitare, klavira, kasnije, solo pevanja. Nastavila sam istim tempom i u srednjoj muzičkoj, od koje sam, ipak, odustala zbog velikih obaveza u uglednoj Negotinskoj gimnaziji. Tih godina bila sam učesnik svih manifestacija na kojima sam mogla da iskažem svoju neizmernu ljubav prema muzici i pevanju. Negotin je grad u kome žive mladi nadareni ljudi. Samo mi, ovde, u gradu Mokranjca imali smo Susrete mladih, koji su prerasli u SONG – Susrete omladine Negotina, a ta smotra i danas opstaje kao dokaz da smo željni dobre i osmišljene zabave primerene našim godinama, znanju i afinitetima. Joj, pamtim i karaoke na kojima sam pobeđivala. Ma, bila sam na sceni nebrojano puta, a ova velika RTS-ova  na koju sam zakoračila  prijavivši se za serijal „Ja imam talenat“ je u stvari bila moja davna želja koju sam evo, sada u 22.godini ispunila, psihički zrela, pre svega, da podnesem  medijsku pometnju, kojom se  prate nastupi nas takmičara u talentu.“

Katarina Kovačević je studentkinja treće godine Farmaceutskog fakulteta u Beogradu. Volela je kaže medicinu i elektrotehniku, ali je zahvaljujući igri izvlačenja listića, tri u krug, stigla do farmacije, koja joj danas kroz formule i mnogo rada pruža solidna znanja i pripremu za budući poziv. Na pitanje zašto se opredelila za prirodne nauke, kada su joj sasvim lepo išle sve vrste lepih umetnosti Kaja iskreno odgovara: „Pa, mi svi znamo u kojoj zemlji živimo. Ovaj fakultet je investicija u moju budućnost. Ali, ja i na farmaciji imam privilegiju da pevam kao solista hora osnovanog na fakultetu pre nekoliko godina. Imali smo zapažene nastupe, a sve moje kolege povezuje neizmerna ljubav prema muzici. I oni su me bodrili da se prijavim za Talenat. Maštam i o Evrosongu i Evroviziji, jednog dana, zašto da ne? „

Tako govori Negotinka Katarina Kovačević, čije se lice poslednjih dana osmehuje sa brojnih plakata i sa bilborda u Negotinu. Kaja u plavom, Kaja u crvenoj haljini sa kapuljačom na glavi iz emisije u kojoj joj je  žiri ukazao poverenje i uputio u veliko finale. Kaja u studiju Regionalne Televizije Bor u emisiji „Vikend na Istoku“ u kojoj je pevala, pričala i  smejala se, otkrivajući svoje želje i očekivanja. Govorila je o saradnji sa ekipom RTS-a koja radi produkciju, veli divni su, prava podrška! Sa kojom pesmom će nastupiti 24. februara  i da li će je neka od omiljenih balada koje priprema dovesti do velike nagrade od 100 hiljada evra, za sada, ne zna. Reč je timskom radu, pa i timskim odlukama, kada je izbor pesme u pitanju. Za saradnju sa brojnom ekipom RTS-a i sve ljude zadužene za brigu o pripremama talenata kaže da je odlična, atmosfera takođe.

Uz produkcijski, Kaja ima svoj veliki tim – Negotinaca, koji su joj veoma važni.  „Mnogo je lakše kada znaš da ti neko pruža podršku. Negotin je moj grad i ja ga  volim najviše na svetu. Tu su moji roditelji koji su uvek uz mene. Za mene je velika čast što ću Negotin i Negotince predstavljati na velikoj finalnoj večeri. Od publike očekujem da glasa iz srca, a ja ću se potruditi da im pružim pravu emociju, na koju sigurno neće uticati puka želja za pobedom“, zaključuje Katarina Kovačević, Negotinka kojoj se, ako bude sreće, osmehuje 100 hiljada evra nagrade za najtalenta u serijalu „Ja imam talenat“. O tome će, ipak i definitivno, odlučiti publika, šaljući svoje SMS poruke  za svoje favorite među 10 talentovanih finalista. Negotinci i Negotinska Krajina će, 24.februara, biti uz  Katarinu Kaju Kovačević!

                                                                         

ТЕЛЕВИЗИЈСКИ ПОГЛЕД НА СВЕТ

Када већ немам своју Телевизију, која је престала да постоји као колатерална штета приватизације медија у Србији, морам да црвеним због туђих. Наравно да споменута Телевизија које више нема није била моје власништво и наравно, питање је каква би данас била? Коначно, не морам баш ја да носим бреме стида због онога што се данас приказује на свеколиким ТВ станицама у ближем и ширем окружењу, а које су, како која, добиле префикс - локалне, регионалне и нормално, националне, а самим тим и шансу да раде и да буду наш прозор у свет. Судећи по ономе што нуде, готово без разлике, веома сам спремна да га заблиндирам мирне душе и без, евентуалног, покајања због тог чина. Чиме би то могао бити незадовољан – по образовању и занимању новинар – данас и овде, у земљи Србији, а у још ближем одређењу, малом граду Неготину? Генерално, ово питање подразумева сијасет подпитања, а одговори би се могли, по сваком од њих, свести на исти. Програми већине телевизија су гори него икада и не нуде ништа паметно и вредно трошења драгоценог времена. Са овом констатацијом, знам, директно прстом „ударам“ у око сваког гледаоца који с нескривеним узбуђењем очекује своје фарме, велику браћу, парове и друге културолошке феномене, домаће серије у којима се бабе чешљају упркос селима која горе или обрнуто, а народ пита гранд. Лудило од понуде! Вика, бука, говор улице, онај најгрђи, вриштећи народњаци и народњакиње у све огољенијој варијанти за коју им ваљда нико није рекао да је далеко од допадљиве! То је, у најкраћем, понуда наших телевизијских станица данас, са већ на почетку споменутим префиксом, углавном, националним. (Довољно је да се осврнемо на дане празновања око нове године, када су се тв станице готово утркивале око статуса лауреата најнеинвентивнијег програма и, назови, забаве). Зато не треба да чуди што и они са локалнијим призвуком раде то исто, ослањајући се на мање познате звезде естраде, шоу-бизниса и, наравно, запослене кадрове, који нису кадри да прочитају временску прогнозу, али зато јесу да плагирају своје познатије колеге и праве „популарне“ емисије на које гледаоци, просто, „откидају“.

Недостатак личне вере у исход, пре неколико година, предузетих мера на престројавању медијске сцене у Србији, тумачила сам (некада) из казненог угла оних који су ефекте преурањене а лоше приватизације радио и тв станица, међу првима осетили на сопственој кожи. Откази радницима, затварање медија и развлачење, да не кажем крађа, њихове имовине, само су део невеселог биланса, за који су, нешто касније, одговорност, стидљиво додуше, преузели креатори закона по којима се распродаја медија, у име њихове и слободе јавне речи одвијала. Штета је ненадокнадива, а томе у прилог, тек делом, говори текст с почетка овог поста. Из медија су се повукли или су отерани професионалци. Уместо да на њихова места, применом принципа селекције, дођу неки други, спремнији и образованији, паметнији и лепши посленици „седме силе“, речју, креатори програма, систематски се радило и ради на примени својеврсне контре, која целу причу око медија и њиховог устројавања изврће руглу. Иако неки кажу да стратегија постоји у форми законског акта, медији су и даље без осмишљене перспективе развоја. Није случајно што данас чак и најватренији поборници промена у њима, с жаљењем поручују да је било грешака, промашаја, лоших процена, исхитрених и погрешних потеза. У нашем, вазда, шали наклоњеном народу, за тако нешто постоји одговарајућа изрека „Џаба сте кречили“.

НА ТРАГУ 46. МОКРАЊЧЕВИХ ДАНА

Са пристојне дистанце од двадесетак дана, септембарски, 46. по реду Фестивал „Мокрањчеви дани“, признајем, у мојим очима није ни изгубио а ни добио нови квалитет. Просто, неке од уочених мањкавости у организацији манифестације, препустићу да јавно изнесу они који о томе брину, на местима на којима се о таквим темама разговара, а ја бих да се приклоним мишљењу публике која је, коначно, и најпозванија да каже свој суд. С обзиром да сам све време „Мокрањчевих дана“ и сама била део ње и ослушкивала, хтела нехтела, случајно или намерно као новинар шта кажу, управо, верни посетиоци, остаје још да се у завршници овогодишње сезоне чује оцена званичника која не би смела да изостане. Верујем да ће и Програмска комисија, по старој доброј традицији, својом речју закључити ову фестивалску годину и одмах кренути у припрему идуће.

У међувремену, са критичким ставом и делимичним сагласјем, остајемо публика и ја. Генерално, сви утисци, без обзира да ли нагињу једном од два могућа квалитативна суда, могу се подвести под констатацију да је и овај Фестивал био успешан, програми праћени (наравно, не баш сви), а већина учесника на нивоу традиције јединствене смотре уметничке музике у Србији. Публици треба веровати, посебно због тога што је програме подржавала у ванредно тешким условима. На температурама које су у сали Дома културе "Стеван Мокрањац" сваке вечери током трајања Фестивала, биле изразито високе и до 38 степени Целзијусове скале. Закључујем, публици је ипак било лакше. Посетиоци су могли да изађу, расхладе се по жељи, а да то никоме не засмета. Авај, шта је са извођачима? По мени, они су били прави хероји овогодишњих Мокрањчeвих дана. Од прве до последње вечери, од првог до последњег концерта, без разлике, почев од Стефана Миленковића, принца виолине, који је са пијанисткињом Истром Печвари успео да попуни добром енергијом извођачку сцену и пренесе флуид на радознале Неготинце, који показаше да знају да слушају уметничку музику, али и да су захвални саговорници, уколико им се укаже прилика за разговор.

