KATARINA KOVAČEVIĆ

Katarina Kovačević iz Negotina, finalistkinja serijala „Ja imam talenat“ RTS-a, o sebi i očekivanjima, pred veče odluke za nagradu od neverovatnih 100 000 evra

MNOGO JE TALENATA - OD PUBLIKE OČEKUJEM DA GLASA SRCEM

Negotin - Negotin snažno podržava Katarinu Kovačević, svoju sugrađanku,  koja će  24. februara u 21 sat na Prvom programu RTS u velikom rijaliti šou „Ja imam talenat“ sa još devetoro talentovanih finalista , glasom, stajlingom i pozitivnom energijom, pokušati da osvoji  najveći broj glasova gledalaca i tako stigne do neverovatnih 100 hiljada evra nagrade za najtalenta Srbije i ovog serijala.  Katarina, kao i svi skromni mladi ljudi sebe, za sada, ne doživljava kao pobednika, pa ipak, u trenucima mladalačke iskrenosti kaže da bi, ako stigne do nagrade, deo osvojenih para uputila u humanitarne svrhe, sa delom novca bi finansirala snimanje svog muzičkog materijala, a ostatak bi podelila sa roditeljima, kojima je beskrajno zahvalna za ljubav i podršku koju joj uvek pružaju, posebno u mesecima kada je pola srpske populacije doživljava kao buduću muzičku zvezdu na našim prostorima.

„Ja sam, kaže Katarina, od malih nogu bila na sceni. Kao đak Muzičke škole „Stevan Mokranjac“ u Negotinu, u osnovnoj sam svoju ljubav podjednako delila na  školu gitare, klavira, kasnije, solo pevanja. Nastavila sam istim tempom i u srednjoj muzičkoj, od koje sam, ipak, odustala zbog velikih obaveza u uglednoj Negotinskoj gimnaziji. Tih godina bila sam učesnik svih manifestacija na kojima sam mogla da iskažem svoju neizmernu ljubav prema muzici i pevanju. Negotin je grad u kome žive mladi nadareni ljudi. Samo mi, ovde, u gradu Mokranjca imali smo Susrete mladih, koji su prerasli u SONG – Susrete omladine Negotina, a ta smotra i danas opstaje kao dokaz da smo željni dobre i osmišljene zabave primerene našim godinama, znanju i afinitetima. Joj, pamtim i karaoke na kojima sam pobeđivala. Ma, bila sam na sceni nebrojano puta, a ova velika RTS-ova  na koju sam zakoračila  prijavivši se za serijal „Ja imam talenat“ je u stvari bila moja davna želja koju sam evo, sada u 22.godini ispunila, psihički zrela, pre svega, da podnesem  medijsku pometnju, kojom se  prate nastupi nas takmičara u talentu.“

Katarina Kovačević je studentkinja treće godine Farmaceutskog fakulteta u Beogradu. Volela je kaže medicinu i elektrotehniku, ali je zahvaljujući igri izvlačenja listića, tri u krug, stigla do farmacije, koja joj danas kroz formule i mnogo rada pruža solidna znanja i pripremu za budući poziv. Na pitanje zašto se opredelila za prirodne nauke, kada su joj sasvim lepo išle sve vrste lepih umetnosti Kaja iskreno odgovara: „Pa, mi svi znamo u kojoj zemlji živimo. Ovaj fakultet je investicija u moju budućnost. Ali, ja i na farmaciji imam privilegiju da pevam kao solista hora osnovanog na fakultetu pre nekoliko godina. Imali smo zapažene nastupe, a sve moje kolege povezuje neizmerna ljubav prema muzici. I oni su me bodrili da se prijavim za Talenat. Maštam i o Evrosongu i Evroviziji, jednog dana, zašto da ne? „

Tako govori Negotinka Katarina Kovačević, čije se lice poslednjih dana osmehuje sa brojnih plakata i sa bilborda u Negotinu. Kaja u plavom, Kaja u crvenoj haljini sa kapuljačom na glavi iz emisije u kojoj joj je  žiri ukazao poverenje i uputio u veliko finale. Kaja u studiju Regionalne Televizije Bor u emisiji „Vikend na Istoku“ u kojoj je pevala, pričala i  smejala se, otkrivajući svoje želje i očekivanja. Govorila je o saradnji sa ekipom RTS-a koja radi produkciju, veli divni su, prava podrška! Sa kojom pesmom će nastupiti 24. februara  i da li će je neka od omiljenih balada koje priprema dovesti do velike nagrade od 100 hiljada evra, za sada, ne zna. Reč je timskom radu, pa i timskim odlukama, kada je izbor pesme u pitanju. Za saradnju sa brojnom ekipom RTS-a i sve ljude zadužene za brigu o pripremama talenata kaže da je odlična, atmosfera takođe.

