Ne verujem da sam jedina koja danima bezuspešno vodi unutrašnji rat sa teskobom koja preti da me parališe, ma gde bila i ma šta radila. Taj težak osećaj krajnjeg nespokojstva me proganja, a puls ubrzano radi u ritmu iritirajućeg izazova, koji odnekuda dopire, a koji se svodi na par naizmeničnih pitanja od kojih najčešća glase - kuda mi to idemo", ko plaća kartu i po kojoj ceni, ko dobija bolja mesta u prevozu iz filma "Ko to tamo peva"? Do pevanja mi, uzgred, nije, kome jeste, pitam se! Razmišljam šta se dešava sa ljudima, onima koje znam, ali ih ne prepoznajem pod senkom briga pod kojima tonu. Baš kao i ja. Gde smo se pogubili, na kom delikatnom ćošku naše, još delikatnije, palanke u kojoj, priznajem, poslednjih meseci, uopšte, nije dosadno. Naprotiv! Zabave ima, čak i više od potrebne i poželjne. Ukoliko izuzmem sopstvenu malenkost kao aktera neke od glavnih uloga, jer je već otrcano da mašem onom , vezanom za trpno stanje, apsolutno najbolje role u predstavi naših života nose neizbežni, samozadovoljni, nasmejani i optimistički raspoloženi - naši političari. O, ne samo oni very important , tj. veoma važni, oni, koji se vrzmaju na čelu svojih beogradskih centrala, medijski, neki manje, neki više eksponirani, u zavisnosti od poziciono - opozicionog statusa! Ne, njih mogu i da ne gledam i ne slušam, a i ne čitam. Pristupila sam bojkotu programa gotovo svih medija, ne računajući one koji mi pružaju lagodno zadovoljstvo zurenja u ekran radi dobrog filma ili dobre muzike / i nje je sve manje na ekranima i u etru /.
Nedavna zbivanja oko presabiranja mandata i pravljenja tzv. većine u Skupštini ovdašnjoj, negotinskoj, su, najblaže rečeno, dostigla interplanetarne razmere, jer važnijih tema kao da nije ni bilo. Naš život je bio pun iščekivanja , koliko do juče, ustoličenja jednih, a ono, dođoše drugi. Dopalo se to nama, pukim glasačima, ili ne, ipak je u konačnom ishodu matematika / i ko zna šta i ko još / rekla svoje. Naravno, na dušu naroda će se , po inerciji, bez obzira na sve, staviti još mnogo toga, ali trgovina, ne samo funkcionerskim položajima, onim najvažnijim, već i podela skromnijih direktorskih fotelja, za kojima, tek da se zna, mnogi čeznu, provereno - definitivno ostaje u delokrugu rada njih samih, tj. onih koji su dobili i "pobedili" na izborima. Taj deo priče je, dakle , završen ovih dana, uoči "Majskih svečanosti" tokom kojih obeležismo Dan Opštine, krsnu slavu grada, Spasovdan, videsmo neke zanimljive ljude sa strane, umetnike, pevače, igrače, što nas sve potvrdi kao grad koji drži korak sa "svetom". Uostalom, pola Srbije je praznovalo ovih dana, a slika i ton iz slavljeničkih gradova donesoše nam idilu koja vlada na našim prostorima, mislim srpskim. I stvarno, da je to naša svakodnevica ko bi pa imao razloga da se buni, kritikuje, mudruje? Ukoliko se presaberemo i priznamo sebi da su to samo lakirane sličice našeg, ne baš tako glamuroznog života evo nas na početku priče o teskobi koja je postala sastavni deo naših života.
Za ovoliki i ovakav pesimizam najmanje je krivo vreme. Oblačno i hladno. Sručila se kiša na naše mesto, grad nas je, za sada, zaobišao i udario u srce Šumadije, onako, kao što to najčešće biva s proleća! A mi odavno, u ovim krajevima, nemamo ni jasno definisana godišnja doba, pa se čudimo što nas zaobilaze tropske, a majske, vrućine na koje smo svikli poslednjih godina. Navikli smo i na prazne novčanike, dotrajalu i iznošenu garderobu, na namrgođene, a dobro plaćene, šalterske činovnike, na redove u zdravstvenim ambulantama, na skoro sedmična poskupljenja benzina i drugih sitnica bez kojih se, jednostavno, ne može. Navikosmo i da ne radimo, jer nam sa tranzicijama i privatizacijama stigoše i ukidanja radnih mesta, gašenja preduzeća.