Програм, доиста, вредан најбољих критика, баш као и онај који је уследио у прегрејаној сали, са стартним кашњењем од тридесетак минута, хорске музике, највише Мокрањца, коју је читао АКУД „Иво Лола Рибар“ из Београда, прошлогодишњи победник Натпевавања хорова. Дисциплинован и посвећен, Милован Панчић, није крио да му се овако укомповано вече, уопше, није допало. Делим, апсолутно, мишљење уметничког руководиоца и диригента „Лоле“, човека који је годинама укључен у неготинско-српски, наш, Фестивал. Јер, они који су компоновали програм и о њему морали да мисле, требало је да знају да Миленковић своје музичке реситале базира на сарадњи са публиком која је веома активна и љубопитљива. Не знам да ли је то мана или врлина мањих средина? С друге стране, када неко попут Миленковића пређе континенте, океан или велику бару, да дође на ходочашће у омалени Неготин, треба/ ло/му /је/ препустити подијум без резерве и ограничења. Не би се при том догодило да један изванредан концерт хорске музике, одржан у наставку исте фестивалске вечери са делима руских и српских композитора Мокрањца,Божића и Бабића, која су доминирала, остане у сенци виолине Стефана Миленковића. То Хор „Лола“ и Милован Панчић, сигурно је, нису заслужили, па макар се десило сасвим случајно или пак из других разлога, које је у ходу и припреми фестивалске сезоне ваљало отклањати.

Уз концерте Хора РТС-а, са бардом српске диригентске сцене, маестром Младеном Јагуштом, који не да воли, већ се сваком приликом клања Мокрањцу и његовој музици, те Академског Хора „Обилић“ са невероватном Даринком Матић Маровић која је наступила у Храму „Свете Тројице“ и тако у граду Мокрањца обележила три деценије рада са својим Обилићима и Крсманцима, па и победничког „Салутарис“ из Минска у Белорусији, који је по успесима за кратко време више него десетоструко надмашио године свог уметничког постојања, још неким садржајима на овогодишњим Мокрањчевим данима, сигурно је, треба одати признање. Као и критику на избор комичне опере „Мандрагола“ Театра „Мадленианум“, која, иако најављивана као хит представа, без обзира на унапред распродате улазнице за премијеру на неготинском фестивалу, по цени од 800 динара, није погодила нерв публике, баш као ни програм Националног ансамбла „Коло“ који је избором кореографије поприлично успорио чула бројне публике у вечери свечаног чина затварања 46. Мокрањчевих дана.

И шта остаје да се дода ? По мени оцена о раду медија, који настављају са неприличним маниром да их има само на отварању музичких свечаности. Касније Фестивал, једини тог профила на простору ван Београда, у читавој нам Србији, за те исте медије више није важан. На сву срећу, ни они Фестивалу, који успешно одолева изазову новокомпонованог новинарства у коме нема довољно простора за причу и идеју да се широј публици ван извођачких сала приближи српски бренд – Мокрањац, његова музика и Фестивал коме ускоро предстоји златни јубилеј.

*

Министри и они други

Када телевизије и радио станице коначно схвате и признају, најпре себи, да у њиховим шемама за које тврде да су неприкосновене, углавном, доминирају репризе и садржаји не баш идеалног квалитета, те да се Мокрањчеви дани збивају само седам дана од 365 у календарској години, можда ће се вратити својим изворима, Мокрањцу и Фестивалу. Овакво, ad hoc праћење, кобајаги, најатрактивнијих гостију и програма, а то министри из ресорног министарства на самом отварању, свакако не би требало да буду, је другачије мотивисано и указује на низ мањкавости. Највише на недостатак слуха и опште културе у редовима посленика јавне речи, који би да мало кокетирају и са уметношћу. Нажалост, чак и тада површно и без довољно правих информација и претходне припреме. Част изузецима оличеним у представницима Радио Београда, који се и иначе баве овом врстом програма као уредници и аутори специјализованих музичких емисија, ретким радио и ТВ станицама у Мокрањчевом Неготину и градовима у суседству, као и појединим дописницима дневних новина. Не треба при том заборавити да су Мокрањчеви дани Фестивал са којим, не само Неготин, већ и цела Србија, настоје да искораче у свет.

НЕГОТИН - СПУШТЕНА ФЕСТИВАЛСКА ЗАСТАВА 46.МОКРАЊЧЕВИХ ДАНА

Фестивал уметничке музике, Мокрањчеви дани, завршен је у сусрет овом дану. Био је успешан, посећен свих дана, почев од предфестивалске вечери, 8. септембра до завршне вечери, 15.септембра. Много је утисака, успешних наступа извођача, сусрета, познанстава.

О свему томе, наредних дана на овом истом месту.

Фестивал је завршен - живео Фестивал!

U SUSRET 46. MOKRANJČEVIM DANIMA

Kompozitoru Konstantinu Babiću (10. februar 1927 – 13.oktobar 2009), Negotinci duguju zahvalnost i sećanje, kao jednom od osnivača Festivala Mokranjčevi dani, na prvom mestu. Kosta Babić je gotovo svake festivalske godine bio gost Negotina i muzičke manifestacije posvećene Mokranjcu. Ovde je imao prijatelje, ovde u Mokranjčevom kraju tražio inspiraciju za svoje specifično horsko i celokupno muzičko stvaralaštvo.

Ove sezone na Mokranjčevim danima u Negotinu, u sredu , 14. septembra u 22 sata, na Maloj sceni bioskopa „Krajina“, Trio „Anima“ iz Niša izvešće koncert „Posveta Konstantinu Babiću“. Za mene je ovo prilika da iz svoje novinarske arhive izdvojim jedno drago sećanje i podelim ga sa svima kojiima je Konstantin Babić bio prijatelj i saradnik. Cenjeni kompozitor i muzički pedagog napustio je pre gotovo dve godine životnu scenu, a ja ne zaboravljam koliko je dragocen saradnik i sagovornik uvek bio. Imala sam čast da, kao novinar, sarađujem sa Kostom. Zato ću rado sa svima koji se sećaju velikog prijatelja Negotina, podeliti minute razgovora sa njim, koji smo vodili septembra 2008. godine, kada je Kontantin Babić poslednji put pohodio rodni grad Stevana Mokranjca.

Lični stav - Kompozitor Kosta Babić, 2008.

СЛИКЕ У ОКУ - ЛУИС

Вест о трагичној смрти Љубише Стојановића Луиса ме је паралисала. Затекла ме је рано, у недељно јутро, последњег дана јула, код ишчитавања рукописа за књигу о Соњи Савић, глумици која је рано и трагично, али на други начин, напустила овоземаљски живот. Из забележених сећања, неких веома потресних, чак, у збиљу ме је вратила ТВ слика, на којој сам само желела да одморим претешке мисли. У неверици сам чекала да се понови текст вести испод слике, да се врати и да ме разувери да то што сам, управо, прочитала није тачно. Да сам под утиском претходне , тужне приче, прочитала погрешно. Међутим, иако уморне, очи су добро виделе. Угасио се, у трагичној несрећи, још један живот, у надметању са брзином, у жељи да се уради много и постигне све.

Луиса памтим још из дана мог лепог и безбрижног детињства и одрастања. Верујем да је и његово било такво, јер познавала сам његове родитеље, одлазила у кућу у Доситејевој улици, у којој је увек у друштву, увек насмејан и крајње одан музици, која му је била судбина, одрастао. Много више као Неготинац, него Лесковчанин, иако је тамо рођен, или Нишлија, с обзиром да је у граду на Нишави стицао образовање, музичко. Наш Неготинац, волимо да кажемо сви ми који смо га поштовали, ценили његов рад, сматрали га пријатељем. Велики дечак, раскошног гласа и позитивне енергије нам је узвраћао истом мером-поштовањем и пријатељством. О, какав је то празник у некадашњој РТВ „Крајина“ био када су се организовала снимања Луисових концерата у Неготину. Радило се са усхићењем јер његови концерти су били прави. Са познатим гостима, које је Он бирао и доводио, као пријатеље пријатељима.

Луис је годинама у граду Неготину приређивао хуманитарне концерте за децу из Дома „Станко Пауновић“. Дуго је , дуго то чинио, почев од средине деведесетих година прошлога века. Наградом града Неготина, неколико година потом, није могла да се премери и изрази сва захвалност његових суграђана великом певачу, па су Неготинци, на десетогодишњицу хуманитарних концерата, Луису, с великом љубављу, у знак захвалности за све што је учинио и чинио на промоцији добра и хуманих вредности, дали звање почасног грађанина Неготина.

Једном приликом, он је тим поводом новинарима рекао:“Још као клинац имао сам оркестар у којем су свирали и малишани из тог Дома. То су ми били пријатељи. Пресрећан сам што ми се град у којем сам одрастао одужио на овај начин“.

Луис је у Неготин долазио као прави Деда Мраз, из прича. Са шареним и бројним пакетима за децу из Дома , отвореног срца и широког осмеха који је наследио од мајке Мице, племените жене, лепог гласа и ведрог духа.