Uz produkcijski, Kaja ima svoj veliki tim – Negotinaca, koji su joj veoma važni.  „Mnogo je lakše kada znaš da ti neko pruža podršku. Negotin je moj grad i ja ga  volim najviše na svetu. Tu su moji roditelji koji su uvek uz mene. Za mene je velika čast što ću Negotin i Negotince predstavljati na velikoj finalnoj večeri. Od publike očekujem da glasa iz srca, a ja ću se potruditi da im pružim pravu emociju, na koju sigurno neće uticati puka želja za pobedom“, zaključuje Katarina Kovačević, Negotinka kojoj se, ako bude sreće, osmehuje 100 hiljada evra nagrade za najtalenta u serijalu „Ja imam talenat“. O tome će, ipak i definitivno, odlučiti publika, šaljući svoje SMS poruke  za svoje favorite među 10 talentovanih finalista. Negotinci i Negotinska Krajina će, 24.februara, biti uz  Katarinu Kaju Kovačević!

                                                                         

ТЕЛЕВИЗИЈСКИ ПОГЛЕД НА СВЕТ

Када већ немам своју Телевизију, која је престала да постоји као колатерална штета приватизације медија у Србији, морам да црвеним због туђих. Наравно да споменута Телевизија које више нема није била моје власништво и наравно, питање је каква би данас била? Коначно, не морам баш ја да носим бреме стида због онога што се данас приказује на свеколиким ТВ станицама у ближем и ширем окружењу, а које су, како која, добиле префикс - локалне, регионалне и нормално, националне, а самим тим и шансу да раде и да буду наш прозор у свет. Судећи по ономе што нуде, готово без разлике, веома сам спремна да га заблиндирам мирне душе и без, евентуалног, покајања због тог чина. Чиме би то могао бити незадовољан – по образовању и занимању новинар – данас и овде, у земљи Србији, а у још ближем одређењу, малом граду Неготину? Генерално, ово питање подразумева сијасет подпитања, а одговори би се могли, по сваком од њих, свести на исти. Програми већине телевизија су гори него икада и не нуде ништа паметно и вредно трошења драгоценог времена. Са овом констатацијом, знам, директно прстом „ударам“ у око сваког гледаоца који с нескривеним узбуђењем очекује своје фарме, велику браћу, парове и друге културолошке феномене, домаће серије у којима се бабе чешљају упркос селима која горе или обрнуто, а народ пита гранд. Лудило од понуде! Вика, бука, говор улице, онај најгрђи, вриштећи народњаци и народњакиње у све огољенијој варијанти за коју им ваљда нико није рекао да је далеко од допадљиве! То је, у најкраћем, понуда наших телевизијских станица данас, са већ на почетку споменутим префиксом, углавном, националним. (Довољно је да се осврнемо на дане празновања око нове године, када су се тв станице готово утркивале око статуса лауреата најнеинвентивнијег програма и, назови, забаве). Зато не треба да чуди што и они са локалнијим призвуком раде то исто, ослањајући се на мање познате звезде естраде, шоу-бизниса и, наравно, запослене кадрове, који нису кадри да прочитају временску прогнозу, али зато јесу да плагирају своје познатије колеге и праве „популарне“ емисије на које гледаоци, просто, „откидају“.

