E-NOVINAR

ТЕЛЕВИЗИЈСКИ ПОГЛЕД НА СВЕТ

2012-01-17T15:12:00.002+01:00

Када већ немам своју Телевизију, која је престала да постоји као колатерална штета приватизације медија у Србији, морам да црвеним због туђих. Наравно да споменута Телевизија које више нема није била моје власништво и наравно, питање је каква би данас била? Коначно, не морам баш ја да носим бреме стида због онога што се данас приказује на свеколиким ТВ станицама у ближем и ширем окружењу, а које су, како која, добиле префикс - локалне, регионалне и нормално, националне, а самим тим и шансу да раде и да буду наш прозор у свет. Судећи по ономе што нуде, готово без разлике, веома сам спремна да га заблиндирам мирне душе и без, евентуалног, покајања због тог чина. Чиме би то могао бити незадовољан – по образовању и занимању новинар – данас и овде, у земљи Србији, а у још ближем одређењу, малом граду Неготину? Генерално, ово питање подразумева сијасет подпитања, а одговори би се могли, по сваком од њих, свести на исти. Програми већине телевизија су гори него икада и не нуде ништа паметно и вредно трошења драгоценог времена. Са овом констатацијом, знам, директно прстом „ударам“ у око сваког гледаоца који с нескривеним узбуђењем очекује своје фарме, велику браћу, парове и друге културолошке феномене, домаће серије у којима се бабе чешљају упркос селима која горе или обрнуто, а народ пита гранд. Лудило од понуде! Вика, бука, говор улице, онај најгрђи, вриштећи народњаци и народњакиње у све огољенијој варијанти за коју им ваљда нико није рекао да је далеко од допадљиве! То је, у најкраћем, понуда наших телевизијских станица данас, са већ на почетку споменутим префиксом, углавном, националним. (Довољно је да се осврнемо на дане празновања око нове године, када су се тв станице готово утркивале око статуса лауреата најнеинвентивнијег програма и, назови, забаве). Зато не треба да чуди што и они са локалнијим призвуком раде то исто, ослањајући се на мање познате звезде естраде, шоу-бизниса и, наравно, запослене кадрове, који нису кадри да прочитају временску прогнозу, али зато јесу да плагирају своје познатије колеге и праве „популарне“ емисије на које гледаоци, просто, „откидају“.

Недостатак личне вере у исход, пре неколико година, предузетих мера на престројавању медијске сцене у Србији, тумачила сам (некада) из казненог угла оних који су ефекте преурањене а лоше приватизације радио и тв станица, међу првима осетили на сопственој кожи. Откази радницима, затварање медија и развлачење, да не кажем крађа, њихове имовине, само су део невеселог биланса, за који су, нешто касније, одговорност, стидљиво додуше, преузели креатори закона по којима се распродаја медија, у име њихове и слободе јавне речи одвијала. Штета је ненадокнадива, а томе у прилог, тек делом, говори текст с почетка овог поста. Из медија су се повукли или су отерани професионалци. Уместо да на њихова места, применом принципа селекције, дођу неки други, спремнији и образованији, паметнији и лепши посленици „седме силе“, речју, креатори програма, систематски се радило и ради на примени својеврсне контре, која целу причу око медија и њиховог устројавања изврће руглу. Иако неки кажу да стратегија постоји у форми законског акта, медији су и даље без осмишљене перспективе развоја. Није случајно што данас чак и најватренији поборници промена у њима, с жаљењем поручују да је било грешака, промашаја, лоших процена, исхитрених и погрешних потеза. У нашем, вазда, шали наклоњеном народу, за тако нешто постоји одговарајућа изрека „Џаба сте кречили“.

НА ТРАГУ 46. МОКРАЊЧЕВИХ ДАНА

2011-09-29T23:02:00.009+02:00

Са пристојне дистанце од двадесетак дана, септембарски, 46. по реду Фестивал „Мокрањчеви дани“, признајем, у мојим очима није ни изгубио а ни добио нови квалитет. Просто, неке од уочених мањкавости у организацији манифестације, препустићу да јавно изнесу они који о томе брину, на местима на којима се о таквим темама разговара, а ја бих да се приклоним мишљењу публике која је, коначно, и најпозванија да каже свој суд. С обзиром да сам све време „Мокрањчевих дана“ и сама била део ње и ослушкивала, хтела нехтела, случајно или намерно као новинар шта кажу, управо, верни посетиоци, остаје још да се у завршници овогодишње сезоне чује оцена званичника која не би смела да изостане. Верујем да ће и Програмска комисија, по старој доброј традицији, својом речју закључити ову фестивалску годину и одмах кренути у припрему идуће.

У међувремену, са критичким ставом и делимичним сагласјем, остајемо публика и ја. Генерално, сви утисци, без обзира да ли нагињу једном од два могућа квалитативна суда, могу се подвести под констатацију да је и овај Фестивал био успешан, програми праћени (наравно, не баш сви), а већина учесника на нивоу традиције јединствене смотре уметничке музике у Србији. Публици треба веровати, посебно због тога што је програме подржавала у ванредно тешким условима. На температурама које су у сали Дома културе "Стеван Мокрањац" сваке вечери током трајања Фестивала, биле изразито високе и до 38 степени Целзијусове скале. Закључујем, публици је ипак било лакше. Посетиоци су могли да изађу, расхладе се по жељи, а да то никоме не засмета. Авај, шта је са извођачима? По мени, они су били прави хероји овогодишњих Мокрањчeвих дана. Од прве до последње вечери, од првог до последњег концерта, без разлике, почев од Стефана Миленковића, принца виолине, који је са пијанисткињом Истром Печвари успео да попуни добром енергијом извођачку сцену и пренесе флуид на радознале Неготинце, који показаше да знају да слушају уметничку музику, али и да су захвални саговорници, уколико им се укаже прилика за разговор.

Програм, доиста, вредан најбољих критика, баш као и онај који је уследио у прегрејаној сали, са стартним кашњењем од тридесетак минута, хорске музике, највише Мокрањца, коју је читао АКУД „Иво Лола Рибар“ из Београда, прошлогодишњи победник Натпевавања хорова. Дисциплинован и посвећен, Милован Панчић, није крио да му се овако укомповано вече, уопше, није допало. Делим, апсолутно, мишљење уметничког руководиоца и диригента „Лоле“, човека који је годинама укључен у неготинско-српски, наш, Фестивал. Јер, они који су компоновали програм и о њему морали да мисле, требало је да знају да Миленковић своје музичке реситале базира на сарадњи са публиком која је веома активна и љубопитљива. Не знам да ли је то мана или врлина мањих средина? С друге стране, када неко попут Миленковића пређе континенте, океан или велику бару, да дође на ходочашће у омалени Неготин, треба/ ло/му /је/ препустити подијум без резерве и ограничења. Не би се при том догодило да један изванредан концерт хорске музике, одржан у наставку исте фестивалске вечери са делима руских и српских композитора Мокрањца,Божића и Бабића, која су доминирала, остане у сенци виолине Стефана Миленковића. То Хор „Лола“ и Милован Панчић, сигурно је, нису заслужили, па макар се десило сасвим случајно или пак из других разлога, које је у ходу и припреми фестивалске сезоне ваљало отклањати.

Уз концерте Хора РТС-а, са бардом српске диригентске сцене, маестром Младеном Јагуштом, који не да воли, већ се сваком приликом клања Мокрањцу и његовој музици, те Академског Хора „Обилић“ са невероватном Даринком Матић Маровић која је наступила у Храму „Свете Тројице“ и тако у граду Мокрањца обележила три деценије рада са својим Обилићима и Крсманцима, па и победничког „Салутарис“ из Минска у Белорусији, који је по успесима за кратко време више него десетоструко надмашио године свог уметничког постојања, још неким садржајима на овогодишњим Мокрањчевим данима, сигурно је, треба одати признање. Као и критику на избор комичне опере „Мандрагола“ Театра „Мадленианум“, која, иако најављивана као хит представа, без обзира на унапред распродате улазнице за премијеру на неготинском фестивалу, по цени од 800 динара, није погодила нерв публике, баш као ни програм Националног ансамбла „Коло“ који је избором кореографије поприлично успорио чула бројне публике у вечери свечаног чина затварања 46. Мокрањчевих дана.

И шта остаје да се дода ? По мени оцена о раду медија, који настављају са неприличним маниром да их има само на отварању музичких свечаности. Касније Фестивал, једини тог профила на простору ван Београда, у читавој нам Србији, за те исте медије више није важан. На сву срећу, ни они Фестивалу, који успешно одолева изазову новокомпонованог новинарства у коме нема довољно простора за причу и идеју да се широј публици ван извођачких сала приближи српски бренд – Мокрањац, његова музика и Фестивал коме ускоро предстоји златни јубилеј.

Министри и они други

Када телевизије и радио станице коначно схвате и признају, најпре себи, да у њиховим шемама за које тврде да су неприкосновене, углавном, доминирају репризе и садржаји не баш идеалног квалитета, те да се Мокрањчеви дани збивају само седам дана од 365 у календарској години, можда ће се вратити својим изворима, Мокрањцу и Фестивалу. Овакво, ad hoc праћење, кобајаги, најатрактивнијих гостију и програма, а то министри из ресорног министарства на самом отварању, свакако не би требало да буду, је другачије мотивисано и указује на низ мањкавости. Највише на недостатак слуха и опште културе у редовима посленика јавне речи, који би да мало кокетирају и са уметношћу. Нажалост, чак и тада површно и без довољно правих информација и претходне припреме. Част изузецима оличеним у представницима Радио Београда, који се и иначе баве овом врстом програма као уредници и аутори специјализованих музичких емисија, ретким радио и ТВ станицама у Мокрањчевом Неготину и градовима у суседству, као и појединим дописницима дневних новина. Не треба при том заборавити да су Мокрањчеви дани Фестивал са којим, не само Неготин, већ и цела Србија, настоје да искораче у свет.

НЕГОТИН - СПУШТЕНА ФЕСТИВАЛСКА ЗАСТАВА 46.МОКРАЊЧЕВИХ ДАНА

2011-09-16T00:38:00.006+02:00

Фестивал уметничке музике, Мокрањчеви дани, завршен је у сусрет овом дану. Био је успешан, посећен свих дана, почев од предфестивалске вечери, 8. септембра до завршне вечери, 15.септембра. Много је утисака, успешних наступа извођача, сусрета, познанстава.

О свему томе, наредних дана на овом истом месту.

Фестивал је завршен - живео Фестивал!

U SUSRET 46. MOKRANJČEVIM DANIMA

2011-09-07T19:36:00.003+02:00

Kompozitoru Konstantinu Babiću (10. februar 1927 – 13.oktobar 2009), Negotinci duguju zahvalnost i sećanje, kao jednom od osnivača Festivala Mokranjčevi dani, na prvom mestu. Kosta Babić je gotovo svake festivalske godine bio gost Negotina i muzičke manifestacije posvećene Mokranjcu. Ovde je imao prijatelje, ovde u Mokranjčevom kraju tražio inspiraciju za svoje specifično horsko i celokupno muzičko stvaralaštvo.

Ove sezone na Mokranjčevim danima u Negotinu, u sredu , 14. septembra u 22 sata, na Maloj sceni bioskopa „Krajina“, Trio „Anima“ iz Niša izvešće koncert „Posveta Konstantinu Babiću“. Za mene je ovo prilika da iz svoje novinarske arhive izdvojim jedno drago sećanje i podelim ga sa svima kojiima je Konstantin Babić bio prijatelj i saradnik. Cenjeni kompozitor i muzički pedagog napustio je pre gotovo dve godine životnu scenu, a ja ne zaboravljam koliko je dragocen saradnik i sagovornik uvek bio. Imala sam čast da, kao novinar, sarađujem sa Kostom. Zato ću rado sa svima koji se sećaju velikog prijatelja Negotina, podeliti minute razgovora sa njim, koji smo vodili septembra 2008. godine, kada je Kontantin Babić poslednji put pohodio rodni grad Stevana Mokranjca.

Lični stav - Kompozitor Kosta Babić, 2008.

СЛИКЕ У ОКУ - ЛУИС

2011-07-31T16:17:00.005+02:00

Вест о трагичној смрти Љубише Стојановића Луиса ме је паралисала. Затекла ме је рано, у недељно јутро, последњег дана јула, код ишчитавања рукописа за књигу о Соњи Савић, глумици која је рано и трагично, али на други начин, напустила овоземаљски живот. Из забележених сећања, неких веома потресних, чак, у збиљу ме је вратила ТВ слика, на којој сам само желела да одморим претешке мисли. У неверици сам чекала да се понови текст вести испод слике, да се врати и да ме разувери да то што сам, управо, прочитала није тачно. Да сам под утиском претходне , тужне приче, прочитала погрешно. Међутим, иако уморне, очи су добро виделе. Угасио се, у трагичној несрећи, још један живот, у надметању са брзином, у жељи да се уради много и постигне све.

Луиса памтим још из дана мог лепог и безбрижног детињства и одрастања. Верујем да је и његово било такво, јер познавала сам његове родитеље, одлазила у кућу у Доситејевој улици, у којој је увек у друштву, увек насмејан и крајње одан музици, која му је била судбина, одрастао. Много више као Неготинац, него Лесковчанин, иако је тамо рођен, или Нишлија, с обзиром да је у граду на Нишави стицао образовање, музичко. Наш Неготинац, волимо да кажемо сви ми који смо га поштовали, ценили његов рад, сматрали га пријатељем. Велики дечак, раскошног гласа и позитивне енергије нам је узвраћао истом мером-поштовањем и пријатељством. О, какав је то празник у некадашњој РТВ „Крајина“ био када су се организовала снимања Луисових концерата у Неготину. Радило се са усхићењем јер његови концерти су били прави. Са познатим гостима, које је Он бирао и доводио, као пријатеље пријатељима.

Луис је годинама у граду Неготину приређивао хуманитарне концерте за децу из Дома „Станко Пауновић“. Дуго је , дуго то чинио, почев од средине деведесетих година прошлога века. Наградом града Неготина, неколико година потом, није могла да се премери и изрази сва захвалност његових суграђана великом певачу, па су Неготинци, на десетогодишњицу хуманитарних концерата, Луису, с великом љубављу, у знак захвалности за све што је учинио и чинио на промоцији добра и хуманих вредности, дали звање почасног грађанина Неготина.

Једном приликом, он је тим поводом новинарима рекао:“Још као клинац имао сам оркестар у којем су свирали и малишани из тог Дома. То су ми били пријатељи. Пресрећан сам што ми се град у којем сам одрастао одужио на овај начин“.

Луис је у Неготин долазио као прави Деда Мраз, из прича. Са шареним и бројним пакетима за децу из Дома , отвореног срца и широког осмеха који је наследио од мајке Мице, племените жене, лепог гласа и ведрог духа.

Последњи концерт Луис је са својим пратећим бендом одржао у Неготину 13. маја прошле године у оквиру Мајских свечаности, на Градском тргу, пред неколико хиљада Неготинаца.

Недостајаће нам наш необични суграђанин!

ЖИВОТ НА ЧЕКАЊУ

2011-06-21T23:32:00.008+02:00

Или, шта би било, када би нам се сва oчекивања на која смо принуђени, испунила одмах и сада. Да ли бисмо били срећнији, богатији, испуњенији?

Нема неке филозофије у овом, тек наизглед, баналном питању. Како би било да свакоме од близу хиљаду и по бивших радника некада највећег крајинског колектива ИХП Прахово, почну на рачуне да пристижу паре које су зарадили, док су радили. Да им се лепо и по праву исплати једна-две-три, па и више хиљада евра, колико свакоме од њих дугује газда, грчка Компанија „Неохимики“. Обавезу је свесно преузела куповином крајинског комбината, још 2008. године, и отуда њихово име у овој причи о томе шта би било кад би било. Питам се, шта би у овом тренутку са око 4,5 хиљада евра урадила моја суграђанка Душанка Калиновић, која је 35 година била радник праховске лабораторије, а из фабрике пошла без 27 неисплаћених зарада. Или, Снежана Стојановић, социјални радник, којој није намирено 20 плата...... или са око 24 зараде, колико од Прахова потражује, брачни пар Радосављевић, Звездана и Гмитар. Шта би они и многи други могли да ураде са тим новцем? Вероватно да мало лакше и лепше живе, иако данас не постоје, ама баш никакве, гаранције за бољи живот.

А, какав живот, данас, живимо у приватизованој Србији?

У групама, на протестима и на блокадама! Појединачно, и по позиву, у судницама у којима покушавамо да нађемо правду и остваримо своја права. Скоро донкихотовски упорни у настојању да се изборимо са ветрењачама, због којих не спавамо, због којих смо заглибили у дужничку кризу према свима – због дуга према нама. Данас, када сви посежу за законом и кажу да је обавеза нас смртника да намирујемо своје рачуне, неизоставно, уз казнене камате које расту из дана у дан, питање је како доћи до пара које имамо, а опет немамо. И тако из дана у дан, до новог протеста, до новог подизања гласа и покушаја да се скрене пажња на проблем који, очигледно, данас има сваки други – трећи пунолетни грађанин ове земље.

То је поново, крајем маја, у центру Неготина, на мирном протесту, учинило на десетине бивших радника ИХП Прахово. Сви они су још прошле године са менаџментом грчке Компаније „Неохимики“ потписали, појединачно, Споразум о исплати заосталих плата, који је прекршен. „Неохимики“ радницима дугује 25.647 неисплаћених зарада. Поравнањем о исплати заосталих плата, Грци су се обавезали да ће до краја ове године, месечно издвајати по 250 хиљада евра, у појединачном месечном износу од 170 евра. Прве исплате су почеле прошлог септембра, али њима нису обухваћени сви радници који потражују у просеку од 3 до 29 зарада. Основана је сумња, поручио је Радослав Бараћ из Иницијативног одбора бивших радника ИХП, да се то намерно чини, како би Прахово отишло у стечај, не би ли касније то предузеће, без икаквих обавеза, неко преузео у бесцење.

У ИХП Прахово кажу да је кашњење последица објективних фактора и да су до сада, од укупно близу пет, намирили милион и по евра на име плата из периода пре приватизације, а да је критеријум по којем се оне исплаћују заснован на принципу историјског реда, почев од дуговања из 2001.

Бивши радници су мајски протест одржали испред зграде Скупштине општине Неготин како би подсетили јавно

ст на своја елементарна права на зараде и живот. Била је то прилика да се најаве радикалнији потези. Договорено је да ће бивши радници Прахова у далеко већем броју 13. јуна, организовати блокаду на прилазу праховске индустрије уколико у међувремену „Неохимики“ не почне са исплатама зарада по потписаном Споразуму. То су и учинили, тако да од прошлог понедељка траје блокадa свих улаза у Индустрију хемијских производа, „Луку-Прахово“ и индустријских колосека.

Подужој колони камиона са товаром није допуштен пролаз до главне фабричке капије. Учесници протеста поручују да ће последице евентуалне штете ићи на терет грчког власника, Компаније „Неохимики“ која је, прекршивши Споразум о исплати заосталих зарада бившим радницима, испровоцирала јунску блокаду Прахова.

Иначе, већина бивших праховских радника је приликом потписивања Споразума са менаџментом „Неохимикија“, прошле године, повукла судске тужбе или их ставила у статус мировања до краја ове године. Многи кажу да ће процес наставити по истеку рока, а неки су поручили да ће то учинити раније јер је и друга страна прекршила Споразум који је сама предложила.

Прошле године, договорима о Споразуму је и окончана седмодневна блокада индустријског колосека и свих прилаза праховској хемијској индустрији и Луке Прахово. Бивши запослени су прихватили понуду послодавца да исплата дуга, који је за око 1.900 радника износио пет милиона евра, започне првог септембра и заврши до краја 2011. године. Реч је о износу за који је пре три године грчки купац пазарио највећи крајински колектив – ИХП Прахово.

DONATORI I ONI DRUGI

2011-04-23T00:08:00.004+02:00

• “Zanimljivo je da su se Negotinci najviše istakli među privatnim licima, koja su stranci – DS, donirala više od 6.000 dinara, što je limit da se prijavi prilog. Na spisku od 60 darodavaca, čak 34 su iz Negotina. Njih 30 stranku je doniralo sa po 10.000 dinara, trojica sa po 30.000, a jedan (Siniša Puljecović) priložio je 50.000 dinara- (Blic, 15.04.2011.)