Последњи концерт Луис је са својим пратећим бендом одржао у Неготину 13. маја прошле године у оквиру Мајских свечаности, на Градском тргу, пред неколико хиљада Неготинаца.

Недостајаће нам наш необични суграђанин!

ЖИВОТ НА ЧЕКАЊУ

Или, шта би било, када би нам се сва oчекивања на која смо принуђени, испунила одмах и сада. Да ли бисмо били срећнији, богатији, испуњенији?

Нема неке филозофије у овом, тек наизглед, баналном питању. Како би било да свакоме од близу хиљаду и по бивших радника некада највећег крајинског колектива ИХП Прахово, почну на рачуне да пристижу паре које су зарадили, док су радили. Да им се лепо и по праву исплати једна-две-три, па и више хиљада евра, колико свакоме од њих дугује газда, грчка Компанија „Неохимики“. Обавезу је свесно преузела куповином крајинског комбината, још 2008. године, и отуда њихово име у овој причи о томе шта би било кад би било. Питам се, шта би у овом тренутку са око 4,5 хиљада евра урадила моја суграђанка Душанка Калиновић, која је 35 година била радник праховске лабораторије, а из фабрике пошла без 27 неисплаћених зарада. Или, Снежана Стојановић, социјални радник, којој није намирено 20 плата...... или са око 24 зараде, колико од Прахова потражује, брачни пар Радосављевић, Звездана и Гмитар. Шта би они и многи други могли да ураде са тим новцем? Вероватно да мало лакше и лепше живе, иако данас не постоје, ама баш никакве, гаранције за бољи живот.

А, какав живот, данас, живимо у приватизованој Србији?

У групама, на протестима и на блокадама! Појединачно, и по позиву, у судницама у којима покушавамо да нађемо правду и остваримо своја права. Скоро донкихотовски упорни у настојању да се изборимо са ветрењачама, због којих не спавамо, због којих смо заглибили у дужничку кризу према свима – због дуга према нама. Данас, када сви посежу за законом и кажу да је обавеза нас смртника да намирујемо своје рачуне, неизоставно, уз казнене камате које расту из дана у дан, питање је како доћи до пара које имамо, а опет немамо. И тако из дана у дан, до новог протеста, до новог подизања гласа и покушаја да се скрене пажња на проблем који, очигледно, данас има сваки други – трећи пунолетни грађанин ове земље.

То је поново, крајем маја, у центру Неготина, на мирном протесту, учинило на десетине бивших радника ИХП Прахово. Сви они су још прошле године са менаџментом грчке Компаније „Неохимики“ потписали, појединачно, Споразум о исплати заосталих плата, који је прекршен. „Неохимики“ радницима дугује 25.647 неисплаћених зарада. Поравнањем о исплати заосталих плата, Грци су се обавезали да ће до краја ове године, месечно издвајати по 250 хиљада евра, у појединачном месечном износу од 170 евра. Прве исплате су почеле прошлог септембра, али њима нису обухваћени сви радници који потражују у просеку од 3 до 29 зарада. Основана је сумња, поручио је Радослав Бараћ из Иницијативног одбора бивших радника ИХП, да се то намерно чини, како би Прахово отишло у стечај, не би ли касније то предузеће, без икаквих обавеза, неко преузео у бесцење.

У ИХП Прахово кажу да је кашњење последица објективних фактора и да су до сада, од укупно близу пет, намирили милион и по евра на име плата из периода пре приватизације, а да је критеријум по којем се оне исплаћују заснован на принципу историјског реда, почев од дуговања из 2001.

Бивши радници су мајски протест одржали испред зграде Скупштине општине Неготин како би подсетили јавно

ст на своја елементарна права на зараде и живот. Била је то прилика да се најаве радикалнији потези. Договорено је да ће бивши радници Прахова у далеко већем броју 13. јуна, организовати блокаду на прилазу праховске индустрије уколико у међувремену „Неохимики“ не почне са исплатама зарада по потписаном Споразуму. То су и учинили, тако да од прошлог понедељка траје блокадa свих улаза у Индустрију хемијских производа, „Луку-Прахово“ и индустријских колосека.



Подужој колони камиона са товаром није допуштен пролаз до главне фабричке капије. Учесници протеста поручују да ће последице евентуалне штете ићи на терет грчког власника, Компаније „Неохимики“ која је, прекршивши Споразум о исплати заосталих зарада бившим радницима, испровоцирала јунску блокаду Прахова.

Иначе, већина бивших праховских радника је приликом потписивања Споразума са менаџментом „Неохимикија“, прошле године, повукла судске тужбе или их ставила у статус мировања до краја ове године. Многи кажу да ће процес наставити по истеку рока, а неки су поручили да ће то учинити раније јер је и друга страна прекршила Споразум који је сама предложила.

Прошле године, договорима о Споразуму је и окончана седмодневна блокада индустријског колосека и свих прилаза праховској хемијској индустрији и Луке Прахово. Бивши запослени су прихватили понуду послодавца да исплата дуга, који је за око 1.900 радника износио пет милиона евра, започне првог септембра и заврши до краја 2011. године. Реч је о износу за који је пре три године грчки купац пазарио највећи крајински колектив – ИХП Прахово.

DONATORI I ONI DRUGI

• “Zanimljivo je da su se Negotinci najviše istakli među privatnim licima, koja su stranci – DS, donirala više od 6.000 dinara, što je limit da se prijavi prilog. Na spisku od 60 darodavaca, čak 34 su iz Negotina. Njih 30 stranku je doniralo sa po 10.000 dinara, trojica sa po 30.000, a jedan (Siniša Puljecović) priložio je 50.000 dinara- (Blic, 15.04.2011.)

• Čitam „Blic“ od 15. aprila i glasno konstatujem - evo, prave teme za radovanje. A, taman sam ozbiljno počela da sumnjam da se Negotin grad, i njegovi istaknuti pojedinci, nikada neće naći na stranicama novina u svom najboljem izdanju. Pitala sam se šta je potrebno da nas više, mislim na Krajinu, na krajnjem istoku Srbije, posustalu i ne preterano atraktivnu ni nama samima, a kamoli turistima u koje se kunemo pri prvim nagoveštajima proleća, odlepe od crnih i drugih tabloidnih hronika. Kad ono lepa, lagana priča o donatorima, popravi mi mračno raspoloženje, izazvano prohladnim aprilskim danima. Obradovah se delu svojih sugrađana! Priznajem, osetila sam čak i stid što se i sama nisam setila, pa da priložim, iako nisam član, ali nema veze. Nije da nije velika stvar kada se u vreme izrazite besparice i krize, morala, pre svake druge, čak 34 Negotinca, nanižu na spisku donatora, iskazivanjem dinarske ljubavi prema bližnjem, u ovom slučaju stranci, svojoj DS, i od svih velikih, budu makar najbrojniji njeni darodavci.

• Elem, bez želje da rečima potamnim sjaj ovakvog podatka, ili više iznetih u tekstu, po meni nedovoljno emotivno obrađene priče o Negotincima-najvećim donatorima DS, posebno me je dirnulo donatorstvo najvećeg među donatorima velike Demokratske stranke, gospodina Siniše Puljecovića. Njegova nesebičnost se, prosto, nameće kao tema za sebe. Konačno sam shvatila, da je stranka sve - ljudi ništa! Pomisliće neko da mi namere nisu baš najjasnije pri pisanju ovog eha na svakodnevicu života u zemlji Srbiji. Zato da pojasnim. Slučajno, a filosofi kažu da slučajnosti ne postoje, poznajem donatora, dugogodišnjeg političara, nekada i predsednika opštine kada su se razilazili Koštuničini prvi ljudi, pa dolazili drugi, pre oko devet godina, znam ga kao medijskog moćnika, koji je čvrstom rukom iz senke upravljao Nezavisnom STV televizijom u sistemu ANEM-a pri rušenju režima, zna se već čijeg. Čak sam kratko vreme i radila sa dotičnim jer sam se, kao novinar, zatekla u RTV „Krajina“ koju je , neko kaže, ispod svake cene jeftino kupio sa svojim najbližim saradnicima, ali ubrzo i nju ugasio. Trajala je ta privatizovana televizija, sa prethodnim dugim stažom, posle njega ( ili sa njim), kratko i bolno, od novembra 2007. do decembra 2010. U zaključku, bez želje da zloupotrebim bilo čije ime od preko mogućih 45 – mojih bivših kolega, a nekada radnika te iste, privatizacijom ugašene „Krajine“, konstatovaću sledeće, a ko želi neka mi se pridruži (uostalom, vremena imaju, nezaposleni su, a ideja mi je lepa, baš kao i priča o donatorima). Dakle, do pukog imena na spisku od 2 618 nezaposlenih lica u ovoj opštini stigli smo u vreme kada je predsednik UO RTV "Krajina" bio, upravo, gospodin donator naše najveće stranke u zemlji. I tada je bio njen istaknuti član. Sklona sam da verujem, posle svega što me je prosvetlilo,da su onomad, a u istoj političkoj konstelaciji, ipak vladala drugačija pravila, kada nije bilo zgodno upuštati se u donatorstvo bilo koje vrste. Mislim na zarade zaposlenima i uplate obaveznih doprinosa radnicima, pogotovu. Laknulo mi je kada sam saznala iz novina da su, na svu sreću, stigla bolja vremena, koja otvaraju prostor za velika dela. Donatorstvo strankama, što je, naravno, i zakonom regulisano. Ne kao tamo neke privatizacije medija, naopake.