Недостатак личне вере у исход, пре неколико година, предузетих мера на престројавању медијске сцене у Србији, тумачила сам (некада) из казненог угла оних који су ефекте преурањене а лоше приватизације радио и тв станица, међу првима осетили на сопственој кожи. Откази радницима, затварање медија и развлачење, да не кажем крађа, њихове имовине, само су део невеселог биланса, за који су, нешто касније, одговорност, стидљиво додуше, преузели креатори закона по којима се распродаја медија, у име њихове и слободе јавне речи одвијала. Штета је ненадокнадива, а томе у прилог, тек делом, говори текст с почетка овог поста. Из медија су се повукли или су отерани професионалци. Уместо да на њихова места, применом принципа селекције, дођу неки други, спремнији и образованији, паметнији и лепши посленици „седме силе“, речју, креатори програма, систематски се радило и ради на примени својеврсне контре, која целу причу око медија и њиховог устројавања изврће руглу. Иако неки кажу да стратегија постоји у форми законског акта, медији су и даље без осмишљене перспективе развоја. Није случајно што данас чак и најватренији поборници промена у њима, с жаљењем поручују да је било грешака, промашаја, лоших процена, исхитрених и погрешних потеза. У нашем, вазда, шали наклоњеном народу, за тако нешто постоји одговарајућа изрека „Џаба сте кречили“.

НА ТРАГУ 46. МОКРАЊЧЕВИХ ДАНА

Са пристојне дистанце од двадесетак дана, септембарски, 46. по реду Фестивал „Мокрањчеви дани“, признајем, у мојим очима није ни изгубио а ни добио нови квалитет. Просто, неке од уочених мањкавости у организацији манифестације, препустићу да јавно изнесу они који о томе брину, на местима на којима се о таквим темама разговара, а ја бих да се приклоним мишљењу публике која је, коначно, и најпозванија да каже свој суд. С обзиром да сам све време „Мокрањчевих дана“ и сама била део ње и ослушкивала, хтела нехтела, случајно или намерно као новинар шта кажу, управо, верни посетиоци, остаје још да се у завршници овогодишње сезоне чује оцена званичника која не би смела да изостане. Верујем да ће и Програмска комисија, по старој доброј традицији, својом речју закључити ову фестивалску годину и одмах кренути у припрему идуће.

У међувремену, са критичким ставом и делимичним сагласјем, остајемо публика и ја. Генерално, сви утисци, без обзира да ли нагињу једном од два могућа квалитативна суда, могу се подвести под констатацију да је и овај Фестивал био успешан, програми праћени (наравно, не баш сви), а већина учесника на нивоу традиције јединствене смотре уметничке музике у Србији. Публици треба веровати, посебно због тога што је програме подржавала у ванредно тешким условима. На температурама које су у сали Дома културе "Стеван Мокрањац" сваке вечери током трајања Фестивала, биле изразито високе и до 38 степени Целзијусове скале. Закључујем, публици је ипак било лакше. Посетиоци су могли да изађу, расхладе се по жељи, а да то никоме не засмета. Авај, шта је са извођачима? По мени, они су били прави хероји овогодишњих Мокрањчeвих дана. Од прве до последње вечери, од првог до последњег концерта, без разлике, почев од Стефана Миленковића, принца виолине, који је са пијанисткињом Истром Печвари успео да попуни добром енергијом извођачку сцену и пренесе флуид на радознале Неготинце, који показаше да знају да слушају уметничку музику, али и да су захвални саговорници, уколико им се укаже прилика за разговор.

Програм, доиста, вредан најбољих критика, баш као и онај који је уследио у прегрејаној сали, са стартним кашњењем од тридесетак минута, хорске музике, највише Мокрањца, коју је читао АКУД „Иво Лола Рибар“ из Београда, прошлогодишњи победник Натпевавања хорова. Дисциплинован и посвећен, Милован Панчић, није крио да му се овако укомповано вече, уопше, није допало. Делим, апсолутно, мишљење уметничког руководиоца и диригента „Лоле“, човека који је годинама укључен у неготинско-српски, наш, Фестивал. Јер, они који су компоновали програм и о њему морали да мисле, требало је да знају да Миленковић своје музичке реситале базира на сарадњи са публиком која је веома активна и љубопитљива. Не знам да ли је то мана или врлина мањих средина? С друге стране, када неко попут Миленковића пређе континенте, океан или велику бару, да дође на ходочашће у омалени Неготин, треба/ ло/му /је/ препустити подијум без резерве и ограничења. Не би се при том догодило да један изванредан концерт хорске музике, одржан у наставку исте фестивалске вечери са делима руских и српских композитора Мокрањца,Божића и Бабића, која су доминирала, остане у сенци виолине Стефана Миленковића. То Хор „Лола“ и Милован Панчић, сигурно је, нису заслужили, па макар се десило сасвим случајно или пак из других разлога, које је у ходу и припреми фестивалске сезоне ваљало отклањати.