Da li smo i koliko mogli da utičemo na sve te tokove, koji nas poplaviše bedom - materijalnom i duhovnom? Sve i da smo hteli, ne bi bilo na duge staze, a ni moguće. Jer, sve se ugodilo u korist onih kojima je svanulo, na račun nas kojima se smrklo.Priča o neuspelim privatizacijama medija, na primer, jedna je od najočiglednijih. Šta je bilo sa nekadašnjim Javnim preduzećem RTV "Krajina", dobro je poznato široj javnosti? Medije kupljene za male pare, ubrzo je ugasila nebriga, neodgovornost i bahatost kupaca, a četrdesetoro radnika "Krajine", takoreći , ostadoše na ulici.Jedni kažu, pa šta ? Kada je "pukao" negotinski gigant IHP, što ne bi mogla i jedna minorna lokalna radio i TV stanica. U redu, sve i da je tako, postoje razlike u nijansama o kojima ne bih ovom prilikom. Zadržaću se na medijima, jer je to moja velika tema, jer je to ona jevrejska:" Da Bog da imao, pa onda nemao", jer je Negotin jedan od retkih gradova koji je imao, među prvima, sedamdesetih godina, novine /"Krajina"/, pa radio, pa televiziju, školovane novinare i dobre "profesionalce", kojima, sa aspekta aktuelnog političkog miljea i rasporeda političkih snaga, nekadašnja etiketa crvenih novinara, danas nikako ne bi smetala. Naprotiv, išla bi im u prilog. Pod uslovom da jesu bili obojeni i, mnogo više , da su bili dosledni svom stranačkom opredeljenju. Priznaćete, tema zgodna , prava tribinska.
Elem, mediji naši nasušni, poznatiji kao "Krajina" više ne postoje. Svaka čast novoustrojenim, ali oni nisu tema ove priče. Za propadanje RTV "Krajina", ali ono pravo - ravno sunovratu bilo je potrebno kratko vreme. Medijska kuća kupljena novembra 2007. godine u problemu je bila već u januaru 2008. Finansijskom, moralnom, profesionalnom. Muke kojima su bili izloženi zaposleni, ostaće, verovatno, njihova i moja, s obzirom da potičem iz tog jata, najskrivenija tajna. Zašto? Pa zato što svaki normalan čovek, ponižen na način primenjen u "Krajini", radi zaštite ličnog digniteta, o tome neće i ne želi da priča. A oni koji treba da se stide, pa i odgovaraju za sve što su uradili i dalje napreduju, svakoga dana u svakom pogledu, sve više. Jer, oni su iznad zakona i pravde, što izgleda danas važi za jedan solidan procenat dobro finansijski i "politički situiranih" građana ove zemlje.
Ono što je "Krajinu" ugasilo kao i druga glasila, takođe, po istom scenariju, širi se kao maligno tkivo na celu medijsku Srbiju. Čitam o problemima nekada ugledne i jake Televizije Valjevo / www.TV Valjevo/. O radiju, sa tradicijom dužom od 40 godina, da ne govorim / knjiga: "Na zajedničkom talas (anj) u", autor Dušan Petrović Ičko, 2004./ Šta se sada dešava sa valjevskim medijima, od kojih je radio decenijama emitovao program pod sloganom: "ne samo najstariji, već najpouzdaniji i najsadržajniji", najbolje i sve govori tekst koji sam preuzela sa sajta Udruženja novinara Srbije (UNS). O nama novinarima, medijskim radnicima, zakonskoj regulativi, sunovratu......
( четвртак, 13. мај 2010. 10:26 )
Ваљево - Запослени у локалној Телевизији Ваљево затражили су помоћ локалне власти у настојањима да се поништи приватизација те медијске куће коју је у фебруару ове године купио предузетник Слободан Павловић из Обреновца.
Телевизија Ваљево не емитује програм већ скоро месец дана, јер је на њиховом предајнику због неплаћања искључена струја. Запослени од приватизације до сада нису примили ниједну плату нити им је уплаћено здравствено и пензионо осигурање.
"Поред тога што је нови власник обећао да ће уложити у техничко опремање телевизије 40.000 евра, до сада није уложио ни динар. Пошто се програм телевизије може пратити само у кабловској мрежи на ужем градском подручју, спречени смо да зарађујемо на тржишту. Тиме су наша егзистенција и опстанак телевизије доведени у питање. Тражили смо помоћ и од Агенције за приватизацију јер је прекинут континуитет у раду, што је довољан разлог за раскид приватизације, али одговор још нисмо добили. Сада очекујемо помоћ од локалне самоуправе, јер сматрамо да ће њихово залагање имати већу тежину - рекла је новинарка Бранка Јевтић.
Радници телевизије оптужују власника да намерава да информативни програм подреди забавном са врућим линијама и порнографским садржајима. Телевизија Ваљево нема ни главног и одговорног уредника јер је Александар Ранковић поднео оставку, па су новинари информативни програм свели на минимум. Ову медијску кућу је за 147.000 динара купио Слободан Павловић, који је на оптужбе запослених изјавио да „запослени не могу живети у комунизму, већ морају да се тржишно понашају".