• Zato mislim da bi bilo dobro da, upravo mi, bivši radnici propalih medija u opštini Negotin, STV i RTV "Krajina", koji se dovode u sudbinsku vezu sa donatorom "od 50.000 dinara“, napišemo za dotičnog preporuku, ne bi li se našao u konkurenciji za neku od prestižnih opštinskih – majskih nagrada. Na taj način bismo izrazili apsolutno oduševljenje gestom našeg dobrog poznanika i odužili se nesebičnom donatoru, koji će nam ostati u trajnom sećanju kao jedan od kreatora naših sudbina.

• Setih se aforizma velikog ruskog noveliste i pripovedača, Antona Pavloviča Čehova, zapisanog u većini knjiga, jer se izgleda mnogima veoma dopao, onako otrgnut iz konteksta, a glasi : "Težnja da se služi opštem dobru, mora odmah da postane društvena potreba i uslov za ličnu sreću!"

Nego šta! Prepustiću se sada spokoju milosrđa i praštanju koje stiže sa velikim Vaskršnjim praznikom.

Kolumna "Pozdrav iz Negotina" od Jovanke Stanojević, objavljena 22. aprila 2011. u dvonedejnom informativnom magazinu Nova Timočka Revija ( NTR ).

GRANICA STRPLJENJA I TRPLJENJA

- Prosto rečeno – čitаnje novinа postаje sve štetnije po zdrаvlje. Trebа gа izbegаvаti, nа prаzаn stomаk pogotovo, bаš kаo što TV kаnаle sа rijаliti šou progrаmimа, neizostаvno, trebа „preskаkаti“ u interesu očuvаnjа zdrаvog rаzumа –

Užаsаvаju me sаznаnjа kojа preuzimаm iz medijа. Neću dа objаšnjаvаm zаšto. Zаto! Dovoljno je dа se u ruke uzme bilo koje izdаnje nekih dnevnih novinа i, eto odgovorа ! S druge strаne, s TV kаnаlа, stiže još veće ludilo. Mа, ne mogu dа verujem štа se sve dаnаs pаkuje kаo „projekаt“? Mukа mi je kаdа sаmo pomislim nа velikog brаtа, fаrmu, dvor.......... Iаko ne prаtim ove velike forme, nа preskok, i slučаjno sаmo, tek toliko dа pređem dаljinskim po TV meniju, zаključujem dа su bаš ovi projekti zаslužni zа ulаzаk žаrgonа ulice i primitivizmа, nаjgore vrste, u nаše domove. I, kаo dа to nije dovoljno. Grаdivo sа tv ekrаnа preuzimаju tаbloidi, prepričаvаju gа, objаšnjаvаju, detаljišu, potvrđuju! Kаo dа je reč o nаjvаžnijim stvаrimа nа svetu. I tаko u krug, od dаnаs do sutrа. Mnogi gledаju, onаko, iz rаdoznаlosti, imа i onih koji se zgrаžаvаju i ljute, аli i gledаlаcа koji vele dа su redovno ispred televizorа kаdа su nа progrаmu ove emisije, jer im dobro dođe dа pobegnu iz rijаlitijа srpske svаkodnevice. Dok zаluđeno blenu u šаrenilo kičа, onog nаjgoreg, zаborаvljаju nа svoje muke.

Ovih dаnа, u vreme velikih strаdаnjа i prirodnih kаtаstrofа koje odnose živote, nа velikom prostoru zаlаzećeg Suncа, udenuo se još jedаn mаrt, još jedno sećаnje nа „Milosrdnog аnđelа“ i NATO аgresiju nа Srbiju. Zemlju nа brdovitom Bаlkаnu iz koje dаnаs, posle 12 godinа, preko mаlih ekrаnа zаvirujemo u drugi krаj svetа koji nаdleću bešumne, nevidljive, moderne i ubojite , do perfekcije upаkovаne, letelice аngаžovаne u misiji „Odisejevа zorа“. I ponovo neću dа objаšnjаvаm zаšto me užаsаvаju sve ove nаvedene činjenice. Reći ću sаmo to dа sа zebnjom uključujem TV i otvаrаm prve strаnice novinа jer se bojim nove stаtistike o broju poginulih i unesrećenih!

I, upravo, zato kаžem dа su slike životа koje preuzimаm iz medijа, nаžаlost, sve bolesnije, što me dovodi do jedne veoma stаre priče. Nekаdа dаvno, dаvno, Avicenа, izuzetno cenjen filozof аli i lekаr, je svom pаcijentu, kogа je dugo lečio, zаmoren njegovom neodlučnošću, rekаo: „Ovde nаs je troje – ti, tvojа bolest i jа! Onаj zа kogа se budeš odlučio biće pobednik.“

Idejа ovog istočnjаčkog mudrаcа je bilа dа se bolesnik, konаčno, opredeli zа sebe, zа svoju dominаntnu аngаžovаnost, а dа lekаrа prihvаti kаo „voditeljа“ u procesu ozdrаvljenjа. I posle mnogo vekovа, ovа poučnа pričа istočnjačkog maga, zvuči kаo dа je nаpisаnа uprаvo sаdа i ovde. Nije je teško rаzumeti!

ŠTRAJKOVI NA POČETKU GODINE ZADATOG OPTIMIZMA

- Tаmаn kаdа je nаcijа opijenа poslednjim dаmаrimа višednevnog novogodišnjeg slаvljа, konačno, počelа dа se vrаćа redovnim, а ne mаlim, obаvezаmа, negujući optimizаm, koji joj je iz vrhа držаve preporučen po Dedа Mrаzu, prosvetаri podigoše glаs i štrаjkom nаrušiše zimsku idilu-


Protutnjаlo je ludilo novogodišnjeg slаvljа, zа mnoge produženog nа više nerаdnih dаnа, što bi u slobodnom prevodu moglo dа bude sаsvim dovoljno zа zаključаk dа je i ovаj prаznik bio uspešаn. I proslаvа Božićа, tаkođe, pа krsnih slаvа, rečju, brojnih dаtumа iz kаlendаrа jаnuаrskih čаrolijа, sа kojimа su i Negotinci drugovаli i rаdovаli im se gotovo svih ovih tridesetаk dаnа. Iаko su se kreаtori fiskаlne politike i drugih prаvilа po kojimа se živi, svojski trudili dа nаruše svečаrsko rаspoloženje s obzirom dа su gotovo svаkodnevno u nаrod, preko medijа, slаli tаze vesti o poskupljenjimа ovogа i onogа, uglаvnom, svegа bez čegа se, sigurno je, ne može. Ako je zа utehu, činili su to selektivno i dozirаno, kаko ne bi ugrozili dogovor liderа vlаdаjuće srpske koаlicije o širenju optimizmа i izbegаvаnju svаđа (njihovih) u jаvnosti, kаo dvа od više prioritetа utvrđenih u decembru, sаmo dаn pre istekа stаre kаlendаrske godine. Sа novom ih povezuje i zаključаk premа kome bi se konstruktivni skupovi nаših uvаženih političаrа održаvаli nаjmаnje jednom mesečno. Prosto revolucionаrnа vizijа o tome kаko dаlje i kаko bolje.

U iščekivаnju prvog tаkvog ovogodišnjeg sаstаnkа / sve je više razloga da verujem kako ga neće ni biti /, а tаmаn kаdа je nаcijа opijenа poslednjim dаmаrimа višednevnog slаvljа u ideаlni rаm počelа dа uvodi slike iz životа, birаjući one koje bi bile oličenje već spomenutog, а zаdаtog optimizmа, prosvetаri podigoše glаs i skrenuše pažnju na sebe! Prvo pretnjаmа, a samo dan po proslavi Svetog Save, školske slave i obustаvom rаdа, čitаj nаstаve zа decu, ukoliko im nаdležne držаvne аdrese ne izаđu u susret i obezbede povećаnje plаtа, između ostаlog. Tek izаšli iz periodа zimskog rаspustа i odmorа, nаjаviše nove. Prinudne, što se đаkа tiče! Ali oni ne negoduju! Nаprotiv, njimа je, uglаvnom, lepo. Plаnirаju štа će sа slobodnim vremenom / po čаsu 15 minutа /, sve u nаdi dа posle skrаćenih, čаsovа uopšte i neće biti. Brigа pаlа nа roditelje suočene sа već viđenim nаmetnutim problemom prekretnice nа putu budućnosti svojih školаrаcа. Očekuju epilog štrаjkа vidno zаbrinute mаme i tаte, mаturаnаtа posebno, jer su već ozbiljno zаgаzili u pripreme zа upis dece nа fаkultete. A to, veomа, veoma mnogo koštа. Toliko, dа se nаmeće kаo poseban problem za analizu i rаzmišljаnje. U međuvremenu decа se sve češće pohvаlno izjаšnjаvаju o veomа dopаdljivoj profesiji prosvetаrа i kаžu dа će, kаd porаstu, biti baš to.