• Čitam „Blic“ od 15. aprila i glasno konstatujem - evo, prave teme za radovanje. A, taman sam ozbiljno počela da sumnjam da se Negotin grad, i njegovi istaknuti pojedinci, nikada neće naći na stranicama novina u svom najboljem izdanju. Pitala sam se šta je potrebno da nas više, mislim na Krajinu, na krajnjem istoku Srbije, posustalu i ne preterano atraktivnu ni nama samima, a kamoli turistima u koje se kunemo pri prvim nagoveštajima proleća, odlepe od crnih i drugih tabloidnih hronika. Kad ono lepa, lagana priča o donatorima, popravi mi mračno raspoloženje, izazvano prohladnim aprilskim danima. Obradovah se delu svojih sugrađana! Priznajem, osetila sam čak i stid što se i sama nisam setila, pa da priložim, iako nisam član, ali nema veze. Nije da nije velika stvar kada se u vreme izrazite besparice i krize, morala, pre svake druge, čak 34 Negotinca, nanižu na spisku donatora, iskazivanjem dinarske ljubavi prema bližnjem, u ovom slučaju stranci, svojoj DS, i od svih velikih, budu makar najbrojniji njeni darodavci.

• Elem, bez želje da rečima potamnim sjaj ovakvog podatka, ili više iznetih u tekstu, po meni nedovoljno emotivno obrađene priče o Negotincima-najvećim donatorima DS, posebno me je dirnulo donatorstvo najvećeg među donatorima velike Demokratske stranke, gospodina Siniše Puljecovića. Njegova nesebičnost se, prosto, nameće kao tema za sebe. Konačno sam shvatila, da je stranka sve - ljudi ništa! Pomisliće neko da mi namere nisu baš najjasnije pri pisanju ovog eha na svakodnevicu života u zemlji Srbiji. Zato da pojasnim. Slučajno, a filosofi kažu da slučajnosti ne postoje, poznajem donatora, dugogodišnjeg političara, nekada i predsednika opštine kada su se razilazili Koštuničini prvi ljudi, pa dolazili drugi, pre oko devet godina, znam ga kao medijskog moćnika, koji je čvrstom rukom iz senke upravljao Nezavisnom STV televizijom u sistemu ANEM-a pri rušenju režima, zna se već čijeg. Čak sam kratko vreme i radila sa dotičnim jer sam se, kao novinar, zatekla u RTV „Krajina“ koju je , neko kaže, ispod svake cene jeftino kupio sa svojim najbližim saradnicima, ali ubrzo i nju ugasio. Trajala je ta privatizovana televizija, sa prethodnim dugim stažom, posle njega ( ili sa njim), kratko i bolno, od novembra 2007. do decembra 2010. U zaključku, bez želje da zloupotrebim bilo čije ime od preko mogućih 45 – mojih bivših kolega, a nekada radnika te iste, privatizacijom ugašene „Krajine“, konstatovaću sledeće, a ko želi neka mi se pridruži (uostalom, vremena imaju, nezaposleni su, a ideja mi je lepa, baš kao i priča o donatorima). Dakle, do pukog imena na spisku od 2 618 nezaposlenih lica u ovoj opštini stigli smo u vreme kada je predsednik UO RTV "Krajina" bio, upravo, gospodin donator naše najveće stranke u zemlji. I tada je bio njen istaknuti član. Sklona sam da verujem, posle svega što me je prosvetlilo,da su onomad, a u istoj političkoj konstelaciji, ipak vladala drugačija pravila, kada nije bilo zgodno upuštati se u donatorstvo bilo koje vrste. Mislim na zarade zaposlenima i uplate obaveznih doprinosa radnicima, pogotovu. Laknulo mi je kada sam saznala iz novina da su, na svu sreću, stigla bolja vremena, koja otvaraju prostor za velika dela. Donatorstvo strankama, što je, naravno, i zakonom regulisano. Ne kao tamo neke privatizacije medija, naopake.

• Zato mislim da bi bilo dobro da, upravo mi, bivši radnici propalih medija u opštini Negotin, STV i RTV "Krajina", koji se dovode u sudbinsku vezu sa donatorom "od 50.000 dinara“, napišemo za dotičnog preporuku, ne bi li se našao u konkurenciji za neku od prestižnih opštinskih – majskih nagrada. Na taj način bismo izrazili apsolutno oduševljenje gestom našeg dobrog poznanika i odužili se nesebičnom donatoru, koji će nam ostati u trajnom sećanju kao jedan od kreatora naših sudbina.

• Setih se aforizma velikog ruskog noveliste i pripovedača, Antona Pavloviča Čehova, zapisanog u većini knjiga, jer se izgleda mnogima veoma dopao, onako otrgnut iz konteksta, a glasi : "Težnja da se služi opštem dobru, mora odmah da postane društvena potreba i uslov za ličnu sreću!"

Nego šta! Prepustiću se sada spokoju milosrđa i praštanju koje stiže sa velikim Vaskršnjim praznikom.

Kolumna "Pozdrav iz Negotina" od Jovanke Stanojević, objavljena 22. aprila 2011. u dvonedejnom informativnom magazinu Nova Timočka Revija ( NTR ).

GRANICA STRPLJENJA I TRPLJENJA

2011-03-24T15:49:00.006+01:00

- Prosto rečeno – čitаnje novinа postаje sve štetnije po zdrаvlje. Trebа gа izbegаvаti, nа prаzаn stomаk pogotovo, bаš kаo što TV kаnаle sа rijаliti šou progrаmimа, neizostаvno, trebа „preskаkаti“ u interesu očuvаnjа zdrаvog rаzumа –

Užаsаvаju me sаznаnjа kojа preuzimаm iz medijа. Neću dа objаšnjаvаm zаšto. Zаto! Dovoljno je dа se u ruke uzme bilo koje izdаnje nekih dnevnih novinа i, eto odgovorа ! S druge strаne, s TV kаnаlа, stiže još veće ludilo. Mа, ne mogu dа verujem štа se sve dаnаs pаkuje kаo „projekаt“? Mukа mi je kаdа sаmo pomislim nа velikog brаtа, fаrmu, dvor.......... Iаko ne prаtim ove velike forme, nа preskok, i slučаjno sаmo, tek toliko dа pređem dаljinskim po TV meniju, zаključujem dа su bаš ovi projekti zаslužni zа ulаzаk žаrgonа ulice i primitivizmа, nаjgore vrste, u nаše domove. I, kаo dа to nije dovoljno. Grаdivo sа tv ekrаnа preuzimаju tаbloidi, prepričаvаju gа, objаšnjаvаju, detаljišu, potvrđuju! Kаo dа je reč o nаjvаžnijim stvаrimа nа svetu. I tаko u krug, od dаnаs do sutrа. Mnogi gledаju, onаko, iz rаdoznаlosti, imа i onih koji se zgrаžаvаju i ljute, аli i gledаlаcа koji vele dа su redovno ispred televizorа kаdа su nа progrаmu ove emisije, jer im dobro dođe dа pobegnu iz rijаlitijа srpske svаkodnevice. Dok zаluđeno blenu u šаrenilo kičа, onog nаjgoreg, zаborаvljаju nа svoje muke.

Ovih dаnа, u vreme velikih strаdаnjа i prirodnih kаtаstrofа koje odnose živote, nа velikom prostoru zаlаzećeg Suncа, udenuo se još jedаn mаrt, još jedno sećаnje nа „Milosrdnog аnđelа“ i NATO аgresiju nа Srbiju. Zemlju nа brdovitom Bаlkаnu iz koje dаnаs, posle 12 godinа, preko mаlih ekrаnа zаvirujemo u drugi krаj svetа koji nаdleću bešumne, nevidljive, moderne i ubojite , do perfekcije upаkovаne, letelice аngаžovаne u misiji „Odisejevа zorа“. I ponovo neću dа objаšnjаvаm zаšto me užаsаvаju sve ove nаvedene činjenice. Reći ću sаmo to dа sа zebnjom uključujem TV i otvаrаm prve strаnice novinа jer se bojim nove stаtistike o broju poginulih i unesrećenih!

I, upravo, zato kаžem dа su slike životа koje preuzimаm iz medijа, nаžаlost, sve bolesnije, što me dovodi do jedne veoma stаre priče. Nekаdа dаvno, dаvno, Avicenа, izuzetno cenjen filozof аli i lekаr, je svom pаcijentu, kogа je dugo lečio, zаmoren njegovom neodlučnošću, rekаo: „Ovde nаs je troje – ti, tvojа bolest i jа! Onаj zа kogа se budeš odlučio biće pobednik.“

Idejа ovog istočnjаčkog mudrаcа je bilа dа se bolesnik, konаčno, opredeli zа sebe, zа svoju dominаntnu аngаžovаnost, а dа lekаrа prihvаti kаo „voditeljа“ u procesu ozdrаvljenjа. I posle mnogo vekovа, ovа poučnа pričа istočnjačkog maga, zvuči kаo dа je nаpisаnа uprаvo sаdа i ovde. Nije je teško rаzumeti!

ŠTRAJKOVI NA POČETKU GODINE ZADATOG OPTIMIZMA

2011-02-04T19:15:00.004+01:00

- Tаmаn kаdа je nаcijа opijenа poslednjim dаmаrimа višednevnog novogodišnjeg slаvljа, konačno, počelа dа se vrаćа redovnim, а ne mаlim, obаvezаmа, negujući optimizаm, koji joj je iz vrhа držаve preporučen po Dedа Mrаzu, prosvetаri podigoše glаs i štrаjkom nаrušiše zimsku idilu-

Protutnjаlo je ludilo novogodišnjeg slаvljа, zа mnoge produženog nа više nerаdnih dаnа, što bi u slobodnom prevodu moglo dа bude sаsvim dovoljno zа zаključаk dа je i ovаj prаznik bio uspešаn. I proslаvа Božićа, tаkođe, pа krsnih slаvа, rečju, brojnih dаtumа iz kаlendаrа jаnuаrskih čаrolijа, sа kojimа su i Negotinci drugovаli i rаdovаli im se gotovo svih ovih tridesetаk dаnа. Iаko su se kreаtori fiskаlne politike i drugih prаvilа po kojimа se živi, svojski trudili dа nаruše svečаrsko rаspoloženje s obzirom dа su gotovo svаkodnevno u nаrod, preko medijа, slаli tаze vesti o poskupljenjimа ovogа i onogа, uglаvnom, svegа bez čegа se, sigurno je, ne može. Ako je zа utehu, činili su to selektivno i dozirаno, kаko ne bi ugrozili dogovor liderа vlаdаjuće srpske koаlicije o širenju optimizmа i izbegаvаnju svаđа (njihovih) u jаvnosti, kаo dvа od više prioritetа utvrđenih u decembru, sаmo dаn pre istekа stаre kаlendаrske godine. Sа novom ih povezuje i zаključаk premа kome bi se konstruktivni skupovi nаših uvаženih političаrа održаvаli nаjmаnje jednom mesečno. Prosto revolucionаrnа vizijа o tome kаko dаlje i kаko bolje.

U iščekivаnju prvog tаkvog ovogodišnjeg sаstаnkа / sve je više razloga da verujem kako ga neće ni biti /, а tаmаn kаdа je nаcijа opijenа poslednjim dаmаrimа višednevnog slаvljа u ideаlni rаm počelа dа uvodi slike iz životа, birаjući one koje bi bile oličenje već spomenutog, а zаdаtog optimizmа, prosvetаri podigoše glаs i skrenuše pažnju na sebe! Prvo pretnjаmа, a samo dan po proslavi Svetog Save, školske slave i obustаvom rаdа, čitаj nаstаve zа decu, ukoliko im nаdležne držаvne аdrese ne izаđu u susret i obezbede povećаnje plаtа, između ostаlog. Tek izаšli iz periodа zimskog rаspustа i odmorа, nаjаviše nove. Prinudne, što se đаkа tiče! Ali oni ne negoduju! Nаprotiv, njimа je, uglаvnom, lepo. Plаnirаju štа će sа slobodnim vremenom / po čаsu 15 minutа /, sve u nаdi dа posle skrаćenih, čаsovа uopšte i neće biti. Brigа pаlа nа roditelje suočene sа već viđenim nаmetnutim problemom prekretnice nа putu budućnosti svojih školаrаcа. Očekuju epilog štrаjkа vidno zаbrinute mаme i tаte, mаturаnаtа posebno, jer su već ozbiljno zаgаzili u pripreme zа upis dece nа fаkultete. A to, veomа, veoma mnogo koštа. Toliko, dа se nаmeće kаo poseban problem za analizu i rаzmišljаnje. U međuvremenu decа se sve češće pohvаlno izjаšnjаvаju o veomа dopаdljivoj profesiji prosvetаrа i kаžu dа će, kаd porаstu, biti baš to.

Kolumna "Pozdrav iz Negotina" od Jovanke Stanojević, objavljena 28. januara 2011. u dvonedejnom informativnom magazinu Nova Timočka Revija ( NTR )

DECENIJA IZNEVERENIH OČEKIVANJA

2010-12-29T22:55:00.004+01:00

- Neće se po mnogo čemu važnom i presudnom pamtiti odlazeća godina, sa kojom ćemo reći zbogom i istrošenoj prvoj deceniji 21. veka. Živeli smo i čekali, bili glumci i statisti u prečesto igranim predstavama po već viđenom scenariju o začaranom krugu -

Dani velikog odbrojavanja u susret Novoj godini, bar u ovom delu Srbije, nisu ispunjeni prazničnom "euforijom", karakterističnom za vaskoliki svet u bliskom nam okruženju. Možda zbog toga što smo odavno izgubili korak u pokušaju da sa rumenke i moravca, uskočimo u tango za dvoje i valcer. I ne samo zbog nesavladanih lekcija umetničkog plesa. Daleko ozbiljniji su oni propušteni koraci koji bi nas, konačno, doveli do željenog cilja, još uvek tek oličenog u frazi o boljem životu.

U Negotinu, dakle, nema preterano velikih priprema za predstojeće slavlje i novogodišnju noć. Po tumačenjima nekih sugrađana zbog toga što smo preumorni za još jednu svetkovinu i velike želje! Drugi kažu da je na osetan pad svečarskog raspoloženja presudno uticao poslednji talas poskupljenja, sa drugim izdacima za sve i svašta, prazni novčanici i neizvestan ishod kalkulacije kako slaviti sada, a ubrzo zatim preživeti januar, prvi i najduži mesec nove godine?
Biće teška, ne propuštaju priliku da najave sa svih nivoa gotovo svi za koje se, koliko do juče, verovalo da znaju šta rade, kada su birani i postavljani na male i malo veće funkcije. Iznenađeni su, vele, i sami silinom krize. Mi koji smo mislili da ovi prethodno navedeni nešto znaju, još i više, jer smo računali da su spremni da doskoče iznenađenjima? Kako god, od prethodnih blizu 365 dana se rastajemo poprilično iscrpljeni jer je, doista, odlazeća godina bila veoma teška i zahtevna. Ispunjena neočekivanim obrtom mnogih očekivanih rešenja.

Počela je iznijansirana politikom, kao dominantnim faktorom u životima Krajinaca. Prvi meseci ove godine, protekli su u gromoglasnim predizbornim obećanjima s obzirom da je još krajem prošle, raspušten lokalni parlament i da su raspisani vanredni izbori za odbornike Skupštine opštine Negotin. Prethodna vlast u kojoj su bili lokalna stranka Pokret za Negotinsku i Timočku Krajinu (PNTK) i Srpska radikalna stranka (SRS) učinila je mnogo grešaka, glasio bi slobodan prevod zvaničnog obrazloženja resornog ministarstva, kasnije i srpske vlade, koja je donela odluku o održavanju lokalnih izbora, vanredno sprovedenih 7. marta. U okvir sećanja na godinu koja odlazi, Negotinci ovogodišnju kampanju s pravom uvode kao prvo, jer je bila baš onako-nekako, i duga i nametljiva, sa velikim brojem gostujućih aktera iz plejade aktuelnih političara. Zahvaljujući vanrednim izborima Negotin je, sa još jednim manjim brojem opština u Republici, konačno, bio u centru pažnje srpske javnosti. Uglavnom zbog ministara, državnih sekretara, delija iz raznih stranačkih grupacija, dama i gospođa, drugova i gospode, koji u godinama redovnih izbora na turneje idu, naravno, u veće i važnije gradove. Putevi su ih, početkom ove godine silom prilika vodili u našu Krajinu, u kojoj je posle višemesečne buke i galame i privremenog stanja, porođena nova demokratska vlast, preslikana sa republičkog nivoa. Time je jedan od ciljeva vanredno raspisanih izbora, postignut. I samo taj, nažalost! Jer, sve što se od majskog ustoličenja nove vlasti u Negotinu zbivalo, manje-više je već viđeno, računajući i predizborna obećanja, koja su ostala samo to! Prazna govorancija štancovana pod indigo u stranačkim centralama.

Dakle, ima li smisla dalje trošiti reči u potrazi za dobrim opštim mestima odlazeće godine, tek jedne u nizu za koje su Negotinci, tokom minule decenije, vezivali velika očekivanja?

SVETSKI DAN HORSKOG PEVANJA

2010-12-11T16:42:00.006+01:00

Rekla bih da je malo onih koji će se setiti, ako uopšte i znaju, da se 12. decembar obeležava kao Svetski dan horskog pevanja. Negotin i Negotinci bi trebalo da imaju ovaj datum upisan u svoj kalendar značajnih dana. Pre svega zbog našeg Stevana Mokranjca, koji je sinonim za horsko pevanje. Takođe, i zbog brojnih njegovih sledbenika svih generacija.

Konstantin Babić je svakako jedan od onih umetnika, kojima ovaj grad duguje zahvalnost i sećanje. Kao jednom od osnivača Festivala Mokranjčevi dani, na prvom mestu. Kosta Babić je gotovo svih ovih festivalskih godina bio gost Negotina i muzičke manifestacije posvećene Mokranjcu.Ovde je imao prijatelje, ovde u Mokranjčevom kraju tražio inspiraciju za svoje specifično horsko i, uopšte, muzičko stvaralaštvo.

Današnji Dan horskog pevanja se obeležava širom kulturnog-civilizovanog sveta. Za mene je prilika da iz svoje novinarske arhive izdvojim jedno drago sećanje i podelim ga sa svima kojiima je Konstantin Babić bio prijatelj i saradnik. Cenjeni kompozitor i muzički pedagog je oktobra prošle godine napustio životnu scenu. Imala sam zadovoljstvo i čast da kao novinar sarađujem sa Kostom. Zato ću rado sa onima koji se sećaju velikog prijatelja Negotina, podeliti minute razgovora sa njim, vođenog septembra 2008. godine, kada je poslednji put pohodio rodni grad Stevana Mokranjca.

Lični stav - Kompozitor Kosta Babić, 2008.

Među poznatim imenima koja su proslavljala Mokranjčev horski i muzički Negotin je i ime Stojne Babić, profesorke muzike, svojevremeno dirigenta Crkvenog hora "Svete Trojice" u Negotinu. Pamte mlađe generacije srednjoškolaca Stojnu, mnogi od njih su i danas u kontaktu sa ovom energičnom i uspešnom ženom, koja se rado vraća gradu velikog kompozitora i svojim prijateljima. Živi daleko, ali prijatelje i Negotin ne zaboravlja, negujući, tamo negde, horsku muziku velikih srpskih kompozitora.

Intervju - Stojna Babić, Hor "Sv. Vasilije Ostroški" Frankfurt, 2008.

Usudila sam se da na ovaj način dam svoj lični doprinos obeležavanju Svetskog dana horskog pevanja!

POLITIČKI INTERESI I DEMOKRATIJA

2010-12-05T20:41:00.004+01:00

Nema velikih dešavanja u mom Negotinu, poslednjih dana. Posle imenovanja direktora budžetskih preduzeća i ustanova, naredni veliki događaj tek predstoji. Biće to doček Nove godine, 31. decembra! U međuvremenu, iz centra Srbije u moj uspavani grad stigne i po neka krupna vest. Međutim...............

Vest o drugom odlaganju predstavljanja Nacrta medijske strategije me uopšte nije iznenadila. Kao ni jedna od navedenih sumnji, prema kojoj politički interesi koče strategiju! Sve u svemu, neće biti konačnog teksta strategije do isteka ove godine, rasprave o njoj i usvajanja finalne verzije. Tako smo, hteli mi to ili ne, moje kolege iz bivše mi medijske kuće, RTV "Krajina", koja više ne postoji, i ja, ovoga puta potpuno spremno dočekali još jednu "veliku raspravu" o tome kako da uredimo medijsku scenu Srbije. Naš doprinos toj priči, mišljenja smo, biće veoma veliki. Sa pozicije onih koji su imali, pa izgubili svoje medije i posao u njima, zahvaljujući privatizaciji, rešili smo da u ambicioznoj strategiji - učestvovati nećemo! Nemamo motive, interes, a ni vreme!