Svaki komentar je suvišan! Ali kako bih teskobu s početka ove priče do kraja "odbranila" argumentima, dodaću kraju tek deo Proglasa Udruženja novinara Srbije i istoimenog Sindikata, povodom 3. maja Međunarodnog dana slobode medija:
Проглас УНС-а и СНС-а новинарима, медијским радницима, власницима медија и јавности
( недеља, 2. мај 2010. 11:23 )
У години за нама скоро 2000 новинара и медијских радника остало је без посла а све више их, посебно у локалним медијима, скромне плате прима са вишемесечним кашњењем.
ODOLETI I IZDRŽATI - Tako, inače, glase dva prva člana Zakona o karakteru čoveka !
Međutim, koliko takvih ljudi danas ima u Srbiji, koji bi odoleli raznim izazovima, ponudama ? Ili još važnije, koliko je onih koji mogu izdržati?
Nedavna zbivanja oko presabiranja mandata i pravljenja tzv. većine u Skupštini ovdašnjoj, negotinskoj, su, najblaže rečeno, dostigla interplanetarne razmere, jer važnijih tema kao da nije ni bilo. Naš život je bio pun iščekivanja , koliko do juče, ustoličenja jednih, a ono, dođoše drugi. Dopalo se to nama, pukim glasačima, ili ne, ipak je u konačnom ishodu matematika / i ko zna šta i ko još / rekla svoje. Naravno, na dušu naroda će se , po inerciji, bez obzira na sve, staviti još mnogo toga, ali trgovina, ne samo funkcionerskim položajima, onim najvažnijim, već i podela skromnijih direktorskih fotelja, za kojima, tek da se zna, mnogi čeznu, provereno - definitivno ostaje u delokrugu rada njih samih, tj. onih koji su dobili i "pobedili" na izborima. Taj deo priče je, dakle , završen ovih dana, uoči "Majskih svečanosti" tokom kojih obeležismo Dan Opštine, krsnu slavu grada, Spasovdan, videsmo neke zanimljive ljude sa strane, umetnike, pevače, igrače, što nas sve potvrdi kao grad koji drži korak sa "svetom". Uostalom, pola Srbije je praznovalo ovih dana, a slika i ton iz slavljeničkih gradova donesoše nam idilu koja vlada na našim prostorima, mislim srpskim. I stvarno, da je to naša svakodnevica ko bi pa imao razloga da se buni, kritikuje, mudruje? Ukoliko se presaberemo i priznamo sebi da su to samo lakirane sličice našeg, ne baš tako glamuroznog života evo nas na početku priče o teskobi koja je postala sastavni deo naših života.
Za ovoliki i ovakav pesimizam najmanje je krivo vreme. Oblačno i hladno. Sručila se kiša na naše mesto, grad nas je, za sada, zaobišao i udario u srce Šumadije, onako, kao što to najčešće biva s proleća! A mi odavno, u ovim krajevima, nemamo ni jasno definisana godišnja doba, pa se čudimo što nas zaobilaze tropske, a majske, vrućine na koje smo svikli poslednjih godina. Navikli smo i na prazne novčanike, dotrajalu i iznošenu garderobu, na namrgođene, a dobro plaćene, šalterske činovnike, na redove u zdravstvenim ambulantama, na skoro sedmična poskupljenja benzina i drugih sitnica bez kojih se, jednostavno, ne može. Navikosmo i da ne radimo, jer nam sa tranzicijama i privatizacijama stigoše i ukidanja radnih mesta, gašenja preduzeća.
Da li smo i koliko mogli da utičemo na sve te tokove, koji nas poplaviše bedom - materijalnom i duhovnom? Sve i da smo hteli, ne bi bilo na duge staze, a ni moguće. Jer, sve se ugodilo u korist onih kojima je svanulo, na račun nas kojima se smrklo.Priča o neuspelim privatizacijama medija, na primer, jedna je od najočiglednijih. Šta je bilo sa nekadašnjim Javnim preduzećem RTV "Krajina", dobro je poznato široj javnosti? Medije kupljene za male pare, ubrzo je ugasila nebriga, neodgovornost i bahatost kupaca, a četrdesetoro radnika "Krajine", takoreći , ostadoše na ulici.Jedni kažu, pa šta ? Kada je "pukao" negotinski gigant IHP, što ne bi mogla i jedna minorna lokalna radio i TV stanica. U redu, sve i da je tako, postoje razlike u nijansama o kojima ne bih ovom prilikom. Zadržaću se na medijima, jer je to moja velika tema, jer je to ona jevrejska:" Da Bog da imao, pa onda nemao", jer je Negotin jedan od retkih gradova koji je imao, među prvima, sedamdesetih godina, novine /"Krajina"/, pa radio, pa televiziju, školovane novinare i dobre "profesionalce", kojima, sa aspekta aktuelnog političkog miljea i rasporeda političkih snaga, nekadašnja etiketa crvenih novinara, danas nikako ne bi smetala. Naprotiv, išla bi im u prilog. Pod uslovom da jesu bili obojeni i, mnogo više , da su bili dosledni svom stranačkom opredeljenju. Priznaćete, tema zgodna , prava tribinska.