Kolumna "Pozdrav iz Negotina" od Jovanke Stanojević, objavljena 28. januara 2011. u dvonedejnom informativnom magazinu Nova Timočka Revija ( NTR )

DECENIJA IZNEVERENIH OČEKIVANJA

- Neće se po mnogo čemu važnom i presudnom pamtiti odlazeća godina, sa kojom ćemo reći zbogom i istrošenoj prvoj deceniji 21. veka. Živeli smo i čekali, bili glumci i statisti u prečesto igranim predstavama po već viđenom scenariju o začaranom krugu -


Dani velikog odbrojavanja u susret Novoj godini, bar u ovom delu Srbije, nisu ispunjeni prazničnom "euforijom", karakterističnom za vaskoliki svet u bliskom nam okruženju. Možda zbog toga što smo odavno izgubili korak u pokušaju da sa rumenke i moravca, uskočimo u tango za dvoje i valcer. I ne samo zbog nesavladanih lekcija umetničkog plesa. Daleko ozbiljniji su oni propušteni koraci koji bi nas, konačno, doveli do željenog cilja, još uvek tek oličenog u frazi o boljem životu.

U Negotinu, dakle, nema preterano velikih priprema za predstojeće slavlje i novogodišnju noć. Po tumačenjima nekih sugrađana zbog toga što smo preumorni za još jednu svetkovinu i velike želje! Drugi kažu da je na osetan pad svečarskog raspoloženja presudno uticao poslednji talas poskupljenja, sa drugim izdacima za sve i svašta, prazni novčanici i neizvestan ishod kalkulacije kako slaviti sada, a ubrzo zatim preživeti januar, prvi i najduži mesec nove godine?
Biće teška, ne propuštaju priliku da najave sa svih nivoa gotovo svi za koje se, koliko do juče, verovalo da znaju šta rade, kada su birani i postavljani na male i malo veće funkcije. Iznenađeni su, vele, i sami silinom krize. Mi koji smo mislili da ovi prethodno navedeni nešto znaju, još i više, jer smo računali da su spremni da doskoče iznenađenjima? Kako god, od prethodnih blizu 365 dana se rastajemo poprilično iscrpljeni jer je, doista, odlazeća godina bila veoma teška i zahtevna. Ispunjena neočekivanim obrtom mnogih očekivanih rešenja.

Počela je iznijansirana politikom, kao dominantnim faktorom u životima Krajinaca. Prvi meseci ove godine, protekli su u gromoglasnim predizbornim obećanjima s obzirom da je još krajem prošle, raspušten lokalni parlament i da su raspisani vanredni izbori za odbornike Skupštine opštine Negotin. Prethodna vlast u kojoj su bili lokalna stranka Pokret za Negotinsku i Timočku Krajinu (PNTK) i Srpska radikalna stranka (SRS) učinila je mnogo grešaka, glasio bi slobodan prevod zvaničnog obrazloženja resornog ministarstva, kasnije i srpske vlade, koja je donela odluku o održavanju lokalnih izbora, vanredno sprovedenih 7. marta. U okvir sećanja na godinu koja odlazi, Negotinci ovogodišnju kampanju s pravom uvode kao prvo, jer je bila baš onako-nekako, i duga i nametljiva, sa velikim brojem gostujućih aktera iz plejade aktuelnih političara. Zahvaljujući vanrednim izborima Negotin je, sa još jednim manjim brojem opština u Republici, konačno, bio u centru pažnje srpske javnosti. Uglavnom zbog ministara, državnih sekretara, delija iz raznih stranačkih grupacija, dama i gospođa, drugova i gospode, koji u godinama redovnih izbora na turneje idu, naravno, u veće i važnije gradove. Putevi su ih, početkom ove godine silom prilika vodili u našu Krajinu, u kojoj je posle višemesečne buke i galame i privremenog stanja, porođena nova demokratska vlast, preslikana sa republičkog nivoa. Time je jedan od ciljeva vanredno raspisanih izbora, postignut. I samo taj, nažalost! Jer, sve što se od majskog ustoličenja nove vlasti u Negotinu zbivalo, manje-više je već viđeno, računajući i predizborna obećanja, koja su ostala samo to! Prazna govorancija štancovana pod indigo u stranačkim centralama.

Dakle, ima li smisla dalje trošiti reči u potrazi za dobrim opštim mestima odlazeće godine, tek jedne u nizu za koje su Negotinci, tokom minule decenije, vezivali velika očekivanja?

SVETSKI DAN HORSKOG PEVANJA

Rekla bih da je malo onih koji će se setiti, ako uopšte i znaju, da se 12. decembar obeležava kao Svetski dan horskog pevanja. Negotin i Negotinci bi trebalo da imaju ovaj datum upisan u svoj kalendar značajnih dana. Pre svega zbog našeg Stevana Mokranjca, koji je sinonim za horsko pevanje. Takođe, i zbog brojnih njegovih sledbenika svih generacija.

Konstantin Babić je svakako jedan od onih umetnika, kojima ovaj grad duguje zahvalnost i sećanje. Kao jednom od osnivača Festivala Mokranjčevi dani, na prvom mestu. Kosta Babić je gotovo svih ovih festivalskih godina bio gost Negotina i muzičke manifestacije posvećene Mokranjcu.Ovde je imao prijatelje, ovde u Mokranjčevom kraju tražio inspiraciju za svoje specifično horsko i, uopšte, muzičko stvaralaštvo.

Današnji Dan horskog pevanja se obeležava širom kulturnog-civilizovanog sveta. Za mene je prilika da iz svoje novinarske arhive izdvojim jedno drago sećanje i podelim ga sa svima kojiima je Konstantin Babić bio prijatelj i saradnik. Cenjeni kompozitor i muzički pedagog je oktobra prošle godine napustio životnu scenu. Imala sam zadovoljstvo i čast da kao novinar sarađujem sa Kostom. Zato ću rado sa onima koji se sećaju velikog prijatelja Negotina, podeliti minute razgovora sa njim, vođenog septembra 2008. godine, kada je poslednji put pohodio rodni grad Stevana Mokranjca.

Lični stav - Kompozitor Kosta Babić, 2008.

Među poznatim imenima koja su proslavljala Mokranjčev horski i muzički Negotin je i ime Stojne Babić, profesorke muzike, svojevremeno dirigenta Crkvenog hora "Svete Trojice" u Negotinu. Pamte mlađe generacije srednjoškolaca Stojnu, mnogi od njih su i danas u kontaktu sa ovom energičnom i uspešnom ženom, koja se rado vraća gradu velikog kompozitora i svojim prijateljima. Živi daleko, ali prijatelje i Negotin ne zaboravlja, negujući, tamo negde, horsku muziku velikih srpskih kompozitora.

Intervju - Stojna Babić, Hor "Sv. Vasilije Ostroški" Frankfurt, 2008.

Usudila sam se da na ovaj način dam svoj lični doprinos obeležavanju Svetskog dana horskog pevanja!

POLITIČKI INTERESI I DEMOKRATIJA

Nema velikih dešavanja u mom Negotinu, poslednjih dana. Posle imenovanja direktora budžetskih preduzeća i ustanova, naredni veliki događaj tek predstoji. Biće to doček Nove godine, 31. decembra! U međuvremenu, iz centra Srbije u moj uspavani grad stigne i po neka krupna vest. Međutim...............

Vest o drugom odlaganju predstavljanja Nacrta medijske strategije me uopšte nije iznenadila. Kao ni jedna od navedenih sumnji, prema kojoj politički interesi koče strategiju! Sve u svemu, neće biti konačnog teksta strategije do isteka ove godine, rasprave o njoj i usvajanja finalne verzije. Tako smo, hteli mi to ili ne, moje kolege iz bivše mi medijske kuće, RTV "Krajina", koja više ne postoji, i ja, ovoga puta potpuno spremno dočekali još jednu "veliku raspravu" o tome kako da uredimo medijsku scenu Srbije. Naš doprinos toj priči, mišljenja smo, biće veoma veliki. Sa pozicije onih koji su imali, pa izgubili svoje medije i posao u njima, zahvaljujući privatizaciji, rešili smo da u ambicioznoj strategiji - učestvovati nećemo! Nemamo motive, interes, a ni vreme!

Može nekome da zazvuči grubo ili sebično, ali tako je. Imali smo mi nekada ambiciju da učestvujemo, ponudimo ideje za moguća rešenja zasnovana na iskustvu, onih dana kada su tekle ne manje važne rasprave o medijima. Niko nas nije slušao, nije imao motiv, interes, a ni vreme! Baš kao ni mi, ovako nezaposleni, danas. Ministarstvu kulture, kome se s godinama izgubiše mediji, skoro da, uopšte, ne verujemo, a medijskim udruženjima iz kojih je većina ovdašnjih poslenika javne reči,uglavnom, istupila poručujemo da cenimo njihov trud, ali da ne brinu previše, jer će, kao i obično, biti onako kako DRUGI kažu. Toliko smo nekada bili solidarni, da smo se istrošili u nastojanju da objasnimo sve maligne aspekte zakona po kojima se odvijala rasprodaja medija u lokalnim sredinama. Izgleda da, ipak, nismo bili dovoljno glasni. Ili nisu želeli da nas čuju, ni zakonodavci, a ni udruženja. Svi su imali rokove i obavezu da urede medije. Do koje mere, najbolje znaju lokalni novinari, nažalost. Donošenje Zakona o informisanju je deo te iste priče, po kojoj jedni neće, a drugi nešto hoće u ime standarda koji važe negde drugde. Potvrdilo se da većina od stotinu i nešto poslanika - predstavnika stranaka tzv. vladajućeg bloka, može sve. Naravno, bilo bi drugačije da u skupštinama malim lokalnim i onoj velikoj u Beogradu, sede predstavnici naroda. Jok, to je bio ideal u koji su se mnogi kleli i zagovarali ga, a kasnije ga zloupotebili i zapostavili odmah po "osvajanju" demokratije. Šteta! Zato sam sklona da bez mnogo razmišljanja prihvatim obrazloženje prema kome donošenje medijske strategije u Srbiji koče politički interesi.