Može nekome da zazvuči grubo ili sebično, ali tako je. Imali smo mi nekada ambiciju da učestvujemo, ponudimo ideje za moguća rešenja zasnovana na iskustvu, onih dana kada su tekle ne manje važne rasprave o medijima. Niko nas nije slušao, nije imao motiv, interes, a ni vreme! Baš kao ni mi, ovako nezaposleni, danas. Ministarstvu kulture, kome se s godinama izgubiše mediji, skoro da, uopšte, ne verujemo, a medijskim udruženjima iz kojih je većina ovdašnjih poslenika javne reči,uglavnom, istupila poručujemo da cenimo njihov trud, ali da ne brinu previše, jer će, kao i obično, biti onako kako DRUGI kažu. Toliko smo nekada bili solidarni, da smo se istrošili u nastojanju da objasnimo sve maligne aspekte zakona po kojima se odvijala rasprodaja medija u lokalnim sredinama. Izgleda da, ipak, nismo bili dovoljno glasni. Ili nisu želeli da nas čuju, ni zakonodavci, a ni udruženja. Svi su imali rokove i obavezu da urede medije. Do koje mere, najbolje znaju lokalni novinari, nažalost. Donošenje Zakona o informisanju je deo te iste priče, po kojoj jedni neće, a drugi nešto hoće u ime standarda koji važe negde drugde. Potvrdilo se da većina od stotinu i nešto poslanika - predstavnika stranaka tzv. vladajućeg bloka, može sve. Naravno, bilo bi drugačije da u skupštinama malim lokalnim i onoj velikoj u Beogradu, sede predstavnici naroda. Jok, to je bio ideal u koji su se mnogi kleli i zagovarali ga, a kasnije ga zloupotebili i zapostavili odmah po "osvajanju" demokratije. Šteta! Zato sam sklona da bez mnogo razmišljanja prihvatim obrazloženje prema kome donošenje medijske strategije u Srbiji koče politički interesi.

Upravo oni, interesi stranaka i strančica njihovih satelita, presudni su za mnogo toga danas u našoj Srbiji. Da nije tako u Negotinu, na primer, ne bi, i posle punih dvadesetak dana od poslednjeg skupštinskog zasedanja glavna tema bila imenovanje direktora javnih preduzeća i ustanova. Od svih važnijih, pa čak i onih egzistencijalnih pitanja, direktori se nametnuše kao najvažnije u delokrugu skupštinskog rada. Ispade tako i da su u srži vanrednih lokalnih izbora, održanih u martu ove godine, u Negotinu - bila kadrovska rešenja, po scenariju koji su već tada skrojile pobedničke partijske centrale uz malu pomoć prijatelja. Kadrovi su ustoličeni tako što su seli ljudi za koalicioni sto, jer drugačije ne mogu, s obzirom da im za samostalnost i "nezavisnost" uvek fale odbornik dva do crte, pa podelili resore na ravne časti.

Zato, ne mogu da verujem da neko može i da pomisli kako se do kadrovskih rešenja, ovoga puta, došlo drugačije, tačnije, bez političkih uticaja. O tome sam u postu "Krađe i partijski prijatelji" već pisala, pre više od mesec i po dana. Ispostavilo se da sam u potpunosti bila u pravu. Na žalost svih onih koji su, bez pokrića, verovali da danas u Srbiji, pa i u Negotinu, može drugačije !

"KRAJINA" KOJE VIŠE NEMA

2010-11-17T00:03:00.007+01:00

Svedočanstvo da smo nekada na ovim prostorima imali svoju medijsku kuću, Radio i Televiziju, još uvek se može naći jedino na zvaničnom sajtu opštine Negotin ! Imali smo glasila, koja su godinama predstavljala javni servis građana ove opštine ! Krajinski mediji su decenijama, sve do 2007. godine, nekada sa manje, nekada sa više uspeha, bili izvor informacija građanima negotinske opštine. Neskromno će zazvučati ako kažem da je RTV "Krajina" bila i oslonac svestranog informisanja republičkih medija sa ovog područja Istočne Srbije. To znaju nekadašnji radnici ove medijske kuće, nesumnjivo i slušaoci i gledaoci, koji pamte iskorake „Krajine“, čiji je osnivač, sada daleke 1979. godine bila opština. Tako je to bilo! Na tradiciji lista, formirana je radio , a mnogo kasnije i TV stanica. U porodici republičkih elektronskih medija, RTV „Krajina“ je uvek bila visoko kotirana, i to je podatak, manje-više poznat široj javnosti.

Krajina je bila - više je nema – ugašena je! Na žalost, ne samo četrdesetoro bivših radnika te kuće, kroz koju je tokom tri decenije postojanja prošlo bar deset puta više novinara - saradnika , tonaca, montažera , snimatelja, medijskih radnika. Na žalost i više hiljada vernih saradnika – hroničara Negotina, koji su svojim entuzijazmom i znanjem ostavili trag u obrazovnim, dokumentarnim, političkim, sportskim i emisijama sa drugim raznim određenjima, uobičajenim za pisane i elektronske medije.

Sve te vrednosti su nestale sa privatizacijom "Krajine", 16. novembra 2007. godine , za koju i danas, sa vremenske distance od pune 3 godine, može da se kaže da je bila pogubna. Priča o neuspelim privatizacijama medija, ne samo negotinskih, najčešće se dovodi u vezu sa lošim zakonima po kojima se odvijala. Zakoni su bili loši za medije i novinare, i danas su doduše, ali su zato bili dobri za sve one koji su se dočepali medija jer su im omogućili da neznanjem, nebrigom i neodgovornošću, prvo zagade, a onda i opustoše medijsko nebo Srbije.

Za propadanje RTV "Krajina", ali ono pravo - ravno sunovratu bilo je potrebno kratko vreme. Medijska kuća, kupljena 16. novembra 2007. godine u problemu je bila već u januaru 2008. Finansijskom, moralnom, profesionalnom. O mukama kojima su bili izloženi zaposleni, već sam pisala u svojim ranim radovima. Da se ne ponavljam. Važno je napomenuti da su nekada zaposleni, danas, uglavnom, nezaposlena lica u potrazi za bilo kakvim poslom. Bez obzira na solidno obrazovanje, znanje i poštenje, teško je do njega doći bez "impozantne" političke karijere. Za razliku od njih, oni koji su ugasili negotinske medije, izmanipulisali zakon više puta i grubo povredili prava radnika, kroz proces tranzicije i privatizacije su prošli bezbolno i o trošku drugih. Imaju dobro plaćen posao i političke karijere.

Da li zbog svega što se tokom dve godine, tačnije 26 meseci, po katastrofalnoj privatizaciji dešavalo sa nekadašnjim Javnim preduzećem RTV "Krajina", Agenicija za privatizaciju je, zaključno sa 31. decembrom 2009. godine, raskinula ugovor o prodaji tog javnog preduzeća Konzorcijumu Dejan Grujić, zbog nepoštovanja odredbi o investiranju. Po meni, a trebalo bi i po zakonu, Konzorcijum tadašnjih vlasnika je prekršio, bar, još nekoliko obaveza iz kupoprodajnog ugovora, koji nažalost, nije javno predstavljen javnosti, u tada još uvek aktivnim programima radija i TV "Krajina".

Između ostalog , tročlani Konzorcijum, / dr Petar Rakin iz Beograda, Siniša Puljecović i Dejan Grujić, koji su bili na funkcijama predsednika Skupštine akcionara - Rakin, predsednika Upravnog odbora - Puljecović i do smene, ili ostavke, kako god, oktobra prošle godine, direktora AD "Krajina" - Grujić/, nije ispunio ni obaveze prema osmoro oštećenih radnika - poverilaca, kojima je pravosnažnim odlukama nekada Opštinskog, sada Osnovnog suda, trebalo da namiri zaostale višemesečne zarade, uplati doprinose iz radnog odnosa i namiri sudske takse, od više desetina hiljada dinara. Danas, na trogodišnjicu privatizacije "Krajine", koje više nema, a posle godinu i po dana od pokrenute parnice bivši radnici te medijske kuće, oni koji su tužili svoju firmu, još uvek čekaju izvršenje sudskih odluka. Pravda je spora, ali dostižna, ali dosadašnje okolnosti ukazuju da oni kojima se može jer su na poziciji, uvek nađu tzv. rupu u zakonu. Na štetu oštećenih, po praksi i pravilu.

Inače, na ime izvršnih sudskih odluka, delu radnika koji su ušli u dugu parnicu, a kasnije podneli i krivične prijave protiv članova već pomenutog konzorcijuma, trebalo je namiriti oko milion dinara duga, možda i više, sada sa naraslim kamatama. Na to se još uvek čeka. Čekaju i ostali bivši zaposleni koji su u međuvremenu morali da napuste svoja radna mesta, po sili zakona. Za to vreme, nevelika imovina "Krajine", koja se nije našla na spisku prilikom njenog popisivanja se i bukvalno raznosi i uništava. Pitanje koliko je ona vredna je , naravno važno, ali još važniji je i odnos prema njoj. Ukoliko je po poništenoj privatizaciji, decembra prošle godine, formiran Akcijski fond sa čuvarom kapitala, otvara se pitanje uloge tih istih čuvara. Ko, su gde su, shvataju li ozbiljno poveren im posao,šta treba da rade, koga zastupaju.......

Kako god ! Noćas, na trogodišnjicu početka kraja "Krajine", podsetiću sve one koji se slučajno zateknu na ovoj strani mog dnevnika da je ovo negotinsko preduzeće prešlo u privatne nečije, nebrižne ruke za samo 138 hiljada dinara, a da je ukupna vrednost procenjenog kapitala iznosila 1.380.000 dinara.

U trenutku kupovine u medijima je radilo 40 radnika, koji su selektivno i bez višemesečnih zarada napuštali preduzeće.
Kupci su se, inače, na aukciji održanoj na današnji dan pre tri godine Ugovorom obavezali na investiciju od 200 hiljada dinara u prvoj godini promene vlasničke strukture, što naravno nikada nije ispoštovano. Kao ni sve druge obaveze prema radnicima. Čak ni one dosuđene. Kada i da li će ikada ? Vreme čini svoje, a nade je sve manje.

Mediji su ugašeni. Zato je i priča o njima na zvaničnom sajtu opštine Negotin, suvišna. Pripada davno prošlom vremenu - istoriji. Ti mediji, već tada, zapravo i nisu bili opštinski. Zato sećanja na njih treba prepustiti samo onima kojima su doista značili i koji su ih voleli.

KRAĐE I PARTIJSKI PRIJATELJI

2010-10-21T20:52:00.015+02:00

/ Ne, neće biti reči o izbornim krađama i politici onoj - političkoj, nego onako, kao viđeno očima nekoga ko se nije nadao ovakvoj i ovolikoj demokratiji / ! /

Sindikalni protesti, koji ponovo potresaju Srbiju i radnička nezadovoljstva, odavno nisu ozbiljna briga većine Negotinaca i to iz najmanje dva razloga. Sindikata, onih pravih, radničkih gotovo da i nema, a nema ni radnika, takođe. Iščezli kao vrednosti i kategorije tokom vremena tranzicije i privatizacija, koje su sa nekada poduže liste privrednih preduzeća krajinskih, bespovratno izbrisale Poljoprivredni kombinat , Mlekaru, Poljotehnu, Krajina vino i još neka. /Zbrisa sa lica zemlje i medije lokalne, radio i televiziju, kao da ih nikada nije ni bilo, nije na odmet da se zna /. Hajde da verujemo da će epilog privatizovane, nekada najveće ovdašnje fabrike, IHP Prahovo , biti stvarno povoljan za hemičare. Nadajmo se da će vlasnik iz Grčke, Kompanija "Neohimiki", konačno, posle dve godine , da ispoštuje poslednje dato obećanje i radnicima namiri preko 5 miliona evra duga na ime zaostalih plata. Najnoviji rok je počeo da teče u septembru, ali se pitam da li je moguće da se obezbede tolike pare za samo jednu godinu i kako? Reč je , uzgred, o iznosu / sada možda i većem / za koji je Prahovo prodato Grcima.

Dakle, u prostor onoga čega u Krajini danas nema , uselili su se neki novi stanari i maniri. Najbrojniji su lopovi, NN lica, uglavnom. Dok ih ne uhvate, kradu struju sa bandera, a lakomi su i na pare . Tako je nedavno maskirani mladić, pokušao da opljačka menjačnicu "Vegeta Živanović 5" u strogom centru Negotina. Bio je naoružan i reklo bi se poprilično drzak u nakani, s obzirom da je menjačnica koju je izabrao da pljačka od negotinske policije udaljena samo nekoliko stotina metara.

Novac je sačuvao, a lopova "naterao" da pobegne Branislav Đurić, radnik menjačnice , svojom prisebnošću, iako mu je mladić sa kapuljačom preko glave, maskiran po uzoru na likove iz gangsterskih filmova, uz obavezne naočari za sunce, držao pištolj uperen direktno u lice.

Pokušaj pljačke dogodio se u jutarnjim satima, pred otvaranje menjačnice, kada na ulici nije bilo prolaznika. Na poziv radnika obezbeđenja Telekoma "Srbija", jedinog koji je primetio čudno komešanje na vratima udaljenim oko stotinu metara niz glavnu ulicu, čuvari reda su odmah stigli, ali je lopov već pobegao, uputivši radniku menjačnice reči pretnje "osvetiću ti se".

Glavni junak priče, Bane, nekadašnji radnik jedne od banaka, domaćih, ugašenih , nije ni važno koje, čovek je od iskustva, pravi bankarski činovnik i svi ga u gradu znaju. Interesantno je da se još uvek, sa posebnim žarom, priseća detalja pljačke u pokušaju i značajno naglašava da je na ovakvu situaciju bio spreman jer ju je predvideo. Bravo za Baneta, našeg druga!

Predvideo je on, svojevremeno, i neke političke kombinatorike, koje su se odvijale taman po njegovim rečima. Počinjem ozbiljno da verujem u njegove priče. Ali zato, uopšte, ne verujem da punoletan, školovan čovek, normalnog i prihvatljivog zdravstvenog stanja može doći do radnog mesta prijavom na raspisani konkurs. Podvlačim normalanog zdravlja, jer se konkursima, uglavnom, traži takva potvrda, koja se u vidu lekarskog uverenja izdaje u zdravstvenim ustanovama. Taj papir, vredan tri do četiri hiljade dinara, sa potpisima nekoliko lekara, izgleda da je veoma tražen, imajući u vidu solidan broj slobodnih, javno oglašenih, radnih mesta. Ne manjkaju ni kandidati. Neki od njih skloni optimizmu plaćaju, guraju se u čekaonicama, obijaju administrativne centre u potrazi za dodatnim potvrdama da nisu bili nevaljali članovi zajednice i , ne daj bože, u pritvoru, ma svašta-nešto, nadaju se ! Kad ono, od svih prijavljenih , sa urednim potvrdama , papirima, programima, vizijama, iluzijama, pa u najvećem broju slučajeva i papirom da su zdravstveno ispravni, prođe samo onaj sa uverenjem partijske centrale plus koalicije, da je podoban i kao takav izabran. Još onomad kad se agitovalo i kad bejahu izbori. Tada se, veli demokratska koaliciona većina, u koalicionoj demokratskoj Srbiji, na muci poznaju junaci, a radna mesta, uglavnom direktorska, su obećana nagrada za vanredne napore - umne i fizičke. Kampanje, političke, su, kažu, iscrpljujuće, pa je red da se najvredniji članovi, kasnije, dobro odmore. Na funkciji, ako je moguće. Centrale imaju odličan osećaj za procenu i biraju samo one koji su mnogo uradili za opštu stvar. Još samo da iz ustaljene, a nepotrebne, izgleda, prakse izbace konkurse, samim tim i kandidate, da im ne prave smetnje, kada se zna da je mesto odavno obećano - rezervisano, kako god, za izabranog. Zgodno, zar ne? Tada bi se svi skupa manje zamlaćivali oko nepotrebnih detalja, koji troše dragocenu energiju centrala i koalicionih im prijatelja.

Mislim tu i na škole u koje se na sličan način ulazi koaliciono demokratski ! Zapošljavaju se nastavnici i profesori, po hitnosti postupka. Rade odavno, od prvog septembra, a konkursi raspisani upravo sada, taman na vreme, posle dva meseca. Pitam se, ima li smisla javljati se na iste ? Sa svim traženim papirima i potvrdom o dobrom zdravlju koja košta, pride. Ako je verovati jednom uglednom direktoru jedne ugledne negotinske škole, ti konkursi su raspisani za one već primljene "pod hitno". Na kobajagi konkurse nema potrebe javljati se jer su samo puka formalnost u demokratskoj Srbiji, koja poštuje pravo na zaposlenje i rad svojim građanima. Pogotovu, i pre svega, onima koji imaju centralu i koalicione prijatelje!

I zato, ne znam, ima li smisla trošiti reči na opisivanje nesmisla kojim smo i danas, deset i kusur godina posle ulaska u novo doba i demokratiju, preplavljeni ? I pitam se, ko su pravi junaci priča, poput ovih složenih u jesen mog Negotina i mog nezadovoljstva ?

JEDNOKRATNO ALI VREDNO

2010-07-21T23:25:00.009+02:00

Radujem se, iskreno, u ime svih 345 hiljada srpskih činovnika kojima je država opredelila jednokratnu pomoć u iznosu od po 5 hiljada dinara. Iz budžeta nam odoše dve milijarde, kojima se u ime nečije i nekave ekspertske procene treba da pomogne zaposlenima na NEODREĐENO VREME u javnom sektoru Srbije. Dobiše tako svi od reda, mislim na već pomenutih 345 hiljada "uposlenika" , direktnih korisnika budžetskih sredstava, ničim izazvane dinarske poklone i tako se opet podeli naša javnost na dve, možda tri ili četiri Srbije.

Prva, ona što je dobila jednokratnu pomoć, ne računajući frakcije uvređenih skromnim iznosima , tako reći milostinjom po kojoj sada zdušno pljuju pitajući se kakva je to pomoć od pet hiljada devalviranih dinara, zadovoljno trlja ruke zbog džeparca koji će dobro doći.

Druga, pljuje po prvoj jer smatra da se povlašćenima i dalje pružaju povoljnosti i to tek onako! U toj drugoj Srbiji su svi oni koji dirinče od jutra do sutra kod privatnika i tvrdo rade da zarade dvadesetak hiljada mesečno. Mnogi na crno kako bi prečicom, a u dogovoru sa gazdama, zaradili "više". Rad na crno ? Upitaće se naivno neobavešteni ! Zar je moguće u pravnoj državi, zar se nismo protiv toga borili i uveli demokratiju, a Srbiju u predvorje Evrope, zgranuto će isti. E, pa braćo Srbi to su vam činjenice i ne pravite se Englezima. I oni znaju za tu pojavu, samo da nas prvo prepoznaju i odrede na geografskoj karti.

Jednokratna pomoć jednima / 345 000 njih / izazvala je mučninu i kod NEZAPOSLENIH NA NEODREĐENO VREME. Pitaju se naivno, tehnološki viškovi, kojima kapne po 12-13 hiljada mesečno, pa zar mi nismo, takođe, direktni korisnici buđžeta? I da vidite, ima tu rezona. Daleko su revoltiraniji, ipak, oni, koji se godinama već vodaju po evidencijama Zavoda za zapošljavanje bez realnih izgleda da se zaposle. Džaba škole, džaba fakulteti. Ostali ljudi bez posla u propalim firmama i na neodređeno sebi trasirali perspektivu, overom knjižica jednom u mesec dana! Naravno, zelenih kartončića, ne onih zdravstvenih, s obzirom da je danas luksuz u Srbiji biti nezaposlen, a plaćati zdravstveno osiguranje. Nema se , ljudi ! Uz to u većini slučajeva za ozbiljnije preglede i analize ide se kod privatnih lekara. Tamo ne važe ni uredno overene knjižice, tamo nema recepata, za to se postarala naša država, kao i o svemu, uostalom. Prostom računicom , stoga, sve dođe na isto. I onima koji plaćaju godinama dinar za zdravstvo pa na sumu "izgube" pravo baš kad im treba /kod nas se ništa ne računa unazad, čak je i osvrtanje u prošlost nepoželjno/, tako da mahom prolazi ad hoc varijanta - iskeširaj pozajmljenu lovu - odmah i, problem je rešen!

Pljuje prvu "nagrađenu" sa po 5 hiljada dinara Srbiju i ona četvrta težačka - perspektivna poljoprivredna, koja se trenutno zlopati na plus 35 stepeni u hladu, kako bi na jesen sve navedene srpske duše mogle da se nahrane i prehrane. Dobro, interventno će biti i uvoza svega i svačega, zbog konkurencije, tržišne utakmice, raznovrsnosti. Pljuje ta Srbija i čeka najavljenu neisplaćenu ratu velikog državnog duga poljoprivrednim penzionerima. Darodavci kažu stiže, biće isplata u septembru, potrebno je malo strpljenja. Prioritet je prva Srbija sa sedmočasovnim radnim vremenom u klimatizovanim kancelarijama, ona je ta koja je najugroženija, zaposlena je na NEODREĐENO vreme, koristi svakodnevno polučasovnu pauzu tokom koje skokne do frizera, kuće, pijace, hlada nekog kafića, naši Balkanci, najčešće i do kafanice na ledeno pivo ! Što da ne? Zakon nalaže pauzu i ne treba je preskakati, ne daj bože poklanjati. Posao i te kako zna da smori. A u javnom sektoru nam trebaju odmorni, čili, nagrađeni za trud pojedinci, njih 345 hiljada, čak. Armiji od blizu milion nezaposlenih duša je mnogo lakše, znaju oni da niko ne misli na njih pa rade šta hoće, još kada bi imali gde, e to bi bilo za priču.