Уз концерте Хора РТС-а, са бардом српске диригентске сцене, маестром Младеном Јагуштом, који не да воли, већ се сваком приликом клања Мокрањцу и његовој музици, те Академског Хора „Обилић“ са невероватном Даринком Матић Маровић која је наступила у Храму „Свете Тројице“ и тако у граду Мокрањца обележила три деценије рада са својим Обилићима и Крсманцима, па и победничког „Салутарис“ из Минска у Белорусији, који је по успесима за кратко време више него десетоструко надмашио године свог уметничког постојања, још неким садржајима на овогодишњим Мокрањчевим данима, сигурно је, треба одати признање. Као и критику на избор комичне опере „Мандрагола“ Театра „Мадленианум“, која, иако најављивана као хит представа, без обзира на унапред распродате улазнице за премијеру на неготинском фестивалу, по цени од 800 динара, није погодила нерв публике, баш као ни програм Националног ансамбла „Коло“ који је избором кореографије поприлично успорио чула бројне публике у вечери свечаног чина затварања 46. Мокрањчевих дана.

И шта остаје да се дода ? По мени оцена о раду медија, који настављају са неприличним маниром да их има само на отварању музичких свечаности. Касније Фестивал, једини тог профила на простору ван Београда, у читавој нам Србији, за те исте медије више није важан. На сву срећу, ни они Фестивалу, који успешно одолева изазову новокомпонованог новинарства у коме нема довољно простора за причу и идеју да се широј публици ван извођачких сала приближи српски бренд – Мокрањац, његова музика и Фестивал коме ускоро предстоји златни јубилеј.

*

Министри и они други

Када телевизије и радио станице коначно схвате и признају, најпре себи, да у њиховим шемама за које тврде да су неприкосновене, углавном, доминирају репризе и садржаји не баш идеалног квалитета, те да се Мокрањчеви дани збивају само седам дана од 365 у календарској години, можда ће се вратити својим изворима, Мокрањцу и Фестивалу. Овакво, ad hoc праћење, кобајаги, најатрактивнијих гостију и програма, а то министри из ресорног министарства на самом отварању, свакако не би требало да буду, је другачије мотивисано и указује на низ мањкавости. Највише на недостатак слуха и опште културе у редовима посленика јавне речи, који би да мало кокетирају и са уметношћу. Нажалост, чак и тада површно и без довољно правих информација и претходне припреме. Част изузецима оличеним у представницима Радио Београда, који се и иначе баве овом врстом програма као уредници и аутори специјализованих музичких емисија, ретким радио и ТВ станицама у Мокрањчевом Неготину и градовима у суседству, као и појединим дописницима дневних новина. Не треба при том заборавити да су Мокрањчеви дани Фестивал са којим, не само Неготин, већ и цела Србија, настоје да искораче у свет.

НЕГОТИН - СПУШТЕНА ФЕСТИВАЛСКА ЗАСТАВА 46.МОКРАЊЧЕВИХ ДАНА

Фестивал уметничке музике, Мокрањчеви дани, завршен је у сусрет овом дану. Био је успешан, посећен свих дана, почев од предфестивалске вечери, 8. септембра до завршне вечери, 15.септембра. Много је утисака, успешних наступа извођача, сусрета, познанстава.

О свему томе, наредних дана на овом истом месту.

Фестивал је завршен - живео Фестивал!

U SUSRET 46. MOKRANJČEVIM DANIMA

Kompozitoru Konstantinu Babiću (10. februar 1927 – 13.oktobar 2009), Negotinci duguju zahvalnost i sećanje, kao jednom od osnivača Festivala Mokranjčevi dani, na prvom mestu. Kosta Babić je gotovo svake festivalske godine bio gost Negotina i muzičke manifestacije posvećene Mokranjcu. Ovde je imao prijatelje, ovde u Mokranjčevom kraju tražio inspiraciju za svoje specifično horsko i celokupno muzičko stvaralaštvo.