Upravo oni, interesi stranaka i strančica njihovih satelita, presudni su za mnogo toga danas u našoj Srbiji. Da nije tako u Negotinu, na primer, ne bi, i posle punih dvadesetak dana od poslednjeg skupštinskog zasedanja glavna tema bila imenovanje direktora javnih preduzeća i ustanova. Od svih važnijih, pa čak i onih egzistencijalnih pitanja, direktori se nametnuše kao najvažnije u delokrugu skupštinskog rada. Ispade tako i da su u srži vanrednih lokalnih izbora, održanih u martu ove godine, u Negotinu - bila kadrovska rešenja, po scenariju koji su već tada skrojile pobedničke partijske centrale uz malu pomoć prijatelja. Kadrovi su ustoličeni tako što su seli ljudi za koalicioni sto, jer drugačije ne mogu, s obzirom da im za samostalnost i "nezavisnost" uvek fale odbornik dva do crte, pa podelili resore na ravne časti.

Zato, ne mogu da verujem da neko može i da pomisli kako se do kadrovskih rešenja, ovoga puta, došlo drugačije, tačnije, bez političkih uticaja. O tome sam u postu "Krađe i partijski prijatelji" već pisala, pre više od mesec i po dana. Ispostavilo se da sam u potpunosti bila u pravu. Na žalost svih onih koji su, bez pokrića, verovali da danas u Srbiji, pa i u Negotinu, može drugačije !

"KRAJINA" KOJE VIŠE NEMA

Svedočanstvo da smo nekada na ovim prostorima imali svoju medijsku kuću, Radio i Televiziju, još uvek se može naći jedino na zvaničnom sajtu opštine Negotin ! Imali smo glasila, koja su godinama predstavljala javni servis građana ove opštine ! Krajinski mediji su decenijama, sve do 2007. godine, nekada sa manje, nekada sa više uspeha, bili izvor informacija građanima negotinske opštine. Neskromno će zazvučati ako kažem da je RTV "Krajina" bila i oslonac svestranog informisanja republičkih medija sa ovog područja Istočne Srbije. To znaju nekadašnji radnici ove medijske kuće, nesumnjivo i slušaoci i gledaoci, koji pamte iskorake „Krajine“, čiji je osnivač, sada daleke 1979. godine bila opština. Tako je to bilo! Na tradiciji lista, formirana je radio , a mnogo kasnije i TV stanica. U porodici republičkih elektronskih medija, RTV „Krajina“ je uvek bila visoko kotirana, i to je podatak, manje-više poznat široj javnosti.

*

Krajina je bila - više je nema – ugašena je! Na žalost, ne samo četrdesetoro bivših radnika te kuće, kroz koju je tokom tri decenije postojanja prošlo bar deset puta više novinara - saradnika , tonaca, montažera , snimatelja, medijskih radnika. Na žalost i više hiljada vernih saradnika – hroničara Negotina, koji su svojim entuzijazmom i znanjem ostavili trag u obrazovnim, dokumentarnim, političkim, sportskim i emisijama sa drugim raznim određenjima, uobičajenim za pisane i elektronske medije.

Sve te vrednosti su nestale sa privatizacijom "Krajine", 16. novembra 2007. godine , za koju i danas, sa vremenske distance od pune 3 godine, može da se kaže da je bila pogubna. Priča o neuspelim privatizacijama medija, ne samo negotinskih, najčešće se dovodi u vezu sa lošim zakonima po kojima se odvijala. Zakoni su bili loši za medije i novinare, i danas su doduše, ali su zato bili dobri za sve one koji su se dočepali medija jer su im omogućili da neznanjem, nebrigom i neodgovornošću, prvo zagade, a onda i opustoše medijsko nebo Srbije.

Za propadanje RTV "Krajina", ali ono pravo - ravno sunovratu bilo je potrebno kratko vreme. Medijska kuća, kupljena 16. novembra 2007. godine u problemu je bila već u januaru 2008. Finansijskom, moralnom, profesionalnom. O mukama kojima su bili izloženi zaposleni, već sam pisala u svojim ranim radovima. Da se ne ponavljam. Važno je napomenuti da su nekada zaposleni, danas, uglavnom, nezaposlena lica u potrazi za bilo kakvim poslom. Bez obzira na solidno obrazovanje, znanje i poštenje, teško je do njega doći bez "impozantne" političke karijere. Za razliku od njih, oni koji su ugasili negotinske medije, izmanipulisali zakon više puta i grubo povredili prava radnika, kroz proces tranzicije i privatizacije su prošli bezbolno i o trošku drugih. Imaju dobro plaćen posao i političke karijere.

Da li zbog svega što se tokom dve godine, tačnije 26 meseci, po katastrofalnoj privatizaciji dešavalo sa nekadašnjim Javnim preduzećem RTV "Krajina", Agenicija za privatizaciju je, zaključno sa 31. decembrom 2009. godine, raskinula ugovor o prodaji tog javnog preduzeća Konzorcijumu Dejan Grujić, zbog nepoštovanja odredbi o investiranju. Po meni, a trebalo bi i po zakonu, Konzorcijum tadašnjih vlasnika je prekršio, bar, još nekoliko obaveza iz kupoprodajnog ugovora, koji nažalost, nije javno predstavljen javnosti, u tada još uvek aktivnim programima radija i TV "Krajina".

Između ostalog , tročlani Konzorcijum, / dr Petar Rakin iz Beograda, Siniša Puljecović i Dejan Grujić, koji su bili na funkcijama predsednika Skupštine akcionara - Rakin, predsednika Upravnog odbora - Puljecović i do smene, ili ostavke, kako god, oktobra prošle godine, direktora AD "Krajina" - Grujić/, nije ispunio ni obaveze prema osmoro oštećenih radnika - poverilaca, kojima je pravosnažnim odlukama nekada Opštinskog, sada Osnovnog suda, trebalo da namiri zaostale višemesečne zarade, uplati doprinose iz radnog odnosa i namiri sudske takse, od više desetina hiljada dinara. Danas, na trogodišnjicu privatizacije "Krajine", koje više nema, a posle godinu i po dana od pokrenute parnice bivši radnici te medijske kuće, oni koji su tužili svoju firmu, još uvek čekaju izvršenje sudskih odluka. Pravda je spora, ali dostižna, ali dosadašnje okolnosti ukazuju da oni kojima se može jer su na poziciji, uvek nađu tzv. rupu u zakonu. Na štetu oštećenih, po praksi i pravilu.

Inače, na ime izvršnih sudskih odluka, delu radnika koji su ušli u dugu parnicu, a kasnije podneli i krivične prijave protiv članova već pomenutog konzorcijuma, trebalo je namiriti oko milion dinara duga, možda i više, sada sa naraslim kamatama. Na to se još uvek čeka. Čekaju i ostali bivši zaposleni koji su u međuvremenu morali da napuste svoja radna mesta, po sili zakona. Za to vreme, nevelika imovina "Krajine", koja se nije našla na spisku prilikom njenog popisivanja se i bukvalno raznosi i uništava. Pitanje koliko je ona vredna je , naravno važno, ali još važniji je i odnos prema njoj. Ukoliko je po poništenoj privatizaciji, decembra prošle godine, formiran Akcijski fond sa čuvarom kapitala, otvara se pitanje uloge tih istih čuvara. Ko, su gde su, shvataju li ozbiljno poveren im posao,šta treba da rade, koga zastupaju.......

Kako god ! Noćas, na trogodišnjicu početka kraja "Krajine", podsetiću sve one koji se slučajno zateknu na ovoj strani mog dnevnika da je ovo negotinsko preduzeće prešlo u privatne nečije, nebrižne ruke za samo 138 hiljada dinara, a da je ukupna vrednost procenjenog kapitala iznosila 1.380.000 dinara.

U trenutku kupovine u medijima je radilo 40 radnika, koji su selektivno i bez višemesečnih zarada napuštali preduzeće.
Kupci su se, inače, na aukciji održanoj na današnji dan pre tri godine Ugovorom obavezali na investiciju od 200 hiljada dinara u prvoj godini promene vlasničke strukture, što naravno nikada nije ispoštovano. Kao ni sve druge obaveze prema radnicima. Čak ni one dosuđene. Kada i da li će ikada ? Vreme čini svoje, a nade je sve manje.

Mediji su ugašeni. Zato je i priča o njima na zvaničnom sajtu opštine Negotin, suvišna. Pripada davno prošlom vremenu - istoriji. Ti mediji, već tada, zapravo i nisu bili opštinski. Zato sećanja na njih treba prepustiti samo onima kojima su doista značili i koji su ih voleli.