Da, da ne zaboravim penzionere! I o njima ima ko da brine, ali hajde da ih ne imenujem. Zna se ko se krije iza penzionerskog Deda Mraza, koji će na vrata svih onih koji su zaključili svoj radni vek, zakucati, kao što rekoh tek u septembru, ali mnogo pre Božića, noseći ima darove u vidu jednokratne pomoći od čuvenih pet hiljada dinara.

To što su dečiji dodaci skromni, to što je sve manje para za socijalno ugrožene, to što nam se gase one malobrojne narodne kuhinje, to što pola srpske populacije živi na minimumu egzistencije, to što radnici u privatizovanim i uništenim preduzećima ubadaju sebi eksere u šake i protestuju danima, to što niko nije odgovarao za propuste i nemar, to............to je čista izmišljotina nedobronamernih i onih koji bi da stalno kritikuju. Priznajem !

O tome su pisale i novine - da se zna

Do sada isplaćena jednokratna pomoć za 345.000 zaposlenih

Ministarstvo finansija Srbije do danas je isplatilo jednokratnu pomoć od 5.000 dinara za oko 345.000 zaposlenih u javnom sektoru u vrednosti od 1,72 milijardi dinara, rečeno je agenciji Beta u tom ministarstvu.
Isplata pomoći počela 15. jula, a prema dogovoru Vlade Srbije sa Međunarodnim monetarnim fondom (MMF), predviđeno je da se za te namene utroši po dve milijarde dinara koje će primiti i zaposleni u javnom sektoru i penzioneri.

Pomoć će dobiti zaposleni u institucijama i službama koje se finansiraju iz državnog budžeta ili budžeta jedinica lokalne samouprave i teritorijalne autonomije, a koji imaju plate manje od 50.000 dinara.

Isplata pomoći za penzionere počeće kada nadležni organi utvrde kriterijume za raspodelu, a prema ranijim izjavama potpredsednika Vlade Srbije Jovana Krkobabića, to bi moglo biti u septembru.

Vlada Srbije je 8. jula donela odluku o isplati jednokratne pomoći stalno zaposlenima u državnoj upravi, socijalnim ustanovama, policiji, prosveti, vojsci, zdravstvu, lokalnim samoupravama i autonomnim pokrajinama.

Precizirano je da pomoć neće dobiti zaposleni u javnim preduzećima.

MA, LJUDI MOJI, DA LI JE MOGUĆE ?

2010-06-28T22:49:00.007+02:00

Da, sve je danas moguće u Srbiji, rekla bih, poštapajući se na već, u enciklopedije i legendu uvedenu pitalicu jednog od najpoznatijih jugoslovenskih sportskih komentatora svih vremena , Mladena Delića. Dakle, moguće je da iz novina danas saznamo da tu negde, blizu nas, ima ljudi koji boluju i nose se sa neizlečivom leprom ili gubom , kako se tokom vekova zvala ova pošast, ali da se ne preduzimaju, ama baš, nikakve mere da se oni pravilno leče, ukoliko lek za lepru uopšte i postoji, a njihova najbliža okolina zaštiti od moguće zaraze, budući da je reč o prenosivoj i opakoj bolesti koja se završava smrtnim ishodom. Stoga što iskreno uvažavam prava čoveka, skoro da ne želim da kandidujem, eventualnu, mogućnost karantina, ili izolacije lica za koja se veruje da već godinama boluju od lepre, a potpisnik takvog jednog teksta reče da se zna o kojim licima je reč, te da su njihova imena poznata redakciji novina u kojima je priča ugledala svetlost dana. Ne želim da budem pogrešno protumačena kao neko ko, ne daj bože, krši elementarna ljudska prava slobode kretanja, na primer, i tako dalje, možda robe, kapitala, kako god, to je bolje objasnio drug Marks / Engels se podrazumeva /, odavno, mada stolećima kasnije od pomora leproznih ljudi u mračnom srednjem veku, to je sigurno.

Moguća je zatim, a to mediji takođe javljaju, virusna epidemija meningitisa i to u jednoj urbanoj sredini, poput Novog Sada, na primer. Moguće je da su nam i insekti mutirali zbog povećane vlage u vazduhu i drugih eko poremećaja i da su njihovi ujedi postali opasni po ljude. Osetili su to, navode mediji, građani Niša i Beograda. Puni su hodnici zdravstvenih ambulanti, pišu ista sredstva informisanja i iz preventivnih razloga, već razgovaraju sa lekarima, portparolima određenih službi, preporučuju mere zaštite i prvu pomoć, u slučaju ujeda mutirajućih insekata, crnih muva i buba, te "otrovnih " komaraca. Zapazila sam, u stalnom nastojanju da budem solidno informisana, da su učestaliji i ujedi zmija.

Pišu novine o svemu tome između naslova od kojih se normalnom čoveku podiže kosa na glavi. Silovanja, ubistva, pedofilija, otmica dece, porodično nasilje, nesreće na putevima sa tragičnim bilansom, nezgode na kupalištima, rekama i jezerima.......... Da, tako bi u najkraćem glasio užasno crn bilans hronika, sve jedno kojih, naših dnevnih novina i elektronskih medija. Ima doduše i zabave, ali samo za one koji prate Farmu, Velikog brata, tezge i tezgice naših turbo-folk i pop diva i njihove ljubavne jade. Ima, takođe, i ponuda sunčanih letnjih destinacija do kojih se može "skoknuti" ovog leta, što je opet moguće ali samo onoj bolje situiranoj polovini naroda u Srbiji. Moguće je, naravno, da se za te namene i oni lošijeg materijalnog statusa zaduže, pa da odletuju i ovo leto. O kamatama banaka koje ih vode u dužničko ropstvo razmišljaće sutra. Bitan je odmor od svega, kako to popularno zna da kaže naš srpski narod, pa i u slučaju kad ne radi ništa. Posle više nego neuspelih privatizacija naših preduzeća, nažalost, većina ljudi i ne radi ništa, rekla bih poučena sopstvenim iskustvom i "zavodničkim" statusom - u prevodu, trošenjem ono malo meseci na evidenciji Zavoda za zapošljavanje, sa nanizanim godinama rada, koje mi , moguće je, ne znače i neće značiti ništa.

Moguće je, dakle, mnogo toga danas u Srbiji! Znate to i sami, ali je gotovo nemoguće, na primer, vratiti se subotom iz Beograda u Negotin, posle 15 časova . Ne daj bože da se mora u glavni grad Srbije, prvog dana vikenda. Otići se može, u cik zore, ali vratiti se ne može, baš nikako , posle vremena, koje su prevoznici na taj Sveti dan, subotu, sebi zacrtali kao vreme odmora, pa su stoga redukovali i promenili red vožnje. Ma šta redukovali, obustavili ga sasvim, zaustaviljanjem svih svojih vozila. Ne ide ništa ....... ponavljaće vam mrzovoljni šalterski radnici na beogradskoj stanici, koji bi i sami da odmaraju, a ne da ih smaraju razno-razni zaludni provincijalci, sluđeni saznanjem da su prikovani za prestonicu i da, silom prilika, moraju da se snalaze. Kako ko i gde! Neko kod rodbine, neko kod prijatelja, ako ih ima u Beogradu, u protivnom sleduju muke po drumovima i putevima srpskim. Onim koji se rehabilituju, uzduž i popreko! Sve u svemu, skupa je to avantura ići u Beograd, subotom, jer povratka bez dva dana nema.

Obećavam, kada sakupim dovoljno energije, pristupiću razradi ove teme. Biće zanimljivo, a poslužiće za primer da se na put u Beograd , subotom, ne kreće ni pod jakim moranjem. Javnim prevozom, naravno, autobusom ili vozom i našim brzim srpskim prugama. Ako je ikako moguće !

" ŠTO JE VEĆA MOĆ, TO JE OPASNIJA ZLOUPOTREBA "

2010-05-16T23:34:00.007+02:00

Ne verujem da sam jedina koja danima bezuspešno vodi unutrašnji rat sa teskobom koja preti da me parališe, ma gde bila i ma šta radila. Taj težak osećaj krajnjeg nespokojstva me proganja, a puls ubrzano radi u ritmu iritirajućeg izazova, koji odnekuda dopire, a koji se svodi na par naizmeničnih pitanja od kojih najčešća glase - kuda mi to idemo", ko plaća kartu i po kojoj ceni, ko dobija bolja mesta u prevozu iz filma "Ko to tamo peva"? Do pevanja mi, uzgred, nije, kome jeste, pitam se! Razmišljam šta se dešava sa ljudima, onima koje znam, ali ih ne prepoznajem pod senkom briga pod kojima tonu. Baš kao i ja. Gde smo se pogubili, na kom delikatnom ćošku naše, još delikatnije, palanke u kojoj, priznajem, poslednjih meseci, uopšte, nije dosadno. Naprotiv! Zabave ima, čak i više od potrebne i poželjne. Ukoliko izuzmem sopstvenu malenkost kao aktera neke od glavnih uloga, jer je već otrcano da mašem onom , vezanom za trpno stanje, apsolutno najbolje role u predstavi naših života nose neizbežni, samozadovoljni, nasmejani i optimistički raspoloženi - naši političari. O, ne samo oni very important , tj. veoma važni, oni, koji se vrzmaju na čelu svojih beogradskih centrala, medijski, neki manje, neki više eksponirani, u zavisnosti od poziciono - opozicionog statusa! Ne, njih mogu i da ne gledam i ne slušam, a i ne čitam. Pristupila sam bojkotu programa gotovo svih medija, ne računajući one koji mi pružaju lagodno zadovoljstvo zurenja u ekran radi dobrog filma ili dobre muzike / i nje je sve manje na ekranima i u etru /.

Nedavna zbivanja oko presabiranja mandata i pravljenja tzv. većine u Skupštini ovdašnjoj, negotinskoj, su, najblaže rečeno, dostigla interplanetarne razmere, jer važnijih tema kao da nije ni bilo. Naš život je bio pun iščekivanja , koliko do juče, ustoličenja jednih, a ono, dođoše drugi. Dopalo se to nama, pukim glasačima, ili ne, ipak je u konačnom ishodu matematika / i ko zna šta i ko još / rekla svoje. Naravno, na dušu naroda će se , po inerciji, bez obzira na sve, staviti još mnogo toga, ali trgovina, ne samo funkcionerskim položajima, onim najvažnijim, već i podela skromnijih direktorskih fotelja, za kojima, tek da se zna, mnogi čeznu, provereno - definitivno ostaje u delokrugu rada njih samih, tj. onih koji su dobili i "pobedili" na izborima. Taj deo priče je, dakle , završen ovih dana, uoči "Majskih svečanosti" tokom kojih obeležismo Dan Opštine, krsnu slavu grada, Spasovdan, videsmo neke zanimljive ljude sa strane, umetnike, pevače, igrače, što nas sve potvrdi kao grad koji drži korak sa "svetom". Uostalom, pola Srbije je praznovalo ovih dana, a slika i ton iz slavljeničkih gradova donesoše nam idilu koja vlada na našim prostorima, mislim srpskim. I stvarno, da je to naša svakodnevica ko bi pa imao razloga da se buni, kritikuje, mudruje? Ukoliko se presaberemo i priznamo sebi da su to samo lakirane sličice našeg, ne baš tako glamuroznog života evo nas na početku priče o teskobi koja je postala sastavni deo naših života.

Za ovoliki i ovakav pesimizam najmanje je krivo vreme. Oblačno i hladno. Sručila se kiša na naše mesto, grad nas je, za sada, zaobišao i udario u srce Šumadije, onako, kao što to najčešće biva s proleća! A mi odavno, u ovim krajevima, nemamo ni jasno definisana godišnja doba, pa se čudimo što nas zaobilaze tropske, a majske, vrućine na koje smo svikli poslednjih godina. Navikli smo i na prazne novčanike, dotrajalu i iznošenu garderobu, na namrgođene, a dobro plaćene, šalterske činovnike, na redove u zdravstvenim ambulantama, na skoro sedmična poskupljenja benzina i drugih sitnica bez kojih se, jednostavno, ne može. Navikosmo i da ne radimo, jer nam sa tranzicijama i privatizacijama stigoše i ukidanja radnih mesta, gašenja preduzeća.

Da li smo i koliko mogli da utičemo na sve te tokove, koji nas poplaviše bedom - materijalnom i duhovnom? Sve i da smo hteli, ne bi bilo na duge staze, a ni moguće. Jer, sve se ugodilo u korist onih kojima je svanulo, na račun nas kojima se smrklo.Priča o neuspelim privatizacijama medija, na primer, jedna je od najočiglednijih. Šta je bilo sa nekadašnjim Javnim preduzećem RTV "Krajina", dobro je poznato široj javnosti? Medije kupljene za male pare, ubrzo je ugasila nebriga, neodgovornost i bahatost kupaca, a četrdesetoro radnika "Krajine", takoreći , ostadoše na ulici.Jedni kažu, pa šta ? Kada je "pukao" negotinski gigant IHP, što ne bi mogla i jedna minorna lokalna radio i TV stanica. U redu, sve i da je tako, postoje razlike u nijansama o kojima ne bih ovom prilikom. Zadržaću se na medijima, jer je to moja velika tema, jer je to ona jevrejska:" Da Bog da imao, pa onda nemao", jer je Negotin jedan od retkih gradova koji je imao, među prvima, sedamdesetih godina, novine /"Krajina"/, pa radio, pa televiziju, školovane novinare i dobre "profesionalce", kojima, sa aspekta aktuelnog političkog miljea i rasporeda političkih snaga, nekadašnja etiketa crvenih novinara, danas nikako ne bi smetala. Naprotiv, išla bi im u prilog. Pod uslovom da jesu bili obojeni i, mnogo više , da su bili dosledni svom stranačkom opredeljenju. Priznaćete, tema zgodna , prava tribinska.

Elem, mediji naši nasušni, poznatiji kao "Krajina" više ne postoje. Svaka čast novoustrojenim, ali oni nisu tema ove priče. Za propadanje RTV "Krajina", ali ono pravo - ravno sunovratu bilo je potrebno kratko vreme. Medijska kuća kupljena novembra 2007. godine u problemu je bila već u januaru 2008. Finansijskom, moralnom, profesionalnom. Muke kojima su bili izloženi zaposleni, ostaće, verovatno, njihova i moja, s obzirom da potičem iz tog jata, najskrivenija tajna. Zašto? Pa zato što svaki normalan čovek, ponižen na način primenjen u "Krajini", radi zaštite ličnog digniteta, o tome neće i ne želi da priča. A oni koji treba da se stide, pa i odgovaraju za sve što su uradili i dalje napreduju, svakoga dana u svakom pogledu, sve više. Jer, oni su iznad zakona i pravde, što izgleda danas važi za jedan solidan procenat dobro finansijski i "politički situiranih" građana ove zemlje.

Ono što je "Krajinu" ugasilo kao i druga glasila, takođe, po istom scenariju, širi se kao maligno tkivo na celu medijsku Srbiju. Čitam o problemima nekada ugledne i jake Televizije Valjevo / www.TV Valjevo/. O radiju, sa tradicijom dužom od 40 godina, da ne govorim / knjiga: "Na zajedničkom talas (anj) u", autor Dušan Petrović Ičko, 2004./ Šta se sada dešava sa valjevskim medijima, od kojih je radio decenijama emitovao program pod sloganom: "ne samo najstariji, već najpouzdaniji i najsadržajniji", najbolje i sve govori tekst koji sam preuzela sa sajta Udruženja novinara Srbije (UNS). O nama novinarima, medijskim radnicima, zakonskoj regulativi, sunovratu......

Траже поништење приватизације ТВ Ваљево
( четвртак, 13. мај 2010. 10:26 )

Ваљево - Запослени у локалној Телевизији Ваљево затражили су помоћ локалне власти у настојањима да се поништи приватизација те медијске куће коју је у фебруару ове године купио предузетник Слободан Павловић из Обреновца.

Телевизија Ваљево не емитује програм већ скоро месец дана, јер је на њиховом предајнику због неплаћања искључена струја. Запослени од приватизације до сада нису примили ниједну плату нити им је уплаћено здравствено и пензионо осигурање.

"Поред тога што је нови власник обећао да ће уложити у техничко опремање телевизије 40.000 евра, до сада није уложио ни динар. Пошто се програм телевизије може пратити само у кабловској мрежи на ужем градском подручју, спречени смо да зарађујемо на тржишту. Тиме су наша егзистенција и опстанак телевизије доведени у питање. Тражили смо помоћ и од Агенције за приватизацију јер је прекинут континуитет у раду, што је довољан разлог за раскид приватизације, али одговор још нисмо добили. Сада очекујемо помоћ од локалне самоуправе, јер сматрамо да ће њихово залагање имати већу тежину - рекла је новинарка Бранка Јевтић.

Радници телевизије оптужују власника да намерава да информативни програм подреди забавном са врућим линијама и порнографским садржајима. Телевизија Ваљево нема ни главног и одговорног уредника јер је Александар Ранковић поднео оставку, па су новинари информативни програм свели на минимум. Ову медијску кућу је за 147.000 динара купио Слободан Павловић, који је на оптужбе запослених изјавио да „запослени не могу живети у комунизму, већ морају да се тржишно понашају".

Svaki komentar je suvišan! Ali kako bih teskobu s početka ove priče do kraja "odbranila" argumentima, dodaću kraju tek deo Proglasa Udruženja novinara Srbije i istoimenog Sindikata, povodom 3. maja Međunarodnog dana slobode medija:

Проглас УНС-а и СНС-а новинарима, медијским радницима, власницима медија и јавности
( недеља, 2. мај 2010. 11:23 )

У години за нама скоро 2000 новинара и медијских радника остало је без посла а све више их, посебно у локалним медијима, скромне плате прима са вишемесечним кашњењем.

ODOLETI I IZDRŽATI - Tako, inače, glase dva prva člana Zakona o karakteru čoveka !

Međutim, koliko takvih ljudi danas ima u Srbiji, koji bi odoleli raznim izazovima, ponudama ? Ili još važnije, koliko je onih koji mogu izdržati?

NIJE VULKANSKO, ALI JE SEĆANJE

2010-04-19T09:00:00.000+02:00

Problem negotinskog dima, obrazložen nedavno na jednom od najposećenijih blogova, kao da je nagovestio daleko ozbiljnije dimenzije međunarodnog akcidenta izazvanog erupcijom vulkana na Islandu, pa sada umesto lokalnog dima imamo vulkansku prašinu, koja je finansijski ugrozila domaću i strane avio kompanije, ali mene lično, više i, prvenstveno, brine zdravlje ljudi u novonastalim okolnostima. Mediji beleže reči stručnjaka raznih profila, eksperata: vulkanologa, epidemiologa, meteorologa i koga sve ne, u vezi sa problemom koji nikako nije za potcenjivanje, a stigao je onako, neplanirano, kao opomena da priroda ima svoje zakonomernosti i ne haje previše ni za svetsku ni za domaću ekonomiju, za zdravlje naroda, ovog ili onog, ovde ili tamo, svejedno.

Međutim, ovaj problem nas je na jedan posve novi način približio evropskim zemljama ali i pojedinim, na drugim kontinentima. Tako se, naknadno, u "iščekivanju" vulkanskih čestica, za koje eksperti, ipak, kažu da trenutno obitavaju visoko iznad nas, na 6 do 11 kilometara, te da nisu opasne po zdravlje, potvrđuje već zaboravljena činjenica da živimo na istoj planeti i pripadamo istoj civilizaciji. Sa brojnim sličnostima i još brojnijim razlikama, doduše. Zaboravimo, iako je vest broj 1, vulkansku prašinu i osvrnimo se oko sebe, dragi Negotinci. Da, baš vi, hajde da kažem, iz strogog centra grada, mi , svi koji živimo u okolini parka, preko puta Hotela, u okruženju Telekoma i Banke Intesa.

Naš park i naš Trg, kojim koračamo kako bismo iz svojih stanova, stigli do centra našeg Negotin- sitija, već godinama ne liči na sebe, na mesto mog, verujem i vašeg detinjstva, mladosti, periode mojih naknadnih povrataka u rodno mesto, posle dva duža odsustva.
Nekada tu, u ovom prostoru, danas gradskoj babarogi, bile su smeštene prodavnice "Poljotehne", jedna sa prehranom, a odmah preko puta nje, druga, sa, uglavnom, belom tehnikom, rasvetom, kasnije delovima za mehanizaciju.