Ove sezone na Mokranjčevim danima u Negotinu, u sredu , 14. septembra u 22 sata, na Maloj sceni bioskopa „Krajina“, Trio „Anima“ iz Niša izvešće koncert „Posveta Konstantinu Babiću“. Za mene je ovo prilika da iz svoje novinarske arhive izdvojim jedno drago sećanje i podelim ga sa svima kojiima je Konstantin Babić bio prijatelj i saradnik. Cenjeni kompozitor i muzički pedagog napustio je pre gotovo dve godine životnu scenu, a ja ne zaboravljam koliko je dragocen saradnik i sagovornik uvek bio. Imala sam čast da, kao novinar, sarađujem sa Kostom. Zato ću rado sa svima koji se sećaju velikog prijatelja Negotina, podeliti minute razgovora sa njim, koji smo vodili septembra 2008. godine, kada je Kontantin Babić poslednji put pohodio rodni grad Stevana Mokranjca.

Lični stav - Kompozitor Kosta Babić, 2008.

СЛИКЕ У ОКУ - ЛУИС

Вест о трагичној смрти Љубише Стојановића Луиса ме је паралисала. Затекла ме је рано, у недељно јутро, последњег дана јула, код ишчитавања рукописа за књигу о Соњи Савић, глумици која је рано и трагично, али на други начин, напустила овоземаљски живот. Из забележених сећања, неких веома потресних, чак, у збиљу ме је вратила ТВ слика, на којој сам само желела да одморим претешке мисли. У неверици сам чекала да се понови текст вести испод слике, да се врати и да ме разувери да то што сам, управо, прочитала није тачно. Да сам под утиском претходне , тужне приче, прочитала погрешно. Међутим, иако уморне, очи су добро виделе. Угасио се, у трагичној несрећи, још један живот, у надметању са брзином, у жељи да се уради много и постигне све.

Луиса памтим још из дана мог лепог и безбрижног детињства и одрастања. Верујем да је и његово било такво, јер познавала сам његове родитеље, одлазила у кућу у Доситејевој улици, у којој је увек у друштву, увек насмејан и крајње одан музици, која му је била судбина, одрастао. Много више као Неготинац, него Лесковчанин, иако је тамо рођен, или Нишлија, с обзиром да је у граду на Нишави стицао образовање, музичко. Наш Неготинац, волимо да кажемо сви ми који смо га поштовали, ценили његов рад, сматрали га пријатељем. Велики дечак, раскошног гласа и позитивне енергије нам је узвраћао истом мером-поштовањем и пријатељством. О, какав је то празник у некадашњој РТВ „Крајина“ био када су се организовала снимања Луисових концерата у Неготину. Радило се са усхићењем јер његови концерти су били прави. Са познатим гостима, које је Он бирао и доводио, као пријатеље пријатељима.

Луис је годинама у граду Неготину приређивао хуманитарне концерте за децу из Дома „Станко Пауновић“. Дуго је , дуго то чинио, почев од средине деведесетих година прошлога века. Наградом града Неготина, неколико година потом, није могла да се премери и изрази сва захвалност његових суграђана великом певачу, па су Неготинци, на десетогодишњицу хуманитарних концерата, Луису, с великом љубављу, у знак захвалности за све што је учинио и чинио на промоцији добра и хуманих вредности, дали звање почасног грађанина Неготина.

Једном приликом, он је тим поводом новинарима рекао:“Још као клинац имао сам оркестар у којем су свирали и малишани из тог Дома. То су ми били пријатељи. Пресрећан сам што ми се град у којем сам одрастао одужио на овај начин“.

Луис је у Неготин долазио као прави Деда Мраз, из прича. Са шареним и бројним пакетима за децу из Дома , отвореног срца и широког осмеха који је наследио од мајке Мице, племените жене, лепог гласа и ведрог духа.

Последњи концерт Луис је са својим пратећим бендом одржао у Неготину 13. маја прошле године у оквиру Мајских свечаности, на Градском тргу, пред неколико хиљада Неготинаца.

Недостајаће нам наш необични суграђанин!

ЖИВОТ НА ЧЕКАЊУ

Или, шта би било, када би нам се сва oчекивања на која смо принуђени, испунила одмах и сада. Да ли бисмо били срећнији, богатији, испуњенији?