KRAĐE I PARTIJSKI PRIJATELJI

/ Ne, neće biti reči o izbornim krađama i politici onoj - političkoj, nego onako, kao viđeno očima nekoga ko se nije nadao ovakvoj i ovolikoj demokratiji / ! /

Sindikalni protesti, koji ponovo potresaju Srbiju i radnička nezadovoljstva, odavno nisu ozbiljna briga većine Negotinaca i to iz najmanje dva razloga. Sindikata, onih pravih, radničkih gotovo da i nema, a nema ni radnika, takođe. Iščezli kao vrednosti i kategorije tokom vremena tranzicije i privatizacija, koje su sa nekada poduže liste privrednih preduzeća krajinskih, bespovratno izbrisale Poljoprivredni kombinat , Mlekaru, Poljotehnu, Krajina vino i još neka. /Zbrisa sa lica zemlje i medije lokalne, radio i televiziju, kao da ih nikada nije ni bilo, nije na odmet da se zna /. Hajde da verujemo da će epilog privatizovane, nekada najveće ovdašnje fabrike, IHP Prahovo , biti stvarno povoljan za hemičare. Nadajmo se da će vlasnik iz Grčke, Kompanija "Neohimiki", konačno, posle dve godine , da ispoštuje poslednje dato obećanje i radnicima namiri preko 5 miliona evra duga na ime zaostalih plata. Najnoviji rok je počeo da teče u septembru, ali se pitam da li je moguće da se obezbede tolike pare za samo jednu godinu i kako? Reč je , uzgred, o iznosu / sada možda i većem / za koji je Prahovo prodato Grcima.

*

Dakle, u prostor onoga čega u Krajini danas nema , uselili su se neki novi stanari i maniri. Najbrojniji su lopovi, NN lica, uglavnom. Dok ih ne uhvate, kradu struju sa bandera, a lakomi su i na pare . Tako je nedavno maskirani mladić, pokušao da opljačka menjačnicu "Vegeta Živanović 5" u strogom centru Negotina. Bio je naoružan i reklo bi se poprilično drzak u nakani, s obzirom da je menjačnica koju je izabrao da pljačka od negotinske policije udaljena samo nekoliko stotina metara.

Novac je sačuvao, a lopova "naterao" da pobegne Branislav Đurić, radnik menjačnice , svojom prisebnošću, iako mu je mladić sa kapuljačom preko glave, maskiran po uzoru na likove iz gangsterskih filmova, uz obavezne naočari za sunce, držao pištolj uperen direktno u lice.

Pokušaj pljačke dogodio se u jutarnjim satima, pred otvaranje menjačnice, kada na ulici nije bilo prolaznika. Na poziv radnika obezbeđenja Telekoma "Srbija", jedinog koji je primetio čudno komešanje na vratima udaljenim oko stotinu metara niz glavnu ulicu, čuvari reda su odmah stigli, ali je lopov već pobegao, uputivši radniku menjačnice reči pretnje "osvetiću ti se".

Glavni junak priče, Bane, nekadašnji radnik jedne od banaka, domaćih, ugašenih , nije ni važno koje, čovek je od iskustva, pravi bankarski činovnik i svi ga u gradu znaju. Interesantno je da se još uvek, sa posebnim žarom, priseća detalja pljačke u pokušaju i značajno naglašava da je na ovakvu situaciju bio spreman jer ju je predvideo. Bravo za Baneta, našeg druga!

*

Predvideo je on, svojevremeno, i neke političke kombinatorike, koje su se odvijale taman po njegovim rečima. Počinjem ozbiljno da verujem u njegove priče. Ali zato, uopšte, ne verujem da punoletan, školovan čovek, normalnog i prihvatljivog zdravstvenog stanja može doći do radnog mesta prijavom na raspisani konkurs. Podvlačim normalanog zdravlja, jer se konkursima, uglavnom, traži takva potvrda, koja se u vidu lekarskog uverenja izdaje u zdravstvenim ustanovama. Taj papir, vredan tri do četiri hiljade dinara, sa potpisima nekoliko lekara, izgleda da je veoma tražen, imajući u vidu solidan broj slobodnih, javno oglašenih, radnih mesta. Ne manjkaju ni kandidati. Neki od njih skloni optimizmu plaćaju, guraju se u čekaonicama, obijaju administrativne centre u potrazi za dodatnim potvrdama da nisu bili nevaljali članovi zajednice i , ne daj bože, u pritvoru, ma svašta-nešto, nadaju se ! Kad ono, od svih prijavljenih , sa urednim potvrdama , papirima, programima, vizijama, iluzijama, pa u najvećem broju slučajeva i papirom da su zdravstveno ispravni, prođe samo onaj sa uverenjem partijske centrale plus koalicije, da je podoban i kao takav izabran. Još onomad kad se agitovalo i kad bejahu izbori. Tada se, veli demokratska koaliciona većina, u koalicionoj demokratskoj Srbiji, na muci poznaju junaci, a radna mesta, uglavnom direktorska, su obećana nagrada za vanredne napore - umne i fizičke. Kampanje, političke, su, kažu, iscrpljujuće, pa je red da se najvredniji članovi, kasnije, dobro odmore. Na funkciji, ako je moguće. Centrale imaju odličan osećaj za procenu i biraju samo one koji su mnogo uradili za opštu stvar. Još samo da iz ustaljene, a nepotrebne, izgleda, prakse izbace konkurse, samim tim i kandidate, da im ne prave smetnje, kada se zna da je mesto odavno obećano - rezervisano, kako god, za izabranog. Zgodno, zar ne? Tada bi se svi skupa manje zamlaćivali oko nepotrebnih detalja, koji troše dragocenu energiju centrala i koalicionih im prijatelja.


Mislim tu i na škole u koje se na sličan način ulazi koaliciono demokratski ! Zapošljavaju se nastavnici i profesori, po hitnosti postupka. Rade odavno, od prvog septembra, a konkursi raspisani upravo sada, taman na vreme, posle dva meseca. Pitam se, ima li smisla javljati se na iste ? Sa svim traženim papirima i potvrdom o dobrom zdravlju koja košta, pride. Ako je verovati jednom uglednom direktoru jedne ugledne negotinske škole, ti konkursi su raspisani za one već primljene "pod hitno". Na kobajagi konkurse nema potrebe javljati se jer su samo puka formalnost u demokratskoj Srbiji, koja poštuje pravo na zaposlenje i rad svojim građanima. Pogotovu, i pre svega, onima koji imaju centralu i koalicione prijatelje!

I zato, ne znam, ima li smisla trošiti reči na opisivanje nesmisla kojim smo i danas, deset i kusur godina posle ulaska u novo doba i demokratiju, preplavljeni ? I pitam se, ko su pravi junaci priča, poput ovih složenih u jesen mog Negotina i mog nezadovoljstva ?

JEDNOKRATNO ALI VREDNO

Radujem se, iskreno, u ime svih 345 hiljada srpskih činovnika kojima je država opredelila jednokratnu pomoć u iznosu od po 5 hiljada dinara. Iz budžeta nam odoše dve milijarde, kojima se u ime nečije i nekave ekspertske procene treba da pomogne zaposlenima na NEODREĐENO VREME u javnom sektoru Srbije. Dobiše tako svi od reda, mislim na već pomenutih 345 hiljada "uposlenika" , direktnih korisnika budžetskih sredstava, ničim izazvane dinarske poklone i tako se opet podeli naša javnost na dve, možda tri ili četiri Srbije.

Prva, ona što je dobila jednokratnu pomoć, ne računajući frakcije uvređenih skromnim iznosima , tako reći milostinjom po kojoj sada zdušno pljuju pitajući se kakva je to pomoć od pet hiljada devalviranih dinara, zadovoljno trlja ruke zbog džeparca koji će dobro doći.

Druga, pljuje po prvoj jer smatra da se povlašćenima i dalje pružaju povoljnosti i to tek onako! U toj drugoj Srbiji su svi oni koji dirinče od jutra do sutra kod privatnika i tvrdo rade da zarade dvadesetak hiljada mesečno. Mnogi na crno kako bi prečicom, a u dogovoru sa gazdama, zaradili "više". Rad na crno ? Upitaće se naivno neobavešteni ! Zar je moguće u pravnoj državi, zar se nismo protiv toga borili i uveli demokratiju, a Srbiju u predvorje Evrope, zgranuto će isti. E, pa braćo Srbi to su vam činjenice i ne pravite se Englezima. I oni znaju za tu pojavu, samo da nas prvo prepoznaju i odrede na geografskoj karti.

Jednokratna pomoć jednima / 345 000 njih / izazvala je mučninu i kod NEZAPOSLENIH NA NEODREĐENO VREME. Pitaju se naivno, tehnološki viškovi, kojima kapne po 12-13 hiljada mesečno, pa zar mi nismo, takođe, direktni korisnici buđžeta? I da vidite, ima tu rezona. Daleko su revoltiraniji, ipak, oni, koji se godinama već vodaju po evidencijama Zavoda za zapošljavanje bez realnih izgleda da se zaposle. Džaba škole, džaba fakulteti. Ostali ljudi bez posla u propalim firmama i na neodređeno sebi trasirali perspektivu, overom knjižica jednom u mesec dana! Naravno, zelenih kartončića, ne onih zdravstvenih, s obzirom da je danas luksuz u Srbiji biti nezaposlen, a plaćati zdravstveno osiguranje. Nema se , ljudi ! Uz to u većini slučajeva za ozbiljnije preglede i analize ide se kod privatnih lekara. Tamo ne važe ni uredno overene knjižice, tamo nema recepata, za to se postarala naša država, kao i o svemu, uostalom. Prostom računicom , stoga, sve dođe na isto. I onima koji plaćaju godinama dinar za zdravstvo pa na sumu "izgube" pravo baš kad im treba /kod nas se ništa ne računa unazad, čak je i osvrtanje u prošlost nepoželjno/, tako da mahom prolazi ad hoc varijanta - iskeširaj pozajmljenu lovu - odmah i, problem je rešen!