Svraćali smo, baš ovde, sećam se čak i imena nekih prodavaca, kupovali namirnice za domaćinstvo, bombone, sladoled, Koktu i druge sokove, hleb, peciva ........ I za divno čudo, tada, nekada davno, za sobom nismo ostavljali otpad, račune / mislim da ih je i tada bilo, iako ne behu fiskalni/, bili smo pedantni, lepo vaspitani, zaljubljeni u svoj mali, zeleni grad. Vreme je prolazilo i menjalo se kao i okolnosti, pa i čitav poredak. Sa tranzicijom su stigli stečajevi, likvidacije preduzeća, privatizacije. Sa njima i novi trgovci iz daleka. Pomenuti objekti su opremljeni kineskom robom, nastanili su se tu neki novi maniri! Zadržan je i levi i desni ulaz, ali sa popucalim izlozima, krajnje neukusno i neprimereno 21. veku aranžiranim, bez obzira na stranu, nebitno ! Bilo je ružno, tužno i jadno, na prvo, drugo i svako naredno gledanje . Preko noći, zahvaljujući malom zaklonu, koji garantuje "privatnost", ovo "područje" je postajalo svratište dokonih i besnih noćobdija, za kojima je, u jutarnjim satima ostajala pet, pivska, ambalaža i štošta drugo. Prošle godine, po iseljenju naših kosookih prijatelja, koji su valjda prešli na neku još atraktivniju lokaciju u gradu, ostao je, nama na Trgu, isti okvir. Slika donekle promenjena, ali, nažalost, već viđena. Ružna!

Uz smeće, koje je neko zaboravio da ukloni, a i zašto bi, niko to danas ne sankcioniše ozbiljno u našoj zemlji, mislim, pa se i sada jasno vidi kroz popucala stakla, ostali su i drugi, vidljivi tragovi noćnog prisustva "razigranih" nam sugrađana, zakletih konzumenata pića iz ambalaža za jednokratnu upotrebu. Mogu samo da pretpostavim šta bi se sve tu moglo da pronađe, jednim ozbiljnijim uvidom u "stanje na terenu"?
I, evo dragi moji Negotinci, uz vulkansku prašinu, koja je povezala zemlje Evrope u jedinstvenu priču, ne samo medijsku, ali nimalo simpatičnu i prilično napetu, mi u Negotinu , na istoku Srbije imamo i druge muke. Mi imamo problem nerazvijene građanske svesti, nekulture i nemara. Tačno je, mi geografski jesmo na mapi evropskih zemalja, ali sem toga i s vremena na vreme, neke zdravstvene pandemije, sada i vulkanske prašine, koje nas povezuju, sve ostale sličnosti su ili slučajne ili izostaju. Da, nekada smo imali i pravi park sa lalama, koji smo čuvali i voleli. Bilo jednom ..............

"Zaista, kao što dnevna svetlost zaslepljuje oči slepih miševa, tako i stvari najočiglednije po prirodi, zaslepljuju inteligenciju naše duše", Aristotel.

HRISTOS VASKRSE - VAISTINU VASKRSE

2010-04-03T14:44:00.020+02:00

"Vaskrsenje daje smisao našem životu. Ono je svetlost koju tama ne može da obuzme!"

VASKRS - NAJRADOSNIJI HRIŠĆANSKI PRAZNIK

Uskrs, Dan vaskrsenja Hristovog, najveći je hrišćanski praznik, jer se u njemu slavi sama osnova hrišćanske vere na kojoj počiva i nada u vaskrsnuće svih živih. Posle višenedeljnog posta, žalosti i tišine Velikog petka - dana smrti Isusa Hrista, nastupio je Praznik radosti - Vaskrs, centralni događaj hrišćanstva, koji ovozemaljski čovekov život posmatra samo kao deo večnosti.

"Vaskrs slavimo kao događaj koji se desio u istoriji, ali ga slavimo i kao pobedu dobra nad zlom, života nad smrću, pravde nad nepravdom, istine nad laži, ljubavi nad mržnjom, smernosti nad gordošću, svetlosti nad mrakom, vere nad bezboštvom, čovekoljublja nad sebičnošću, slobode nad tiranijom, čednosti nad razvratom, vernosti nad prevarom i izdajstvom. Vaskrsenje je dokaz da ćemo i mi vaskrsnuti, jer Gospod nije pobedio samo svoju, već i našu smrt".

"Vaskrsenje Gospoda Hrista", protojerej Savo B. Jović

Vaskrs je pokretan praznik i uvek se slavi u prvu nedelju iza prvog punog meseca , odmah posle prolećne ravnodnevnice. Uskrs se može praznovati u razmaku od 35 dana, počev od 4. aprila, do 8. maja. Ove godine Uskrs, praznik nad praznicima, proslavljaju istog dana svi hrišćani, pravoslavni i vernici katoličke crkve.

Mnogobrojni se običaji vezuju za Vaskrsenje, a najpoznatiji je farbanje jaja u crvenu boju - simbol večnog života, ali i u druge jarke boje uz, uobičajeno, ukrašavanje. Pozdrav "Hristos vaskrse" i otpozdrav "Vaistinu vaskrse", opstaje vekovima i u njima je satkana sva naša vera i naša nada.

Kada govorimo o vaskršnjem pozdravu i ofarbanim jajima, simbolima najvećeg hrišćanskog praznika, setimo se da je Beli anđeo bio vesnik Hristovog vaskrsenja.

Cela nedelja po Vaskrsu naziva se Svetlom nedeljom. U sastavu vaskršnje svetkovine su i drugi i treći dan praznika - Sveti ponedeljak i Sveti utorak, crvena slova u crkvenom kalendaru.

HRISTOS VASKRSE !
VAISTINU VASKRSE !

DANAS, NA TIŠINU VELIKOG PETKA

2010-04-02T16:53:00.006+02:00

Posle podužeg posta, žalosti i tišine Velikog petka, dana Isusove smrti, nastavljam tamo gde sam zastala, pre više od dvadesetak dana, kada sam napisala svoj poslednji post. Očekuje to od mene onaj, doduše, uži krug ljudi, koji slove za moje prijatelje, drugare, poznanike...... Većina njih nema ambiciju da mi se obraća komentarima, na samom blogu. Nerado to čine i neće i ja ih u potpunosti razumem! Imaju svoje razloge, treba ih uvažiti. Sećam se vremena kada sam u decembru, prošle godine, jedva sakupila malo kuraži da se i sama upustim u ovu, blogosfersku avanturu. Do tada sam samo čitala i "ocenjivala" domete tuđih razmišljanja od kojih su mi mnoga bila bliska, neka sam odmah, naravno, zaboravljala, nekima se u potaji klanjala, odavala priznanje za hrabrost, koja je, javno ću to reći, meni nedostajala. Bez obzira na činjenicu da mi je pisanje za medije u kojima sam radila bilo ne samo osnov egzistencije punih 28 godina, već i iskorak iz svojevrsne anonimnosti što i jeste suština novinarskog poziva, tačnije rada u elektronskim sredstvima informisanja. Shvatila sam, takođe, čitajući blogove raznih autora i, naravno, podrazumevajuće komentare, da za razliku od mnogih, koji su bili i ostali anonimni mešetari, znam da pišem, čitam sa pažnjom, osluškujem impulse, izvlačim pouke, od nekih ponešto novo i naučim i, odluka je bila trenutna! Zakoračila sam u avanturu, koja mi nije, bez obzira na navedene, nazovi, prednosti, pružila prepotentnu lagodnost da se postavim kao neko ko jeste bio "za korak" ispred drugih. Motiv za pokretanje ličnog dnevnika, dostupnog javnosti, dakle, bio je i očekivan i logičan, ako se u obzir uzme činjenica da sam mnogo, mnogo godina provela na medijskoj sceni ne samo Negotina, već i daleko većoj, nekada jugoslovenskoj, pa suženijoj srpskoj, zahvaljujući saradnji sa Radio Beogradom, zatim sa Zajednicom radio stanica Srbije i nekadašnjim našim brendovima, "Borbom " i "Ekspresom", kojih odavno nema na tržištu štampanih glasila naše Republike. Kao svedok i učesnik, a u nekim situacijama i kreator događaja tokom dve i po decenije rada uvek sam bila svesna mogućnosti da u svojim zapažanjima budem subjektivna. Međutim, držeći se činjenica, koje sam vredno prikupljala i arhivirala, mislim da sam uspešno izbegavala, a to i danas činim, zamku neobjektivnosti, koja nas , hteli mi to da priznamo ili ne, uvek vreba u ovakvim poduhvatima.

Šta zapravo želim da poručim svima onima koji se slučajno ili sasvim namerno nađu na blogu e-Novinar? Najmanje, dve stvari. O prvoj sam se izjasnila. Ovaj prostor je rezervisan za dnevnik autora i zato ne očekujem neočekivano veliki broj komentara. Oni su dobrodošli, naravno, bez obzira kako su intonirani, do potrebne mere pristojnosti, to se, pretpostavljam da i sami znate, podrazumeva. Drugo, blog je rođen zahvaljujući mojoj velikoj ljubavi - novinarstvu i osećanjima koja sam godinama toplo i krajnje "podanički" vezivala za matičnu mi medijsku kuću RTV "Krajina". Ona je novembra 2007. godine, igrom sudbine, dopala šaka onima kojima su novinarstvo, ljubav prema toj profesiji, briga o ljudima i kolegama, moral i poštenje - misaone imenice i zato mi pomisao na njih, takve kakvi su, izaziva mučninu i uvek ružne misli. Želim zato, da se baš na ovom mestu i na slučaju "Krajine" razotkrije velika istina o rasprodaji srpskih medija "za jeftine pare", koja je rezultirala velikim brojem otpuštenih, proteranih i ojađenih novinara i medijskih radnika u celoj nam Srbiji i..........takođe, da ukažem na nemogućnost, bolje reći nemoć, nas, tih istih ljudi da, poštapajući se na zakone i pravdu, iskoračimo iz ćorsokaka u koji smo svi skupa zapali. Mi, takvi kakvi jesmo, ali što ne reći, krajnje nespremni na prljavštine u koje su nas, ne trepnuvši, uvalili "medijski magnati" demokratske Srbije.

Prethodni moj napisani post, "Život ide dalje", imao je čudan naziv - "Zendagi migzara", što je isto to, izgovoreno jezikom avganistanskog naroda. O, zapao je za oko mnogima ovaj neobičan naslov, ali sam najčešće, odgovor na pitanje, otkuda baš tako da krstim svoj tekst, prijateljima davala u neposrednoj komunikaciji, objašnjavajući im da nije u pitanju igra reči, ili, ne daj Bože neka izmišljotina. Zapamtila sam, naime, te reči iz potresnog romana "Lovci na zmajeve", doktora medicine Haleda Hoseinija, koji govori o kulturi, tradiciji, stradanjima i patnji tog, mnogima od nas, nepoznatog naroda. Vredelo je pročitati svaku , emocijama ispunjenu, reč u Hoseinijevom prvencu. Iako smo geografski daleko , s lakoćom se mogu prepoznati momenti koji su nam, kao narodima bliski i koji nas u potrazi za identitetom, korenima i pravdom stalno navode na isto. Surovu Istinu, koja ima svoje lice i svoje naličje. Na Praštanje, takođe! Da li vam ove reči zvuče kao vrednosne kategorije koje zaboravismo i izgubismo u vremenu i prostoru? Meni, da! Što se tiče sudbine ovog bloga, volela bih da potraje mnogo duže od agonije u kojoj se guši posrnula RTV "Krajina", a koju , nažalost, nema ko da prekine. Pitam se zašto?

ZENDAGI MIGZARA - ŽIVOT IDE DALJE

2010-03-10T19:59:00.008+01:00

Razmišljam ovih dana i kažem sebi, dobro je, ne radiš tako da ne treba da brineš i izmišljaš opravdanja zbog kašnjenja za, nekog tamo, nadobudnog poslodavca, da ga kojim slučajem imaš ! Nemaš ga, hvala Bogu, jer se za to potrudio prethodni. I šta fali biti nezaposlen i na Zavodu? Po tuđim leđima i rezonu onih koji brinu o "boljitku" poznatijem kao bolji život u Srbiji , izgleda ništa! Čak, biće da ostvareno pravo novčane naknade na Zavodu od par meseci / kako se kome zalomi, prema godinama službe /, smatraju uspehom nas "nesposobnih" i "neobrazovanih" , kojima kao takvim kategorijama, mesto i nije trebalo da bude u stroju zaposlenih. Rezon za koji može da se kaže da ga kreiraju samo frustrirani umovi, a ja dodajem, nažalost, brojni su. Ali, hajde da se vratim svojoj kreativnoj dokolici. Trebalo bi da je imam na pretek, pa opet nije tako. Prepodnevni sati su mi ispunjeni, taman do podneva, čak mi i manjkaju dodatni slobodni minuti, samo da znate. Ne mogu, takoreći, da pozavršavam sve administrativne obaveze koje imam. Pravdam se nedostatakom vremena na nervnoj bazi? Tako mi je lakše da kažem i prihvatim surovu istinu - da ne radim i da, realno, izgleda za to i nemam, bez prethodno proverenog partijskog angažmana. Ne mora čak ni da je dug, ali da postoji. Takođe, poželjno bi bilo da kao kandidat za "neki" posao imam iskustva sa više stranačkih opcija, što je teza u prilog ozbiljnosti i nečije vrednosti - sama po sebi. Uz sve to, bez veza i "porekla" o poslu ne može ni da se kreativno sanja. Dobro, ovo poslednje, uz znanje i obrazovanje imam, čini se, u malo većim količinama u odnosu na druge, na primer, ali ne pomaže, pa to ti je! Toliko u uvodu nove priče tokom koje ću i u nastavku govoriti, samo i jedino, istinu kroz sopstveno iskustvo, naravno. Pitanje je, doduše, ko sve i sa kakvim aršinima meri istinu, na šta, opet naglašavam, ne mogu da utičem i stvari menjam jer i ja, baš kao i svi, koji bi da objektivno sagledavaju, isključivo, subjektivnim gledanjem na stvari, često bivam zavedena! U mom slučaju, možda besom koji raste iz dana u dan zbog lične nemoći da promenim stvari i istinom se izborim za pravo i pravdu.

Lanjske godine / tako su govorili naši stari / , upustih se u pravu avanturu. Sudski spor sa firmom koja me je više meseci izrabljivala kao roba, ne bih li, koliko - toliko naplatila, bar, nešto od neisplaćenih zarada, uknjižila doprinose i, najvažnije, obezbedila overu zdravstvene knjižice. Godine su mi osetljive, ženske, kada se, očas posla, iz depresije porodi nešto grđe i opasnije. Krenulo je naopačke i u "nevreme", jer se baš tada, otprilike, opština Negotin našla u privremenom stanju, sa privremenim organom upravljanja i velikim pripremama lokalnih vanrednih izbora. Politika ne bi bila to što jeste da se nije poigrala i sa medijima. Često ona to radi, u slučaju moje / bivše / propale firme, po ko zna koji - 1001. put, s tim što je ulog, na izdisaju te 2009. godine, bio veoma ozbiljan - krajnje ugrožena socijalna i egzistencijalna sigurnost svih zaposlenih u tim, nesrećno privatizovanim, medijima, koji su još od trenutka kupovine grcali u dugovima. Samo zbog nesposobnosti novokomponovanih vlasnika, naravno. Spisak poverilaca je, koliko pamtim, od prvog dana bio poduži i gomilali su se iznosi potraživanja. Trebalo je namiriti obaveze državi, radnicima, stanodavcu, EPS-u, agencijama. Svi su o tome znali sve, s obzirom da se u malom gradu vesti brzo šire. Čak i bez objave na zvaničnim medijima! Elem, u celoj takvoj apsolutnoj istini, potvrdila se stara praksa , da se na nevoljama drugih lako profitira. Scenario je izgledao, otprilike, ovako........ U toku suočavanja sa najvećim mukama u koje su radnike "Krajine" uvalili neodgovorni poslodavci, počeše glasno da odzvanjaju neki "optimistički" glasovi političkih eksponenata i namestiše priču da ti isti, posrnuli, mediji treba i mogu da opstanu? Ma, kako da ne ? Laka je i providna bila manipulacija u vreme izborne kampanje, kada najčešće kormilo u ruke uzimaju prodavci magle. Dohvatiše se oni patetične priče o tome da ako sasvim zaćute radio i TV "Krajina" javnost neće biti upućena u lokalne prilike, da to ne sme da se dogodi u vreme ozbiljnog perioda naših života, da su baš ovi sada već prošli izbori veoma važni, da medije treba sačuvati / da, trebalo je, kažem i ja, ali na vreme i to od onih koji su ih se dočepali kao bivši konzorcijum /. Dakle, da nije otužno i mučno i sama bih se slatko smejala, sve do suza. Međutim, kao svedoku i učesniku čiste zloupotrebe ljudi i medija, do smeha mi nije, pogotovu što ona traje li traje, i dan - danas, čak i posle poništene privatizacije, prošlog decembra, kada je Agencija, konačno, posle pune dve godine, "shvatila" da kupci negotinske medijske igračke , nemaju para da je otplate ali ni intelektualne domete za igru sa njom. Prosvetljenje stiže, često sa zadrškom, ali ipak - stigne! Iskreno govoreći sve me to sada i ne dotiče previše jer sam, ličnom odlukom, izbegla da budem deo nečijeg velikog eksperimenta osmišljenog, u konačnom ishodu, od iste grupe ljudi. Istih onih, tobože, boraca za demokratiju, zakone i bolje sutra na svojim važnim partijskim i državnim funkcijama, koji istovremeno rade sve ono što je u dubokoj suprotnosti sa aktuelnim zakonima ove zemlje, i dobro im ide.

Na moju žalost ne sustižu ih ni odgovarajuće sankcije, ukoliko su ih zaslužili, a ja duboko verujem da treba.

Sudski spor, nazvan avantura, je interesantna storija, moja, i nekolicine mojih kolega - istomišljenika. Sakupismo mi, kao što sam već napisala, u najnezgodnije vreme za "našu budućnost" kuraži i nešto para, pa ajde da se "tužakamo". Rešismo čvrsto - idemo na sud. Kao i sve ostale i ova avantura je zahtevala ulaganja, a ona nisu bila za podcenjivanje. Ipak, sve ispunismo, platismo, namirismo što je od nas traženo i dabome, ostade sve na tome. Naivno do gluposti, ali pošteno, verovasmo da su za takve okolnosti krive, na primer, druge više okolnosti.Jedna od objektivnih beše reizbor sudija, ali prođe i to vreme. Ljudi rade, čujem, čitam i vidim, ali naš predmet, izvršne presude nikako da stignu na red.Pitam koga znam i ne znam kada će, a neko mi reče na Sveti Nikad! Kao biće vaspitano da veruje u zakon i ljude ja kažem, hoće-hoće! Posebno sada kada imamo reformisano pravosuđe, kada smo kao društvo i pojedinci osnaženi da štitimo sopstvene interese, kada je vlast transparentna i svako radi svoj posao savesno i po normativima, a ne ko nekada, je li, po babu i stričevima. Uostalom, zar pravda i pravo nisu elementarne vrednosti, bez kojih se u Jevropu ne može ići? E, tu se, upravo, i sapletoh na prevelikim očekivanjima i zatekoh sebe u problemu krajnje ne/kreativnog korišćenja slobodnog vremena. To iskustvo moram da podelim sa vama kako biste izbegli moje greške, ukoliko vam padne na pamet da jurite vetar. Malo-malo, a ja u sudu, raspitujem se o brojevima predmeta koji su u međuvremenu prenumerisani, pišem podneske, predajem, potpisujem, čekam na šalterima i pitam se da li ima onih kojima sve to , upravo, stoji u opisu radnih obaveza, poznatijem kao sistematizacija, za brojne administratore po svim javnim službama. Pa, opet ako se boriš za pravdu moraš da juriš, bez obzira na sve plaćene sudske takse, fotokopiranja na desetine papira i da ne nabrajam dalje, spisak je poduži. Zar je posao oštećenih , onih koji su tužili, da obijaju pragove sudova i podsećaju, da se negde, u nečijoj fioci, nalazi taj i taj predmet, to i to rešenje sa koga treba samo oduvati prašinu i patinu i postupiti, najlogičnije, po slovu zakona. Pa šta bude! Neka krivda preraste u pravdu i obrnuto, manje važno. Važna je reakcija, bilo kakva, ne bi li se proces nastavio ili konačno završio? Reakcije nadležnih - nema, kao ni tumačenja zakona koji se odnose na haotično stanje u srpskim medijima danas. Meni lično, mnoga toga nije jasno, pa sam sklona da verujem da normalnost kojoj stremim i o kojoj pričam, zapravo, ne postoji, da nije deo naše prakse, uobičajene svuda u svetu.