Elem, mediji naši nasušni, poznatiji kao "Krajina" više ne postoje. Svaka čast novoustrojenim, ali oni nisu tema ove priče. Za propadanje RTV "Krajina", ali ono pravo - ravno sunovratu bilo je potrebno kratko vreme. Medijska kuća kupljena novembra 2007. godine u problemu je bila već u januaru 2008. Finansijskom, moralnom, profesionalnom. Muke kojima su bili izloženi zaposleni, ostaće, verovatno, njihova i moja, s obzirom da potičem iz tog jata, najskrivenija tajna. Zašto? Pa zato što svaki normalan čovek, ponižen na način primenjen u "Krajini", radi zaštite ličnog digniteta, o tome neće i ne želi da priča. A oni koji treba da se stide, pa i odgovaraju za sve što su uradili i dalje napreduju, svakoga dana u svakom pogledu, sve više. Jer, oni su iznad zakona i pravde, što izgleda danas važi za jedan solidan procenat dobro finansijski i "politički situiranih" građana ove zemlje.
Ono što je "Krajinu" ugasilo kao i druga glasila, takođe, po istom scenariju, širi se kao maligno tkivo na celu medijsku Srbiju. Čitam o problemima nekada ugledne i jake Televizije Valjevo / www.TV Valjevo/. O radiju, sa tradicijom dužom od 40 godina, da ne govorim / knjiga: "Na zajedničkom talas (anj) u", autor Dušan Petrović Ičko, 2004./ Šta se sada dešava sa valjevskim medijima, od kojih je radio decenijama emitovao program pod sloganom: "ne samo najstariji, već najpouzdaniji i najsadržajniji", najbolje i sve govori tekst koji sam preuzela sa sajta Udruženja novinara Srbije (UNS). O nama novinarima, medijskim radnicima, zakonskoj regulativi, sunovratu......
*
Траже поништење приватизације ТВ Ваљево( четвртак, 13. мај 2010. 10:26 )
Ваљево - Запослени у локалној Телевизији Ваљево затражили су помоћ локалне власти у настојањима да се поништи приватизација те медијске куће коју је у фебруару ове године купио предузетник Слободан Павловић из Обреновца.
Телевизија Ваљево не емитује програм већ скоро месец дана, јер је на њиховом предајнику због неплаћања искључена струја. Запослени од приватизације до сада нису примили ниједну плату нити им је уплаћено здравствено и пензионо осигурање.
"Поред тога што је нови власник обећао да ће уложити у техничко опремање телевизије 40.000 евра, до сада није уложио ни динар. Пошто се програм телевизије може пратити само у кабловској мрежи на ужем градском подручју, спречени смо да зарађујемо на тржишту. Тиме су наша егзистенција и опстанак телевизије доведени у питање. Тражили смо помоћ и од Агенције за приватизацију јер је прекинут континуитет у раду, што је довољан разлог за раскид приватизације, али одговор још нисмо добили. Сада очекујемо помоћ од локалне самоуправе, јер сматрамо да ће њихово залагање имати већу тежину - рекла је новинарка Бранка Јевтић.
Радници телевизије оптужују власника да намерава да информативни програм подреди забавном са врућим линијама и порнографским садржајима. Телевизија Ваљево нема ни главног и одговорног уредника јер је Александар Ранковић поднео оставку, па су новинари информативни програм свели на минимум. Ову медијску кућу је за 147.000 динара купио Слободан Павловић, који је на оптужбе запослених изјавио да „запослени не могу живети у комунизму, већ морају да се тржишно понашају".
*
Svaki komentar je suvišan! Ali kako bih teskobu s početka ove priče do kraja "odbranila" argumentima, dodaću kraju tek deo Proglasa Udruženja novinara Srbije i istoimenog Sindikata, povodom 3. maja Međunarodnog dana slobode medija:
Проглас УНС-а и СНС-а новинарима, медијским радницима, власницима медија и јавности
( недеља, 2. мај 2010. 11:23 )
У години за нама скоро 2000 новинара и медијских радника остало је без посла а све више их, посебно у локалним медијима, скромне плате прима са вишемесечним кашњењем.
ODOLETI I IZDRŽATI - Tako, inače, glase dva prva člana Zakona o karakteru čoveka !
Međutim, koliko takvih ljudi danas ima u Srbiji, koji bi odoleli raznim izazovima, ponudama ? Ili još važnije, koliko je onih koji mogu izdržati?