Pljuje prvu "nagrađenu" sa po 5 hiljada dinara Srbiju i ona četvrta težačka - perspektivna poljoprivredna, koja se trenutno zlopati na plus 35 stepeni u hladu, kako bi na jesen sve navedene srpske duše mogle da se nahrane i prehrane. Dobro, interventno će biti i uvoza svega i svačega, zbog konkurencije, tržišne utakmice, raznovrsnosti. Pljuje ta Srbija i čeka najavljenu neisplaćenu ratu velikog državnog duga poljoprivrednim penzionerima. Darodavci kažu stiže, biće isplata u septembru, potrebno je malo strpljenja. Prioritet je prva Srbija sa sedmočasovnim radnim vremenom u klimatizovanim kancelarijama, ona je ta koja je najugroženija, zaposlena je na NEODREĐENO vreme, koristi svakodnevno polučasovnu pauzu tokom koje skokne do frizera, kuće, pijace, hlada nekog kafića, naši Balkanci, najčešće i do kafanice na ledeno pivo ! Što da ne? Zakon nalaže pauzu i ne treba je preskakati, ne daj bože poklanjati. Posao i te kako zna da smori. A u javnom sektoru nam trebaju odmorni, čili, nagrađeni za trud pojedinci, njih 345 hiljada, čak. Armiji od blizu milion nezaposlenih duša je mnogo lakše, znaju oni da niko ne misli na njih pa rade šta hoće, još kada bi imali gde, e to bi bilo za priču.

Da, da ne zaboravim penzionere! I o njima ima ko da brine, ali hajde da ih ne imenujem. Zna se ko se krije iza penzionerskog Deda Mraza, koji će na vrata svih onih koji su zaključili svoj radni vek, zakucati, kao što rekoh tek u septembru, ali mnogo pre Božića, noseći ima darove u vidu jednokratne pomoći od čuvenih pet hiljada dinara.

To što su dečiji dodaci skromni, to što je sve manje para za socijalno ugrožene, to što nam se gase one malobrojne narodne kuhinje, to što pola srpske populacije živi na minimumu egzistencije, to što radnici u privatizovanim i uništenim preduzećima ubadaju sebi eksere u šake i protestuju danima, to što niko nije odgovarao za propuste i nemar, to............to je čista izmišljotina nedobronamernih i onih koji bi da stalno kritikuju. Priznajem !

O tome su pisale i novine - da se zna

Do sada isplaćena jednokratna pomoć za 345.000 zaposlenih

Ministarstvo finansija Srbije do danas je isplatilo jednokratnu pomoć od 5.000 dinara za oko 345.000 zaposlenih u javnom sektoru u vrednosti od 1,72 milijardi dinara, rečeno je agenciji Beta u tom ministarstvu.
Isplata pomoći počela 15. jula, a prema dogovoru Vlade Srbije sa Međunarodnim monetarnim fondom (MMF), predviđeno je da se za te namene utroši po dve milijarde dinara koje će primiti i zaposleni u javnom sektoru i penzioneri.

Pomoć će dobiti zaposleni u institucijama i službama koje se finansiraju iz državnog budžeta ili budžeta jedinica lokalne samouprave i teritorijalne autonomije, a koji imaju plate manje od 50.000 dinara.

Isplata pomoći za penzionere počeće kada nadležni organi utvrde kriterijume za raspodelu, a prema ranijim izjavama potpredsednika Vlade Srbije Jovana Krkobabića, to bi moglo biti u septembru.

Vlada Srbije je 8. jula donela odluku o isplati jednokratne pomoći stalno zaposlenima u državnoj upravi, socijalnim ustanovama, policiji, prosveti, vojsci, zdravstvu, lokalnim samoupravama i autonomnim pokrajinama.

Precizirano je da pomoć neće dobiti zaposleni u javnim preduzećima.

MA, LJUDI MOJI, DA LI JE MOGUĆE ?

Da, sve je danas moguće u Srbiji, rekla bih, poštapajući se na već, u enciklopedije i legendu uvedenu pitalicu jednog od najpoznatijih jugoslovenskih sportskih komentatora svih vremena , Mladena Delića. Dakle, moguće je da iz novina danas saznamo da tu negde, blizu nas, ima ljudi koji boluju i nose se sa neizlečivom leprom ili gubom , kako se tokom vekova zvala ova pošast, ali da se ne preduzimaju, ama baš, nikakve mere da se oni pravilno leče, ukoliko lek za lepru uopšte i postoji, a njihova najbliža okolina zaštiti od moguće zaraze, budući da je reč o prenosivoj i opakoj bolesti koja se završava smrtnim ishodom. Stoga što iskreno uvažavam prava čoveka, skoro da ne želim da kandidujem, eventualnu, mogućnost karantina, ili izolacije lica za koja se veruje da već godinama boluju od lepre, a potpisnik takvog jednog teksta reče da se zna o kojim licima je reč, te da su njihova imena poznata redakciji novina u kojima je priča ugledala svetlost dana. Ne želim da budem pogrešno protumačena kao neko ko, ne daj bože, krši elementarna ljudska prava slobode kretanja, na primer, i tako dalje, možda robe, kapitala, kako god, to je bolje objasnio drug Marks / Engels se podrazumeva /, odavno, mada stolećima kasnije od pomora leproznih ljudi u mračnom srednjem veku, to je sigurno.

Moguća je zatim, a to mediji takođe javljaju, virusna epidemija meningitisa i to u jednoj urbanoj sredini, poput Novog Sada, na primer. Moguće je da su nam i insekti mutirali zbog povećane vlage u vazduhu i drugih eko poremećaja i da su njihovi ujedi postali opasni po ljude. Osetili su to, navode mediji, građani Niša i Beograda. Puni su hodnici zdravstvenih ambulanti, pišu ista sredstva informisanja i iz preventivnih razloga, već razgovaraju sa lekarima, portparolima određenih službi, preporučuju mere zaštite i prvu pomoć, u slučaju ujeda mutirajućih insekata, crnih muva i buba, te "otrovnih " komaraca. Zapazila sam, u stalnom nastojanju da budem solidno informisana, da su učestaliji i ujedi zmija.

Pišu novine o svemu tome između naslova od kojih se normalnom čoveku podiže kosa na glavi. Silovanja, ubistva, pedofilija, otmica dece, porodično nasilje, nesreće na putevima sa tragičnim bilansom, nezgode na kupalištima, rekama i jezerima.......... Da, tako bi u najkraćem glasio užasno crn bilans hronika, sve jedno kojih, naših dnevnih novina i elektronskih medija. Ima doduše i zabave, ali samo za one koji prate Farmu, Velikog brata, tezge i tezgice naših turbo-folk i pop diva i njihove ljubavne jade. Ima, takođe, i ponuda sunčanih letnjih destinacija do kojih se može "skoknuti" ovog leta, što je opet moguće ali samo onoj bolje situiranoj polovini naroda u Srbiji. Moguće je, naravno, da se za te namene i oni lošijeg materijalnog statusa zaduže, pa da odletuju i ovo leto. O kamatama banaka koje ih vode u dužničko ropstvo razmišljaće sutra. Bitan je odmor od svega, kako to popularno zna da kaže naš srpski narod, pa i u slučaju kad ne radi ništa. Posle više nego neuspelih privatizacija naših preduzeća, nažalost, većina ljudi i ne radi ništa, rekla bih poučena sopstvenim iskustvom i "zavodničkim" statusom - u prevodu, trošenjem ono malo meseci na evidenciji Zavoda za zapošljavanje, sa nanizanim godinama rada, koje mi , moguće je, ne znače i neće značiti ništa.

Moguće je, dakle, mnogo toga danas u Srbiji! Znate to i sami, ali je gotovo nemoguće, na primer, vratiti se subotom iz Beograda u Negotin, posle 15 časova . Ne daj bože da se mora u glavni grad Srbije, prvog dana vikenda. Otići se može, u cik zore, ali vratiti se ne može, baš nikako , posle vremena, koje su prevoznici na taj Sveti dan, subotu, sebi zacrtali kao vreme odmora, pa su stoga redukovali i promenili red vožnje. Ma šta redukovali, obustavili ga sasvim, zaustaviljanjem svih svojih vozila. Ne ide ništa ....... ponavljaće vam mrzovoljni šalterski radnici na beogradskoj stanici, koji bi i sami da odmaraju, a ne da ih smaraju razno-razni zaludni provincijalci, sluđeni saznanjem da su prikovani za prestonicu i da, silom prilika, moraju da se snalaze. Kako ko i gde! Neko kod rodbine, neko kod prijatelja, ako ih ima u Beogradu, u protivnom sleduju muke po drumovima i putevima srpskim. Onim koji se rehabilituju, uzduž i popreko! Sve u svemu, skupa je to avantura ići u Beograd, subotom, jer povratka bez dva dana nema.

Obećavam, kada sakupim dovoljno energije, pristupiću razradi ove teme. Biće zanimljivo, a poslužiće za primer da se na put u Beograd , subotom, ne kreće ni pod jakim moranjem. Javnim prevozom, naravno, autobusom ili vozom i našim brzim srpskim prugama. Ako je ikako moguće !