Zaključujete i to s pravom da sam prilično nanervirana odlaganjima, ulaganjima žalbi, prepiskama, moljakanjem pisara i ostalog osoblja - hvala im svima na ljubaznosti - da mi se omogući viđenje sa deliocima pravde. Mimo svih nastojanja, gubljenja vremena po ovoj zimi mog nezadovoljstva, nikako da ostvarim taj nužan i željeni kontakt, dobijem očekivani poziv, kako god se to zvalo. Gužva je znam ali " u redu" strpljivo čekam gotovo godinu dana. Moje kolege, takođe. Dokle tako i zašto tako?

Ljudi moji, nemam ja više vremena za statiranje po sudu, sustižu me drugi problemi, moram da mislim na egzistenciju, da jurim umesto pravde - posao, jer vreme neumitno prolazi. Već sam, hodajući u prazno, uništila više vrsta đonova sezonske obuće, istrošila, gotovo, polovinu plaćene godine na Zavodu, ostaje mi još par meseci, pa onda sledi puka socijala. Da li treba da mi za utehu posluži saznanje da sudski procesi u Srbiji traju dugo i da je na evidenciji negotinskog Zavoda za zapošljavanje preko stotinu lica sa visokim obrazovanjem? Takođe i da ukupan broj nezaposlenih od oko 3 hiljade permanentno raste? Ne, svakako da ne, čak ni u svetlu saznanja da je problem čitave Srbije armija nezaposlenih. Neko će reći - da, problemi su brojni i bolni, ali život ide dalje "zendagi migzara". Ide dalje, tačno je, samo zato jer tu vladaju druge - prirodne zakonomernosti. Ali, bojim se da ide bez većine nas, s obzirom da nikako, sve i da hoće, ne može da čeka. Apsurdnog li apsurda srpske svakodnevice 21. veka, za koju nam, koliko, onomad rekoše da će biti bolja. Da li je?

BAŠ NAM JE BILO LEPO

2010-03-04T11:06:00.008+01:00

"BAŠ NAM JE BILO LEPO"
Momčilo "Momo" Kapor (1937-2010)

Prosto se dešava, odlaze ljudi! To je ono na šta mi, ma koliko želeli, ne možemo da utičemo! Otišao je i Momo Kapor. Zato sa posebnim pijetetom ovaj post posvećujem NJEMU! Volela sam da beležim njegove rečenice i da neke misli pamtim i citiram kao aforizme. Da je tako potvrdiće i nedavna moja priča na blogu, u okviru koje sam dotakla rečenicu - dve, možda i više, iz jednog njegovog romana, iznedrenog, negde sredinom ove, po mnogo čemu čudne, po malo i neverovatne, prve decenije 21. veka.

Ostaće zabeleženo da je Kapor bio jedan od najčitanijih srpskih pisaca.Takođe, i jedan od najpoznatijih srpskih novinara i slikara. Momčilo Momo Kapor je rođen u Sarajevu, gradu u kojem je već kao trogodišnji dečak doživeo veliku pravu tragediju, kada je prilikom bombardovanja ostao bez majke, koja je poginula štiteći ga telom od bombi koje su padale. U Beograd je sa ocem stigao po završetku Drugog svetskog rata i u njemu ostao do kraja svog ovozemaljskog života. Voleo je Momo Beograd, intenzivno, i zato mu se stalno vraćao bez obzira na lepote brojnih svetskih metropola u kojima je za života boravio.Bio je hroničar Beograda, na onaj svoj, prepoznatljiv i vrcav način, koji je nama "provincijalcima", mislim, bio neobično blizak.

Diplomirani slikar beogradske Akademije likovnih umetnosti od 1961. godine /klasa profesora Nedeljka Gvozdenovića/, kičici uspešno pridodaje i reči, pa pisanjem otkriva još jedan, poseban kaporovski, izraz, očigledno i njime nadaren . Bio je i uspešan televizijski voditelj, koji je njeno prvobitno crno - belo izdanje osvežio svojom pojavom i šarmom. Inače, od kako je 1975. godine objavio "Folirante" napisao je veliki broj romana i zbirki priča. Autor je i brojnih dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti , Banket , Valter brani Sarajevo , Džoli džokej , Kraj vikenda).
Romani "Una" i "Knjiga žalbi" doživeli su ekranizaciju. Prevođen je na francuski , nemački , poljski , češki , bugarski , mađarski , slovenački i švedski jezik.

O odlasku protagoniste urbanog života

Profesor Ratko Božović, sociolog kulture, čijih se britkih misli i reči, sa predavanja na Fakultetu političkih nauka i danas, posle toliko godina, rado sećam je objavljenu i definitivnu istinu o smrti umetnika prokomentarisao rečima :"Smrt Mome Kapora je rđava vest o odlasku velikog majstora i u likovnoj umetnosti i u književnosti, ali i velikog majstora u onome što je komunikacija i što je beseda, što je sećanje i što je memorija.

Došao je iz epskog kraja, iz epskog sveta, da bi postao možda jedan od najuzornijih protagonista urbaniteta, ili samog urbanog života. To nije tako lako, to može samo neko ko je talentovan po moći zapažanja, po percepciji, po vrednostima, po emocionalnosti, po svemu onome što je nosio u svojoj ljudskoj složenosti", reči su profesora dr Ratka Božovića.

Po oceni uglednog srpskog kulturologa, Momo Kapor je bio složena umetnička ličnost. "Po tom smislu što je srećno spajao ono dete koje se neprekidno igra, meni se čini da Momu Kaporu nije pripadala starost, pa ni bolest. Jer on je bio sa aktivnim stavom, aktivnim odnosom, svuda prisutan, po svojoj lucidnosti, po svom kazivanju, po svojoj ljudskoj razlici.Čini se da odlaze neki ljudi koje nećemo više videti u nekoj drugačijoj izvedbi, u nekim drugim personalitetima".

"On je u umetnosti, u literaturi, bio veliki majstor, ali je bio veliki majstor i naracije, kazivanja, žovijalnosti, jednog modernog duha koji je bio prisutan u toj komunikaciji. Prosto se neki kutak, kutak Kluba književnika, kutak u kome je on sedeo, nije mogao zamisliti bez njegove dosetke i dobrog prisećanja na ljude koji su bili dobri i koji su bili s njim u komunikaciji u prethodnim i sadašnjim periodima. On je i na taj način otišao u legendu", reči su profesora Božovića, sa kojim sam, inače, imala ogromno zadovoljstvo da razgovaram, između ostalog, i u studiju TV "Krajina", daleke 2001, ali i godinu kasnije, kada je, nakon demokratskih promena, u Negotinu boravio sa svojim kolegama profesorima Fakulteta političkih nauka, Ivom Viskovićem i Čedomirom Čupićem.

Za mnoge politički kontroverzna ličnost Momo Kapor je ostajao, ali uvek, dosledan sebi, govoreći da je za vreme svake vlasti bio "pomalo" na ledu. Možda u tim rečima treba razotkrivati deo tajne njegovog književnog fenomen.

Ovako je pisao...........

"Evropa nas još ne prima, ali nas kupuje na veliko i malo. Uskoro nam himna neće biti "Bože pravde", već "Hajde Jano, hajde dušo, kuću da prodamo, Jano dušo, samo da igramo". Narodni muzej na Trgu republike se sa strahom proverava da li je još unutra ili se uselila neka robna kuća, npr. "Primtemps" ili "Standa". Neki dan vidim trojicu u trenerkama, sa zlatnim satovima na rukama, merkaju zgradu Patrijaršije - očigledno, novi strateški partneri. Još malo pa čovek neće smeti da izađe iz svoje kuće na ulicu, sve će biti pokupovano, pa će Beograđanima trebati viza da odu do palate Albanije, ako je u međuvremenu ne kupe šiptari, da operu pare od droge, oružja i belog roblja".

.......... ali i mislio Kapor

"Zanimljivo, menjaju se vremena, ideologije, režimi i vlasti, ali scena ostaje uvek ista, samo sa promenjenim nazivima i likovima. Umesto narodnih heroja i istorijskih datuma partizanskog ratovanja, posle pada komunizma i propasti socijalizma, nastala je prava inflacija svetaca, tako da su žene heroje smenile svetice, pionire-anđeli, a partizanske pesme-molitve i tropari! SVE OSTALO-OSTALO JE ISTO! U prvim redovima fotelja, umesto ugojenih generala i članova CK, zaseli su debeljuškasti sveštenici i pregojeni lideri novih partija. Međutim, i za vreme pevanja nove himne, deci na bini se isto tako piškilo kao i za vreme one stare".

Na svetu gde je teško pronaći se među ljudima Momo Kapor je ostavio dubok trag. Pamtiću ga mnogo više kao pisca meni neobično dragih knjiga i odličnog novinara, kolumnistu, no slikara. Postoji, verovatno, i za to, valjano, objašnjenje - moje. Ne treba, ipak, zaboraviti njegove reči:"Pišem knjige dok mi se suše slikarska platna. Da se ponovo rodim bio bih samo slikar.Od pisanja bi to bio samo potpis na čeku ".

Ako bude porekao sebe, duboko verujem da će napisati još koju knjigu i ponoviti rečenicu, meni posebno dragu, koju doživljavam kao svojevrstan dar zrelom sjaju:"U poznoj lepoti svih žena treba tražiti tragove onih koji su ih nekada obožavali!"

Grad antena i neobaveštenih ljudi

2010-02-28T18:19:00.015+01:00

Rekoh onomad u jednom od postova, kako bi bilo dobro, da poučeni primerima drugih ne srljamo u propast i ne pravimo greške, koje bi nas mogle koštati, živaca, vremena, ugleda..... posla, para i zdravlja. Rekoh, takođe, da budete redovno na ovom blogu, jer vas, otprilike, sedmičnom dinamikom, na ovoj adresi, očekuju novi tekstovi i saznanja. Rekoh, mada, sada i danas, sa distance od desetak i više dana, shvatam da sam LIČNO odstupila od sopstvenih preporuka, koje je bilo lakše napisati nego ispoštovati. O, ne, zbog moje lenjosti ili inertnosti. Nikako! Krivac je negde drugde, a ja ne znam da li ću "povrediti" zakon, ako decidirano kažem - gde i ko? Inače, sve do sada, mimo datog obećanja, nenapisano, nedopisano, neobjašnjeno i neprotumačeno mi veoma teško pada,verujte, mada to ne treba da prihvatite kao moje opravdanje. Konačno, nisam ja, ovde, u blogosferi, iz nekih, nazovi , političkih razloga, poput stranaka, koje su se namenski registrovale za svoje parče "vazduha"./ Što se mene tiče, ne bi bilo loše da tu i ostanu, kako bi, s vremena na vreme, obaveštavale javnost o svojim aktivnostima, čak i posle ovih nadolazećih izbora/.

Ovde sam, a to sam i napisala u prvom svom postu, decembra 2009. godine, samo zbog nastojanja da vam približim sve činjenice vezane za gašenje jednog veoma kredibilnog medija, RTV "Krajina", koji je bivstvovanjem na medijskoj sceni Srbije zabeležio svetle i one manje lepe trenutke za ljude i samo ovo geografsko područje. Mediji su privatizovani. Radnici, bolje reći, deo njih, napustili su svoju matičnu kuću, deo njih, manji, je ostao, rukovođen sopstvenim motivima, naravno. Pratili ste, čitajući ovaj blog, sve relevantne činjenice o tome šta se i kako radi i šta se i kako radilo. Boli do bola! A najviše saznanje da danas u Negotinu, retko ko može da kaže gde su lokalni mediji posle raskinute privatizacije, postoje li i na koji način fukcionišu. U fizičkom smislu, to ne znaju ni advokati radnika koji su u sudskom sporu sa nekadašnjom svojom firmom, tako da im se pisma sa pozivima Suda na ročište vraćaju sa naznakom - adresa nepoznata. Dalje, koji potezi su adekvatni zakonskim rešenjima u novonastaloj situaciji raskinute privatizacije, šta predstoji radiju i televiziji, zaposlenima, a što da se lažemo i onima koji su kao poverioci na listi čekanja za "milostinju" koju im neko, nekada, PO PRAVU, treba da namiri, ako ništa drugo, ako ne plate, ako ne da poveže staž, ono bar sudske troškove koje su i, inače, materijalno i moralno, oštećeni ljudi, morali da plate državi, umesto onih koji su svojim neznanjem i dvogodišnjim mahinacijama, uništili jedno dobro, u ovom slučaju oličeno u lokalnoj medijskoj kući. Sve i da nije bila dobra, u kvalitativnom smislu, danas više ne postoji u bilo kakvom smislu. Tragedija, kojoj, ipak, kao epilog sleduju i elementi komedije. Vraćam se tekstu napisanom na početku uz konstataciju da ni sama ne znam zašto sam uložila toliki trud, energiju, živce, pa i finansije, da raskrinkam jednu primitivnu politiku vođenja medija, koja je završila kako je završila, ali..... ALI, elementi komedije za kraj priče predstavljaju novi izazov i ja ga svakako moram da zabeležim, jer blog , uostalom, zbog toga i jesam pokrenula. Dakle, posle svega što se desilo radnicima RTV "Krajina" i samoj toj kući, procena i preporuke, za ono što bi moglo da bude, kada bude, mišljenje, ili bar deo mišljenja, traži se, između ostalih, i od onih, veoma zaslužnih za propast RTV "Krajina". Pri tom, svakako, mislim na načelnika Borskog upravnog okruga, koji je dve pune godine bio predsednik Upravnog odbora AD RTV "Krajina". I ne samo to, već i alfa i omega svega što se dešavalo ili nije, delujući preko svog direktora, krajnje nedoraslog toj funkciji. Imena neću navoditi, a i zašto bih? Preporučiću vam da sa veoma mnogo koncentracije i strpljenja pročitate pismo Akcijskog fonda Republike Srbije dostavljeno novinarima, koji su baš kao i ja, imali potrebu da, konačno, saznaju šta se to u velikom gradu sa svim mogućim nadležnim agencijama radi u korist "opstanka" malog preduzeća, u još manjem gradu, u susret izborima, vanrednim lokalnim, a koji je poslednjih meseci, naprsno, postao grad antena, ukrasa gotovo svih terasa i kuća, počev od strogog centra prema periferiji. Pitam se zašto, a vi?

Akcijski Fond - Odgovor novinarima RTV "Krajina" i dopisnicima

1/2

2/2

ŠETALE SE DELIJE...........

2010-02-17T21:15:00.008+01:00

Hajde da, kako neki predložiše, malo skrenem priču sa sunovrata lokalnih medija RTV " Krajina" i da pogledam svoje blisko i najbliže okruženje ove zime, ovog februara, posle vinskog i praznika ljubavi, koji okupi, ovde u Negotinu i Krajini, delije iz raznih stranačkih grupacija, dame i gospođe, drugove i gospodu. Nadam se da su novinari sa foto-aparatima strogo vodili računa da slikaju separatno, kako se dotični došljaci , elem, ne bi , kobajagi, naljutili zbog širine novinarskih objektiva, objektivnosti, pogotovu! Glancaše, ovijeh dana, tetkice gelendere po školama kako bi u priličnim uslovima ugostile visoke zvaničnike Ministarstva prosvete sa obrazovanjem, naravno! I ko zna ko je sve , ovih dana, imao "pune ruke posla", ali znam da je Kinezima krenuo posao u vezi sa prodajom gumenih čizama, jer su mnoge dame i gospođe svoje firmirane kožne čizmice and cipelice morale da zamene kaljačama, tačnije gumenjacima made in China / doduše , pitanje je ima li danas nečega, a da nije iz bivše nam komunističke , prijateljske, zemlje /. Hej, trebalo je stići do pivnica u sred snežne zime, kroz kaljugu i blato, glavna obeležja svake zabiti, od kojih / možda je praktičnije reći do kojih ?/ sve i da hoćeš, ne možeš da utekneš. Selo je selo, ma šta da nedri i krije kao svoje posebnosti o kojima je, kada su, na primer, vinogradarska područja i vina u pitanju, još i Kanic pisao /mnogo dražesnije, no mnogi posle njega i njegove Srbije 1901./.
Dakle, 19 dana je još preostalo do izbora, vanrednih i lokalnih, zakazanih za 7. mart. Ko zna ko će još, do tada, biti počastvovan odlukom partijskih centrala da siđe niz put, po volji mu Đerdapskom magistralom ili auto-putem do Paraćina, a na ovamo, kako-tako, i obiđe biračko telo negotinske opštine poprilično smrzlo i ne preterano oduševljeno još jednom zimskom obavezom , baš na svetu nedelju u susret svetom Danu žena koji će, uglavnom, svi da slave počev od šestog na osmi. Uz muziku i pićence za zdravlje lepšeg pola, koji mu dođe kao izgovor da muški , brojniji deo populacije, "zagine" debelo i konkretno u iću i piću. Pa, nije praznik svaki dan, em je ženski? Dobro, batalimo filosofiranje uz moju malu opasku da mi je veoma, veoma žao što nemam tu pustu kablovsku televiziju pa da gledam, brate, naše, domaće programe Salaš, Zaječar, TV Ramu / ako sam dobro napisala /, pa kažu i Krajinu koja radi minut-dva- u odnosu na večnost od 24 sata dnevno! Imam samo taj IPTV i, stvarno, neke kanale "sumnjive proizvodnje i porekla" sa kojih se svašta pušta i spušta u javnost. I baš kad smo kod mog žala izazvanog lokal-patriotskim porivom jer nisam u mogućnosti/ na poziciji još manje/ da gledam šetnju delija kroz naš kraj, slušam nadahnute razgovore koje vode sa biračima, uživam i radujem se obećanjima za bolje sutra, za utehu svima koji se zbog svega toga osećaju uskraćeno, baš kao i ja, ponudiću jednu poznatu priču. Naime, nije tako davno vreme kada je naša Srbija u Jugi imala TV samo sa jednim programom i to crno belim. Završavao se tačno u ponoć himnom Beograda. Pomislite, dakle, na to koliko danas imate, ako imate, programa na vašoj kablovskoj ili satelitskoj TV i uporedite to sa dobom kada je čuvena jugoslovenska spikerka završavala program rečenicom: "Laku noć, druže Predsedniče", jer je pričaju, jedino ON imao tada televizor u gradu. Eh, koje li razlike! Ali ima u toj knjizi koje se setih, kao zanimljivog ali i poučnog štiva, još jednog kazivanja , koje vam prenosim ..................

"Baš zbog toga što smo naivno verovali da smo oduvek u Evropi, a ispostavilo se da nije tačno, nismo se ozbiljno ni pripremali da uđemo u nju. Evropa nam je, naime, postavila seriju testova i zadataka, a pod njihovom težinom iščezle su i poslednje kafane sa njenim zvučnim imenom i više, retko ko, šije odela po meri u salonima dPari, koji su u izlozima obično imali Ajfelovu kulu, koju je neki lokalni genije sagradio od palidrvaca iz šibica. Najpre, Evropa nas neće primiti na svoju kartu ako i dalje budemo srkali čorbu i žvakali čačkalice. Druga stvar, nema nam odlaska na spavanje, u Evropi, ako pre toga ne operemo noge. Moraćemo, takođe, i da ostavimo pušenje, jer je tamo, uglavnom, zabranjeno. Istina, umesto pušenja, koje je jako štetno po zdravlje, moraćemo, kao i ostali Evropljani da pređemo na šmrkanje /kokaina/ i fiksanje /heroinom/. Uz to, krastavci, koje budemo gajili, moraće da budu svi iste veličine i da ne budu zakrivljeni, što narod kaže, kao ona stvar. Što se tiče paradajza, moraće da bude mnogo lepši i pravilnijeg oblika nego što je naš, ali će, takođe, biti potrebno da potpuno izgubi svoj ukus i počne da liči na dinju, bananu ili na ohlađenu hrenovku. Što se tiče Save, koja je po evropskim standardima zagađena, moraćemo da je izvadimo iz korita, operemo, osušimo, nafajtamo, ispeglamo i ponovo vratimo u njen tok. A, biće gotovo i sa šljivovicom. Neće moći da je peče svaki domaćin kome to padne na pamet, jer ima šljivik požegače, niti će se sir i kajmak na pijaci smeti da prodaju , direktno, iz lonca i olupane šerpe, a probaju sa vrha noža. Ne, sve će morati da bude upakovano. Neće biti ni mladog prasećeg pečenja, niti spajanja praznika u trajanju od nedelju dana. A, kada sve to uradimo, šta nam ostaje od života i ako nas ta Evropa primi?!"

Doista, bilo bi dobro da privremeno zaboravite na TV i u dokolici pročitate Eldorado Mome Kapora, jer ćete, verujem, poučeni naivnim greškama koje je počinio glavni junak Džoni Zec, zaobići neku svoju - moguću , u danima kada mozgamo kuda i kako dalje?