Нема неке филозофије у овом, тек наизглед, баналном питању. Како би било да свакоме од близу хиљаду и по бивших радника некада највећег крајинског колектива ИХП Прахово, почну на рачуне да пристижу паре које су зарадили, док су радили. Да им се лепо и по праву исплати једна-две-три, па и више хиљада евра, колико свакоме од њих дугује газда, грчка Компанија „Неохимики“. Обавезу је свесно преузела куповином крајинског комбината, још 2008. године, и отуда њихово име у овој причи о томе шта би било кад би било. Питам се, шта би у овом тренутку са око 4,5 хиљада евра урадила моја суграђанка Душанка Калиновић, која је 35 година била радник праховске лабораторије, а из фабрике пошла без 27 неисплаћених зарада. Или, Снежана Стојановић, социјални радник, којој није намирено 20 плата...... или са око 24 зараде, колико од Прахова потражује, брачни пар Радосављевић, Звездана и Гмитар. Шта би они и многи други могли да ураде са тим новцем? Вероватно да мало лакше и лепше живе, иако данас не постоје, ама баш никакве, гаранције за бољи живот.

А, какав живот, данас, живимо у приватизованој Србији?

У групама, на протестима и на блокадама! Појединачно, и по позиву, у судницама у којима покушавамо да нађемо правду и остваримо своја права. Скоро донкихотовски упорни у настојању да се изборимо са ветрењачама, због којих не спавамо, због којих смо заглибили у дужничку кризу према свима – због дуга према нама. Данас, када сви посежу за законом и кажу да је обавеза нас смртника да намирујемо своје рачуне, неизоставно, уз казнене камате које расту из дана у дан, питање је како доћи до пара које имамо, а опет немамо. И тако из дана у дан, до новог протеста, до новог подизања гласа и покушаја да се скрене пажња на проблем који, очигледно, данас има сваки други – трећи пунолетни грађанин ове земље.

То је поново, крајем маја, у центру Неготина, на мирном протесту, учинило на десетине бивших радника ИХП Прахово. Сви они су још прошле године са менаџментом грчке Компаније „Неохимики“ потписали, појединачно, Споразум о исплати заосталих плата, који је прекршен. „Неохимики“ радницима дугује 25.647 неисплаћених зарада. Поравнањем о исплати заосталих плата, Грци су се обавезали да ће до краја ове године, месечно издвајати по 250 хиљада евра, у појединачном месечном износу од 170 евра. Прве исплате су почеле прошлог септембра, али њима нису обухваћени сви радници који потражују у просеку од 3 до 29 зарада. Основана је сумња, поручио је Радослав Бараћ из Иницијативног одбора бивших радника ИХП, да се то намерно чини, како би Прахово отишло у стечај, не би ли касније то предузеће, без икаквих обавеза, неко преузео у бесцење.

У ИХП Прахово кажу да је кашњење последица објективних фактора и да су до сада, од укупно близу пет, намирили милион и по евра на име плата из периода пре приватизације, а да је критеријум по којем се оне исплаћују заснован на принципу историјског реда, почев од дуговања из 2001.

Бивши радници су мајски протест одржали испред зграде Скупштине општине Неготин како би подсетили јавно

ст на своја елементарна права на зараде и живот. Била је то прилика да се најаве радикалнији потези. Договорено је да ће бивши радници Прахова у далеко већем броју 13. јуна, организовати блокаду на прилазу праховске индустрије уколико у међувремену „Неохимики“ не почне са исплатама зарада по потписаном Споразуму. То су и учинили, тако да од прошлог понедељка траје блокадa свих улаза у Индустрију хемијских производа, „Луку-Прахово“ и индустријских колосека.



Подужој колони камиона са товаром није допуштен пролаз до главне фабричке капије. Учесници протеста поручују да ће последице евентуалне штете ићи на терет грчког власника, Компаније „Неохимики“ која је, прекршивши Споразум о исплати заосталих зарада бившим радницима, испровоцирала јунску блокаду Прахова.

Иначе, већина бивших праховских радника је приликом потписивања Споразума са менаџментом „Неохимикија“, прошле године, повукла судске тужбе или их ставила у статус мировања до краја ове године. Многи кажу да ће процес наставити по истеку рока, а неки су поручили да ће то учинити раније јер је и друга страна прекршила Споразум који је сама предложила.

Прошле године, договорима о Споразуму је и окончана седмодневна блокада индустријског колосека и свих прилаза праховској хемијској индустрији и Луке Прахово. Бивши запослени су прихватили понуду послодавца да исплата дуга, који је за око 1.900 радника износио пет милиона евра, започне првог септембра и заврши до краја 2011. године. Реч је о износу за који је пре три године грчки купац пазарио највећи крајински колектив – ИХП Прахово.