MEDIJSKI MRAK I DRUGE NESLOBODE

2010-02-06T19:33:00.006+01:00

Umesto proslave godišnjice TV "Krajina"

"Mediji ili „sedma sila“ predstavljaju u Srbiji, danas, „sedmu“ polugu vlasti, a u nečijim rukama su i „prva“ toljaga moći"

Iz mraka se najčešće rađala - babaroga. Naravno, zahvaljujući pričama koje su stariji, nekada davno, dobronamerno, pripovedali nestašnoj deci. Danas psiholozi, i ne samo oni, ovakav izbor kazivanja, osuđuju, navodeći da je bilo koji vid zastrašivanja, pogrešan. Mrak, /kao reč, kategorija, pojam / od tih davnih vremena, normalno je, opstaje, menja formu, prilagođava se uslovima i prilikama ali uvek, u suštini, predstavlja latentnu opasnost od nečeg nepoželjnog - strašnog! Mrak iz priča se poslednjih meseci, ponovo, preselio u našu svakodnevicu u svojoj najpogubnijoj varijanti - utamničenih i zamračenih medija! Medija koji, gle čuda, iznova, kao svoj jedini i pravi izbor imaju kolor izdanja za pozicionirane i poželjne ljude, teme, događaje i ideje - do crnila bez tona, za one nepoželjne - nepozicionirane i sa manje para / da, eventualno, plate zakup programa/. Medijski mrak kao fenomen jednopartijskih, unitarističkih, diktatorskih režima, kazuje novija istorija, vladao je i pre u omalenoj Srbiji, koja je iz ratnog vihora devedesetih godina prošlog veka, raspada Jugoslavije, ekonomske i krize morala, u demokratiju zakoračila, očito je, nespremna da prihvati breme svih sloboda, pa i onih, medijskih. Zato je, nažalost, u Srbiji, pa i u Negotinu, danas, sve isto kao pre, po principu, ako hoćeš nešto da radiš, moraš da budeš deo „sistema“ i da radiš ono što taj sistem traži od tebe. Ako nećeš da radiš – nećeš raditi - uopšte. Sistem ćete ugušiti ! Medijske slobode su danas, ovde, u Negotinu, i u Srbiji, posle pogubne privatizacije i gašenja novina, radio i TV stanica - virtualne i mogu se pronaći isključivo u virtualnoj realnosti zvanoj Internet. Milošević (bez čijeg imena se, jednostano, ne može ni u ovoj priči) bi sigurno pozavideo svojim naslednicima na formuli „demokratskog“ gušenja ljudskih prava na objektivno informisanje i slobode medija. Uvažavajući zato nespornu činjenicu da život u Srbiji i Negotinu danas, ne podrazumeva, sam po sebi, i takav kakav jeste, poznavanje novih mogućnosti elektronske komunikacije, logično se nametnulo pitanje: kako izroniti iz mraka, koji je zavladao zatvaranjem vrata medija, bliskih senzibilitetu najširih masa, u slučaju Negotina, lokalnog radija i televizije „Krajina ?“ Na umu, pri tom, imam svakog pojedinca, građanina koji ima pravo da bude informisan, jer to pravo mu garantuju i najviši zakoni ove zemlje. Bez razlike, to se odnosi i na sve one koji misle i rade drugačije, ne ugrožavajući , naravno, "sistem i poredak". Kako, dakle, iskoračiti iz sveprisutne medijske blokade i mraka i to u desetoj deceniji 21. veka, pa još u susret vanrednim lokalnim izborima u Opštini Negotin? Rušenje blokade javne, demokratske reči, uklanjanjem medijskog mr?aka i svih drugih nesloboda, nameće se danas, kao pitanje svih pitanja / važnije je samo ono vezano za iznalaženje načina da se preživi, od danas do sutra, da se sačuva zdrav razum i zdravlje , uopšte./

TV "Krajina" - naravno DA, ali NIKADA

RTV "Krajina" ne radi i to je, manje-više, poznata palanačka priča. Zato, od brojnih biografskih podataka navedenih u nevelikom tekstu na zvaničnom sajtu Opštine Negotin, kao jedino tačan , sasvim izvesno se izdvaja datum i godina osnivanja lokalne Televizije. Sve ostalo je prošlost , koja se, izgleda, neće ponoviti. Mišljenja sam da prostor posvećen medijima na sajtu kojim se zvanično promoviše negotinska opština treba ustupiti onima kojima pripada, ukoliko takvih, danas, na području negotinske opštine, uopšte, ima! Ili, bar, u cilju istine i pravog informisanja napisati - DA, to smo imali i jednostavno, priču "staviti" u prošlo vreme. Ako je nekome , uopšte , stalo da se seća i priseća. Tekst koji sledi, preuzet je sa zvaničnog sajta Opštine Negotin, samo u delu koji se odnosi na televiziju. O starijem bratu - radiju, već je bilo reči, da se ne ponavljam.

Телевизија “Крајина” почела је са радом 7. фебруара 1992. године. ТВ “Крајина” има модеран, квалитетан и гледан програм који просечно дневно траје око 14 сати. Предајник на Дели Јовану квалитетним сигналом покрива подручја општине Неготин, Зајечар, Бор и Кладово као и приграничне области суседне Бугарске и Румуније. Поред овог предајника који ради на 39. каналу, програм се још емитује на градском предајнику на 46. каналу и у градском кабловском систему.
Најгледаније емисије су Дневник, Контакт, Екстра Тајм, Поред мене …
РТВ "Крајина" је приватизована крајем 2007. године и од тада послује под називом АД РТВ "Крајина" Неготин.

АД РТВ “Крајина”
директор Дејан Грујић

Kako je, stvarno, nastao medijski mrak

Najveće žrtve jedne okasnele i po mnogo čemu „patološke tranzicije“ u Srbiji su lokalni mediji. Glavni problem je u tome, što posle njihove privatizacije, lokalna sredina u informisanju, nije mogla, a nije ni smela da se osloni samo na elektronske medije u privatnom vlasništvu – bilo da su preuzeti - kupljeni iz političkih ili pukih komercijalnih razloga ! Svejedno je, jer, niti u jednom od dva pomenuta slučaja, novokomponovani vlasnici, apsolutno, nisu, a i ne shvataju koncept „javnog servisa“. Toj konfuziji oko ovog pomodnog pojma, naravno, najveći doprinos daje okolnost da se, ama baš nikako, ne može da odmakne od uticaja partija, koje su u vrhu republičke vlasti, pa se trenutni raspored u odnosu političkih snaga, na svim nivoima, smatra normalnim meljeom u kome ovi ili oni politički faktori imaju prava da „kreiraju“ programsku politiku i postavljaju „svoje ljude“ na čelne medijske funkcije, sve, navodno, „u interesu građana“. I nikoga, pri tom, ne zbunjuje lako uočljivo protivrečje u ovom vladajućem shvatanju „svojinske vlasti“ – tačnije monopola nad medijima.
Krhkost koncepta „javnog servisa“ u medijima može se lako ilustrovati na mnogo načina i u opštini Negotin, pogotovu nakon privatizacije 2007. godine , zbog skoro neprimerene vezanosti lokalnih elektronskih medija za, na republičkom nivou, vladajuću DS grupaciju, preko, sada već, posle poništene privatizacije ! bivših vlasnika negotinskih medija u senci ( i u sukobu interesa). Zajedno sa svojim direktorima, umnim kreatorima programa, nikako i nikada nisu shvatili, da svoju poziciju nisu smeli da grade na „čvrstom savezništvu“ sa garniturama političara, koji i sami imaju poziciju samo do trenutka dok birači ne odluče drugačije. Ako su „medijski funkcioneri“ AD RTV "Krajina" duvali u istu tikvu sa nekim negotinskim političarima, a zna se i kada i sa kojima, ideja o "javnom servisu", u političkim uslovima od pre par meseci, bila je cilj kojem se težilo pogrešnim sredstvima. Izostala je veština mudrog pregovaranja, jasna vizija budućeg rada, ideje, a bez svega toga i minimum prihvatljivog programa, koji bi bio održiv u konkurenciji /profesionalnijih/ medijskih kuća u okruženju. Zato sa žaljenjem mogu da konstatujem da tamo gde se i posle 5. oktobra, u ime demokratije, u Republici, a posle 16. novembra 2007. godine , posle promene vlasničke strukture „Krajine“, u Negotinu, besomučno propagirala jedna stranka, ili stranačka koalicija (bilo kog ideološkog usmerenja), tu lokalni mediji i nisu bili javni servis svih građana, pa se niko danas ne može sklanjati pod njegov kišobran – mada su se vremenske prilike „pogoršale“. Najgore od svega je to što nijedna politička stranka još uvek ne shvata da je nezavisnost medija važna, ne samo za javni, nego i za njihov politički interes, s obzirom da medij bez kredibiliteta nikom ništa ne vredi, a najmanje vredi onom ko ga finansira. Jednostavno, finansiranje lokalnog medija čija je jedina uloga veličanje vladajuće ekipe političara u opštini , brzo se ispostavi kao bacanje para u vetar. Publika, gledaoci i slušaoci, ima dara da brzo provali ko za koga navija, pa informacije traži na drugoj strani. U uslovima apsolutnog medijskog mraka u Opštini Negotin, jer radio i TV "Krajina" sada uopšte ne emituju program , bez smisla bi, možda nekome, zazvučao zaključak da lokalni mediji , bez obzira na promene u vlasničkoj i upravljačkoj strukturi, nisu smeli da budu instrumentalizovani i zloupotrebljavani od strane jedne političke grupacije, niti koalicije, u ime demokratije. Profesionalna nezavisnost , bio je prvi standard, važan za iskorak iz medijskog mraka u kojem su se, nažalost, ne svojom voljom , našli građani Opštine Negotin. Taj standard , prosto, nije ispunjen, a epilog priče o lokalnim medijima je , uglavnom , svima poznat. Punoletstvo se , obično, proslavlja uz svećice i tortu. Međutim, televizijski mrak u Negotinu, upućuje na zaključak da odstupanja od običaja /čitaj - pravila / ima. To mi, ipak, ne uskraćuje slobodu da se sa nostalgijom setim jedne Televizije koja , sticajem brojnih okolnosti, nije uspela da dočeka i obeleži svojih 18 godina , ispunjenih brojnim slikama iz života i o životu jednog grada i njegovih stanovnika. TV "Krajina" - nekad beše!!!

VELIKA SEOBA

2010-01-30T19:45:00.006+01:00

Danas, "oživeli" viši spratovi negotinskog Hotela. Neuobičajen tranzit od petog naviše, iznenadio čak i starosedeoce ovog kolektivnog centra izbeglih i raseljenih, koji davnih godina dođoše kao stradalnici u naš grad, posle ratova i pogroma na prostorima exYu. Tu smo , MI , zajedno živeli mnogo, mnogo godina ! Naši bivši Jugosloveni i naši mediji u sastavu bivše RTV "Krajina". Doduše, primerenije je da kažem mi ljudi, koji smo opsluživali te iste medije, radio i televiziju.Oni, mislim mediji, odavno ne rade! Ne zbog toga što je privatizacija poništena . Ma kakvi, to ne bi ni bio razlog da se zaustave i prekinu, do novih rešenja, "programi" ove medijske kuće, taman posla, jer od primamljivog statusa vlasništva nad medijima se lako ne odustaje /on podiže adrenalin /, a i što bi, zapravo, kada je država omogućila da vlasnik u medijima bude zaštićen kao retka vrsta i da mu se, ama baš, ništa ne može ! S druge strane, dvogodišnja praksa je pokazala da i sami radnici nerado odustaju od "svog" preduzeća, bez obzira na probleme sa kojima se u njemu suočavaju! Najveći su kašnjenje isplata zarada i doprinosa iz radnog odnosa, dok o uslovima rada ne treba trošiti reči. To treba videti i doživeti ! Ne postoje reči dovoljno "jake" da se njima naglasi horor koji je vladao i vlada prostorom novinarske redakcije, TV studija, montaže, prilaznih hodnika, toaleta ........ Danas, kada je u ovoj zemlji Srbiji na desetine hiljada ljudi ostalo bez posla, samo tokom proteklih godinu dana, imati firmu / u rasulu / i "posao" / koji se robovski obavlja, a niko ga ne plaća/ trebalo bi , izgleda, da predstavlja prednost i sigurnost? Dobro, svako ima pravo da proceni i oceni šta mu valja činiti , pa su tako razumljivi argumenti onih koji su digli ruke od svoje profesije i zvanja i preselili se na evidenciju nezaposlenih lica, ali i onih izdržljivijih , koji su ostali , da s vremena na vreme, podsete Negotince da su nekada bili TV lica i radijski glasovi. Lično im čestitam na istrajnosti! O ljubavi prema profesiji, u ovom slučaju, ne želim da govorim , jer bih time otvorila pitanje, veoma složeno i bolno, koje bi sigurno podelilo "one" koji su pošli i "one" koji su ostali, a vezuju ih, bez obzira na sve, duge godine zajedničkog rada i saradnja, koja je kako-kad i od slučaja do slučaja, ipak, bila uspešna i vredna trajnog sećanja.

DAKLE, EVO ME I KOD SRŽI OVOG POSTA.

Televizijska i radijska oprema od danas su u fazi selidbe. Sa lokacije Hotela "Inex", televizori, monitori, kablovi, kasete, miksete, računari i ostala oprema, se selektivno iznose sa čardaka u kome su bili zbrinuti oko dvadesetak godina i odvoze na adresu bivše STV "Negotin" - zgrada "Timogradnje", u kojoj se još nalaze negotinski Resurs centar i Odbor za ljudska prava. Pozvani su radnici "Krajine" da pomognu selidbu, a ona podrazumeva pešačenje stepenicama do najviših spratova , desetog čak, silaženje sa teretom u rukama, ukoliko nije specijalno za ispraćaj nepoželjnih stanara, radnicima Hotela odobreno da "uključe" onaj, čitaj, manji lift, poznatiji kao hotelski, koji radi jednom godišnje po par dana, u sezoni Mokranjčevog festivala, kada ima gostiju , pa da se ne brukamo pred svetom koji dolazi iz prestonice i Evrope na muzičko hodočašće u grad velikana. Nažalost, nisam videla , a nisam se ni raspitivala , iako sam prvoj turi selidbe, danas, i lično prisustvovala. /Pozvale me bivše kolege da ispraznim "svoj" radni sto u koji sam pedantno odlagala , godinama, beleške, izveštaje, priznanja , svoju radnu istoriju, uspomene /! Priznajem, sa prigušenom emocijom, posle puna tri meseca od mog poslednjeg radnog dana u "Krajini", koju sam po sopstvenom izboru rešila da napustim, kao tehnološki višak, ali bez jednogodišnih plata i zakonom predviđene otpremnine jer sam je se , pisanim putem, odrekla. Što reče naš narod "tante za kukuriku". I sada kad spomenuh zakon, da pribeležim još rečenicu- dve "glasnog" razmišljanja , pa da ovo pisanje privedem kraju. Privatizacija "Krajine" je poništena, u redu, ali šta dalje ? To pitanje kao da niko glasno ne izgovara, ili ............ Agencija za privatizaciju treba češće i ozbiljnije da se kontaktira ali se ne zna ko to treba da radi ? Možda je kontakta i bilo, možda je stiglo pismo nakane u smislu šta dalje, ali naši lokalni mediji ne rade, pa narodu nema ko da prenese tako važne vesti. Zapravo ima ko, ali nema sredstvo, jer su radio i TV ugašeni višom silom - mrakom , kao kaznom za nenamirene račune za struju.
Za mene lično je daleko zanimljivije pitanje, čak i egzistencijalno važno , da li oprema, sredstva , imovina RTV "Krajina" rečju, popisana od strane sudskih izvršitelja , može i sme da se iznosi, raznosi i odvozi do okončanja sudskog spora. Neko će možda atakovati na nedostatak mog znanja nauke, koja se naziva pravo ali pitanje je , po meni, na mestu. Podsećam i citiram , kako ne bih pogrešila:" Opštinski sud u Negotinu, u predmetu izvršnog poverioca, /tačnije osmoro poverilaca/, poslovni broj I 331/09, protiv izvršnog dužnika AD RTV "Krajina" iz Negotina, radi naplate novčanog potraživanja, doneo je ZAKLJUČAK da je izvršen popis i procena stvari u zapisniku od 15. i 16. 09. 2009. godine, prema kome su kod izvršnog dužnika popisane i procenjene stvari i data njihova procenjena vrednost". Prvo usmeno javno nadmetanje nije uspelo u oktobru prošle godine, a drugo zakazano za decembar, odloženo je , ulaganjem tzv. delegacije višoj instanci u Beogradu, od strane predstavika tužene firme, što je bio još jedan legalan način "kupovine vremena", po meni i daljeg manipulisanja zakonima i još bezočnija zloupotreba ljudi, tačnije, radne snage u vreme predizbornih previranja u opštini . Zatim je usledila reforma i reizbor sudija, mnogo se toga promenilo u našem pravosuđu i pitanje je kome od izvršnih sudija će ovaj predmet, sada, doći na sto. Sudovi stalno odlažu početak rada, poslednje informacije govore da će to biti prvog februara, a ja sam, verujte, namerna da se tog istog dana raspitam šta je sa predmetom osmoro radnika koji su tužili "Krajinu" zbog neisplaćenih zarada, u maju prošle godine, za 6 meseci, tada u ukupnom neto iznosu od preko milion dinara, bez uračunatih kamata, naknade parničnih troškova / sudske takse / i drugog . Čitajući izveštaj sa sednice Privremenog organa na blogu PULS - PNTK, saznala sam da su opredeljena sredstva za informisanje građana opštine Negotin, na kanalima televizija iz našeg okruženja , zaječarske i iz Salaša. Koliko sam shvatila pitanje akcijskog fonda i dalje sudbine nekada lokalnih medija, posle poništene privatizacije, nisu ni spomenuta, što znači da o tome nije bilo reči. Zašto, pitam se , ukoliko je čaršijom već krenula priča da se "Krajina" u novonastalim okolnostima vraća na početnu poziciju, odnosno , pod plašt lokalne samouprave. Neko bi u emisiji koju gleda čitava nacija, na RTS-u, prosto-seljački rekao "Neće da može", a možda će i da može ? Kako god, odseli se popisana imovina "Krajine", s jednog na drugi kraj grada, nadam se, bez skretanja sa puta. Prevoz je obavio radnik Salona nameštaja "Novi stil", kombi vozilom istoimene firme. Sklona sam da verujem da preduzetnik Ljubiša Đorđević, vlasnik te iste firme, istovremeno i predsednik Privremenog organa opštine Negotin , nije smatrao da pitanje poništene privatizacije "Krajine" treba javno diskutovati na sednici , ali da je ponovo učinio/!?/ nesebičan gest pomoći prijateljima iz medija, tačnije, bivšem konzorcijumu D.Grujić, koji je i lično učestvovao u prenosu nevelike imovine lokalnih medija. Seoba se nastavlja, kažu kolege, i narednih dana! Dopustiću sebi da preuzmem odjavu maštovitih voditeljki našmikanih tok-šou emisija i poručim : "Toliko za večeras, budite sa nama već u ponedeljak, jer vas očekuju brojna iznenađenja! "

TELEVIZIJA U MRAKU

2010-01-18T23:36:00.006+01:00

U RTK "Krajina" AD, zaposleni i dalje čekaju zvaničan dopis Agencije za privatizaciju o mogućim postupcima, predviđenim zakonom, posle nedavnog raskida kupoprodajnog ugovora i poništene privatizacije. Od prošlog četvrtka, nezavisno od decembarske odluke Agenicije, koja je, po meni, trebalo da bude doneta mnogo ranije, ova medijska kuća je u totalnom mraku. Zbog dugova, koji, prema /ne/zvaničnim navodima, premašuju iznos od 700 hiljada dinara, negotinska Elektrodistribucija je lokalnim medijima uskratila dalju isporuku električne energije. Takođe, teško je dokučiti šta je "perspektiva" radija i TV "Krajina" u svetlu informacije da je ova informativna kuća, privatizovana novembra, 2007. godine, do početka ove, "uplivala" u dugovanja teška preko 14 miliona dinara? Negotinske medije, koji su imali, u trenutku kupovine, obezbeđene frekvencije, solidne kadrove i tehničku opremu, pazario je Konzorcijum Dejan Grujić, dr Petar Rakin i Siniša Puljecović. Radio i TV su podstanari u Hotelu "Inex" već dvadesetak godina, takođe, sa odavno nenamirenim kirijama stanodavcu, koji je u više navrata insistirao na iseljenju radijske i TV opreme iz prostorija na osmom, devetom i desetom spratu, koje su, inače, u sablasnom stanju, bez grejanja, vode i ostalih elementarnih uslova za boravak i rad u njima. Šta će reći Agencija, osim, prethodnog, kratkog obrazloženja da je privatizacija poništena zbog neinvestiranja u subjekat privatizacije, možda saznamo već ovih dana? Bio bi red zbog ljudi koji su i dalje na spisku zaposlenih, a baš kao i oni koji su otišli, nisu dobili čestitu zaradu od decembra 2008. godine. Ono malo dobijenih bonova, za kupovinu u naturi , ama baš nikako nije moglo, a i ne može, da zameni neuplaćene jednogodišnje doprinose iz radnog odnosa i za zdravstveno osiguranje, zbog čega je, prevashodno, osmoro radnika tužilo svoju firmu. /Naravno, osim rešenja u korist tužilaca - od para, ni najava, čak/. Dakle, igra nerava ili partija šaha, se nastavlja........
Šta mislite, ko je na potezu?

-POSLEDNJE VESTI-AGENCIJA O RASKIDU

2010-01-12T14:58:00.008+01:00

Ishod prepiske mojih koleginica, dopisnica "Blica" i "Večernjih novosti" iz Negotina, bivših novinarki "Krajine" sa Agencijom za privatizaciju.

Molimo odgovore na sledeća pitanja:

1. Koji su konkretni razlozi raskida kupoprodajnog ugovora za privatizaciju RTV "Krajina" Negotin, sklopljenog novembra 2007. godine, između Agencije i Konzorcijuma Dejan Grujić?

Ugovor je raskinut zbog kršenja odredbi kupoprodajnog ugovora - konkretno zbog neinvestiranja u subjekt privatizacije.

2. U čijoj je ingerenciji ova firma trenutno, odnosno ko će ubuduće upravljati kapitalom i firmom?

Prema Zakonu o privatizaciji, nakon raskida kupoprodajnog ugovora, kapital preduzeća prelazi u nadležnost Akcijskog fonda.

3. Koji postupci predstoje po pitanju privatizacije ove firme ?

O tome će odluku doneti Akcijski fond.

P.S. U traganju za odgovorima na pitanje, šta sa radnicima i "Krajinom" dalje, angažovale su se kolege iz Udruženja novinara Srbije, Branko Žujović, potpredsednik UNS-a i Petar Jeremić, predsednik Izvršnog odbora UNS-a.
Priča se nastavlja........................

RASKINUT UGOVOR O KUPOVINI MEDIJSKE KUĆE RTV "KRAJINA"

2010-01-12T13:38:00.007+01:00

Kako se i moglo očekivati, zbog svega što se u protekle dve godine, tačnije 26 meseci, dešavalo sa nekadašnjim Javnim preduzećem RTV "Krajina", a posle više nego katastrofalne privatizacije negotinskih glasila, Agenicija za privatizaciju je zaključno sa 31. decembrom 2009. godine, raskinula ugovor o prodaji tog javnog preduzeća Konzorcijumu Dejan Grujić, zbog nepoštovanja odredbi o investiranju.Slobodna sam da, bez uvida u zvaničnu odluku, kao bivši novinar u tom preduzeću, koje sam na lični zahtev napustila 31.oktobra prošle godine, dodam da je pomenuti Konzorcijum prekršio, bar, još nekoliko obaveza iz kupoprodajnog ugovora, koji nažalost, nije javno predstavljen javnosti, u programima radija i TV "Krajina". Nemoguće je u ovom trenutku dati i odgovore na ostala pitanja i dileme, koje se podrazumevaju u situaciji raskida ugovora o kupovini jer su , za širu javnost, pa i novinare, naravno, svi brojevi telefona Agencije za privatizaciju u Beogradu, stalno zauzeti. Kao pisac ovih redova kontakt pokušavam da ostvarim od juče, a prema saznanjima koja imam , većina zainteresovanih dopisnika, još uvek čeka tražene odgovore postavljene elektronskom poštom.
Do odgovora koje očekujemo svi, da podsetim ! RTV "Krajina" je prodata na drugoj javnoj aukciji još 16. novembra 2007. godine tročlanom Konzorcijumu , dr Petar Rakin, Siniša Puljecović i Dejan Grujić, koji su bili na funkcijama: predsednika Skupštine akcionara dr P. Rakin iz Beograda, predsednika Upravnog odbora, Siniša Puljecović, dok je D. Grujić, do smene, ili ostavke, oktobra prošle godine, obavljao funkciju direktora tog Akcionarskog društva, kupljenog za samo 138 hiljada dinara. Ukupna vrednost procenjenog kapitala iznosila je 1.380.000 dinara.
U trenutku kupovine u medijima je radilo 40 radnika, a kasnije je njih 25, po raznim osnovama, napustilo preduzeće, koje je tokom cele prošle godine bilo suočeno sa izrazitom besparicom, a radnicima plate i doprinosi, uopšte, nisu isplaćivani, skoro godinu dana.
Kupac, tj. pomenuti Konzorcijum, se na aukciji Ugovorom obavezao na investiciju od 200 hiljada dinara u prvoj godini promene vlasničke strukture. Sačekaću i prihvatiću do zvaničnih odgovora, upravo, taj momenat, NEINVESTIRANJE, kao glavni povod za raskid ugovora , iako su mi na pameti daleko kompleksniji problemi i prekršaji, koji su novinare i medijske radnike "Krajine" doveli, za ovo nesrećno vreme, do same ivice socijalne bede.

MIR BOŽIJI - HRISTOS SE RODI !

2010-01-07T17:03:00.008+01:00

Srećan vam bio najveći i najpopularniji Praznik srpskog naroda - za sva vremena! Danas, se raduje, miri, razmišlja o napretku porodice i najbližih! Delim sa svima trenutke praznične radosti, ma kakvog raspoloženja i namera bili. Otuda, čista srca i mirne duše, dajem kraće odgovore na neke od komentara, među kojima ima i krajnje neodmerenih , mada je to najblaža reč kojom ih definišem. Dakle, anonimnom piscu prvog komentara /od šestog januara, 00.59/, iz kojeg izdvajam tek deo reči, poput : narcizam, verbalna onanija, alal mu slika / misli se verovatno na autora posta/ i dalje........ , uostalom, pročitati se može u celosti, želim da kažem sledeće. Prvo, u postu "U susret martovskim izborima ", samo uvodnik je delo autora bloga, /po anonimnom komentatoru , usamljenog i neposećenog / , a priča "U Platonovoj elektronskoj pećini" je delo uvaženog profesora dr Srđana Damnjanovića. Stoga me zanima, šta je , zapravo, zasmetalo anonimnom i motivisalo ga da sroči to što je sročio, a kasnije je i objavljeno. Uvodnik ? Malo verovatno! Sve i da jesam subjektivna u zaključku, da brojni čitaoci blogova najčešće "beže" od teme, skloniji iskaljivanju ličnih frustracija, krijući se iza zaštite "anonimni" , igrajući se, pri tom, neodmerenim rečima - upozorenja iskusnih blogera / sa Imenom i Statusom / i mere koje, tim povodom, preduzimaju - podržavaju moj objektivizam. Drugo, da li moja konstatacija da naš narod ne voli da čita, a i kad čita, to radi površno, bez da izvuče neku pouku , a ne daj Bože da prihvati poruku, govori da sam možda zaokupljena narcizmom , da grešim? ??? Treće i, poslednje! Naravno da onima koji su nedorasli ozbiljnim temama i vremenima, smeta iščitavanje filosofske i veoma složene literature, koja, prosto, zahteva razmišljanje , stavljanje prsta na čelo, analizu. Teško je, verujem, zato što smo narod odavno navikao na najjednostavniju varijantu " pljuni pa zalepi", lako ćemo........
Po cenu da ponovo budem pogrešno protumačena, moram da kažem da nam zbog svega što sam navela tako i ide ako, uopšte, i ide. Neću vam govoriti ko je dr S. Damnjanović, pročitajte sami, a ja ću vam samo reći da je, između ostalog , veoma cenjeni saradnik časopisa za profesionalce u medijima - LINK.

dr S. Damnjanović

...........na kraju vam svima toplo preporučujem da proširite vidike, znanja i saznanja uz pomoć sjajnih kreatora okupljenih oko sajta:

www.filozofijainfo.com

SREĆNI PRAZNICI !

U SUSRET MARTOVSKIM IZBORIMA

2010-01-05T18:53:00.007+01:00

Sve govori da će zima 2010, iako je veoma hladno, biti izuzetno vruća. Predizborna kampanja u Negotinu, u susret vanrednim, lokalnim, izborima, zakazanim za 7. mart je već počela, iako to možda mnogi nisu primetili / zbog "nestašice" prostora na lokalnim medijima, koji su nekada bili glavni oslonac partijama u tzv. marketinškim kampanjama, kotirajući se visoko u sam centar svih zbivanja/. Upravo u malim detaljima i u ponekom povišenom tonu mogu se razaznati obrisi "borbe na sve ili ništa" na negotinskoj političkoj sceni za koju se, ipak, svi zagrevaju. Sudim, pre svega, po komentarima na brojnim postovima, uglavnom, stranaka koje su ušle u predizbornu utakmicu. Autori blogova ( većina njih) veoma uspešno odgovaraju zadatku, prenoseći programska opredeljenja svojih političkih grupacija, i svoja lična, kao pojedinci- pripadnici, ove ili one opcije. Dobro je da ima odlično upućenih, informisanih i agilnih političara koji pokazuju, ne samo visok nivo svesti o nužnosti promena , već i mogućnosti da se do postavljenih ciljeva (konačno) uspešno stigne. Posebno je to važno za našu opštinu, koja je velikom broju do sada održanih izbora, za razliku od drugih sredina u Srbiji, pridodala, po drugi put, od dvehiljadite naovamo i dva izborna ciklusa u plusu, s obzirom na dva "privremena stanja" i vanredne lokalne izbore. Da podsetim, to nam se u Negotinu dešavalo 2002. i evo sada, ove zime, 2010. godine. Za razliku od ozbiljnosti autora, namenskih postova političkih stranaka, njihovog znanja i upućenosti u probleme na koje ukazuju, mnjenje se ponaša manje zrelo i odgovorno. Javnost ko javnost, rekao bi neko, uvek bi da skrene sa zadate teme, ne štedeći ni vreme, ni političke oponente, koristeći za svoje komentare, kad-kad, čudan vokabular, kojim se ne dotiče suština problema ali se duboko zalazi u neke druge "vode", ne presudne za trenutno aktuelnu plovidbu. Po komentarima se da zaključiti, i to bez velikih analiza i razmišljanja,da je, nažalost, mnogo toga za celu deceniju života u demokratiji nesavladano, nenaučeno i neshvaćeno. Upravo zbog toga, čitaocima ovog, politički neprofilisanog, bloga ponudiću priču, koja će (možda) pomoći da se, konačno, u odnosu na događaje i ljude odredimo i opredelimo . Tekst, " U Platonovoj elektronskoj pećini", autora dr Srđana Damnjanovića, zbog poruke koju nosi, nikako, po meni, ne bi smeo da ostane privilegija samo manjeg broja čitalaca "Linka", časopisa za profesionalce u medijima.

U Platonovoj elektronskoj pećini

"Kako stvari stoje sa istinom i nepristrasnošću u masovnim medijima - pitamo se često, a pogotovo u predizborno vreme. "Masa" je uobičajen naziv za ljudsku masu, ali "masa" je zapravo testo koje se može dovesti do oblika. Samo po sebi, ono je nešto anonimno, neizdiferencirano i neartikulisano, rekao je Gadamer. "Medijum" znači nešto posredujuće i elementarno, u čemu plivaju informacije, kao ribe u vodi. Informaciju, opet, svakodnevno razumevamo kao neku osnovnu jedinicu istine.

Ulazak u pećinu

Masovni mediji ne samo da predstavljaju, nego i formiraju tzv. javno mnjenje. Mnjenje je, prema filozofskom uvidu, čudna mešavina istine i neistine. U jednoj od najpoznatijih filozofskih alegorija, Platon piše o problemu istine, saznanja, komunikaciji koja je data u specifično ljudskoj situaciji kroz formiranje mnjenja.
"Zamisli da ljudi žive u nekoj podzemnoj pećini i da se duž cele pećine provlači jedan široki otvor koji vodi gore, prema svetlosti. U toj pećini žive oni od detinjstva i imaju okove oko bedara i vratova tako da ne mogu okretati glave. Svetlost im, međutim, dolazi od vatre koja gori iznad njih i daleko iznad njihovih leđa (...) Kada bi neko od njih bio oslobođen okova i bio prinuđen da odjednom ustane, da okrene vrat i pogleda prema svetlosti, da može da vidi one stvari čije je senke nekada gledao, šta misliš šta bi odgovorio kad bi mu neko rekao da je sve dotle gledao samo koještarije, da je sada mnogo bliži realnosti i istini?"
Platonova priča o pećini je prvi opis medijske svesti nastale u masovnoj komunikaciji, koja zahteva jedan spoljašnji, tehnički izvor svetlosti. Platonova vatra asocira na suštinu tehnološkog mass media: radio, televizija, internet i virtuelno komuniciranje jesu svetlost elektronske istine, zbog koje se sve teže razaznaju prirodni oblici. Javna komunikacija, koja je ubrzala sve oblike života pretvorila je komunikaciju u neistinu, privid i laž, baš zato što je masovna, zasnovana na javnom mnjenju. Filozofska presuda elektronskim medijima je nedvosmislena : elektronska komunikacija je zlo ! Iza interneta stoji nečastivi - lično. Zar nikada nije bilo više manipulacija, sofizma i laži? Manipuliše se sa svime - čak i anketa, objektivno ispitivanje javnog mnjenja (mešavine laži i istine) postaje čista laž,proročanstvo koje samo sebe ispunjava, teorijski konstrukt koji dovodi do sopstvenog ispunjenja. Objektivno predstavljajući izborne prognoze, navodimo značajan deo javnosti da svoj glas pokloni onome ko ima (navodno) više šansi, sve u skladu sa paradigmičnim uverenjem javnog mnjenja. Danas se istinom, a ne lažima, najubojitije manipuliše. Time što utiče na naša uverenja i stavove, istinita informacija prestaje da bude nepristrasna, dok se sasvim ne "odlepi"u neku drugu virtuelnu stvarnost.Da li su masovni mediji baš tako mračni?

Neka ne ulazi onaj ko ne poznaje mass medije!

Parafrazirajući natpis koji je stajao na ulazu u Platonovu Akademiju pojedini mislioci ciljaju na samu suštinu moderne kulture. Umesto matematike, uslov za bavljenje filozofijom je poznavanje mass media. A to znači napustiti poziciju isključivosti i umesto traganja za pozitivnom ili apsolutnom istinom, promisliti o smislu koji se javlja i obrazuje u komunikaciji, baš zato što je ona, ako je tehnički posredovana, možda i lažna.A to znači da je naš ljudski svet posredovan tehnološkim inovacijama, bez kojih čovek, to defektno biće, nema puno šansi.
Vratimo se još jednom Platonu, koji je u starosti razvio epistemološku teoriju koja napušta podelu na istinu i neistinu i potražio istinu u spletu različitih ideja, mešavinama elemenata, igri istine i obmane. To je upravo ono što se događa u savremenim, elektronskim sredstvima komunikacije - nije li naš ljudski svet dat baš u elektronskoj pećini?
Zato se u masovnim medijima primećuje tendencija odustajanja od posedovanja apsolutne istine, radi dejstva i sadejstva različitosti. Tako se zadobija jedna vredna šansa, a to je napuštanje pozicije servisa moći i različitih interesa.
Time što komunikacija postaje višestruka, ona pomera iz centra opterećujući diskurs istine, koji služi kao maska za prinudu, interes, moć. Jer biti "istinito i objektivno" informisan, o bilo čemu, recimo vremenu i vremenskoj prognozi, znači početak borbe privrednih interesa, uticaja na vreme, a time mi već utičemo na naš predmet, baš kao što se objavljivanjem, ma kakvih, pa i istinitih prognoza izbornih rezultata, utiče na izbore. Dakle,baš kao što ne smemo ostaviti samorazumljivim ono pomeranje u događanju istine i sveta u elektronskim medijima, tako ne smemo prenebregnuti ni šansu koju masovni mediji pružaju i puteve koje otvaraju.

ELEKTRONSKA KOMUNIKACIJA JE OMOGUĆILA DA SVA RELEVANTNA STANOVIŠTA POSTANU DOSTUPNA! Zato javno mnjenje postaje, ipak, manje opasan generator vulkanskih akcija i reakcija,a onaj ko ulazi u komunikaciju, neka prestane tražiti apsolutnu istinu !"

Kao što to obično biva, oni koji patetično insistiraju na istini, u stvari se ponašaju po obrascu "drž*te lopova"! Time se javni govori i razgovor odvija po obrascu rata a ne komunikacije. Sagovornici, zapravo, protivnici, uvereni u vlastitu nepogrešivost, ratuju svim sredstvima, za svoj "frtalj" biračkog tela. Ma koliko to izgledalo naivno, ipak, jedini izlaz se nalazi u pretpostavkama zajedništva, razmene, masmedijskoj komunikaciji, jer ono testo, sa početka priče, hteli mi to ili ne, narasta po nekim svojim zakonima.

MEDIJI NI/SU UTICALI NA SVOJU SUDBINU

2009-12-29T00:12:00.007+01:00

Medij je, bar tako teoretičari kažu,jedno od najuticajnijih i najmoćnijih oružja, koje možete imati pri ruci. Ta se činjenica potvrđuje kroz istorijska nastojanja da se preuzme kontrola nad medijima i da se tako utiče na javno mnjenje. Ponekad izgleda da su svi svesni moći medija - osim medija samih. Mi novinari, ponekad, izgleda, svu energiju uložimo u borbu protiv nečijih i, nekakvih, pa i političkih pritisaka sa strane, a ne sagledamo mogućnosti koje sami imamo.
Ne treba izmišljati toplu vodu, mediji su, doista, moćna stvar, bez obzira na nedostatak svesti, novinarske fele, o tome. Vršimo pritisak na druge da nešto urade ili ne, na političare da usvoje ili ne usvoje neki zakon, a nismo u stanju da se izborimo za sopstvenu sudbinu, primenom isto takvog pritiska. Mediji su se, poznato je, izborili da se o većini stvari vode rasprave i da se iznose različita mišljenja. Bilo je situacija u kojima su mediji napravili snažan pritisak , pa su se stvari, koje nisu bile dobre, stvarno, dovele u red. Poznati su takvi slučajevi,i kod nas, ovde, u lokalu, da ih se ne prisećamo. Bilo je, dakle, velikih pobeda medija, koji su ukazivali na greške i uspeli da se izbore da one budu ispravljene. Međutim, još je nepoznat slučaj da su se jedan medij ili svi, kao i jedan novinar ili svi,borili da promene svoju sopstvenu sudbinu.

Novinari rade bez plata, radnog vremena, osiguranja i bore se za istinu svih, sem za svoju - vlastitu. Dobar broj honoraraca kao da ne postoji, radeći i danas - na crno, novinarske plate kasne po nekoliko meseci, / u slučaju "Krajine" - punih 11, da ne računam i ovaj mesec, dvanaesti u nizu izrazite besparice/! U radio stanicama i TV kućama radi se, /kad se radilo, tako je bilo i u "Krajini"/, 10 ili 12 sati dnevno bez evidencije prekovremenih sati. A, svi trpe i ćute o tome! Možda smo "premladi" i nismo svesni moći - skoncentrisane u našim rukama? Novinarski velikani,oni od pre, jer ih danas gotovo i nema, su se razbežali, oni su negde drugde, a na njihova upražnjena mesta dolaze oni koji ne znaju i ne umeju da prepoznaju moć kojom raspolažu.Pozitivan napredak je učinjen posle 2000. godine, kada se Udruženje novinara Srbije,rasteretilo tereta neslavne prošlosti dubokog poltronisanja politici jednoumlja devedesetih godina 20. veka. U znak revolta i neprihvatanja takvog žurnalizma, tih neslavnih godina, rođen je i NUNS - Nezavisno udruženje novinara Srbije, zatim još nekolika. Dobro je da je tako, ali je negativno to što i dan danas nema pomirenja između UNS-a i NUNS-a, pa ni sanjanog ujedinjenja ove dve najveće profesionalne organizacije. Znači li to da mediji i novinari u borbi za istinu ujedinjuju razjedinjene prostore i ljude, ali da nisu u stanju da naprave jedno udruženje, da se ujedine i zajednički bore za svoju sudbinu. Opšti utisak da se, ovde, u Srbiji , mediji i novinari slabo / a možda i nikako/ nisu borili za sebe, jako je osetan i prosto "zrači" u našem najbližem okruženju. Borbu koju nisu vodili za sebe i sudbinu medija i novinarstvo u Negotinskoj Krajini, novinari RTV "Krajina" su platili visokom cenom. Gubitkom tih istih medija, gašenjem novinarstva u pravom smislu značenja te reči, napuštanjem medijske scene. Svest o tome boli kao i razmišljanje o sopstvenoj nemoći da se nešto promeni, sada i danas, posle promene vlasničke strukture - tranzicije, koja je privatizacijom , u medije uvela površno i vulgarizovano shvatanje mnogih pojmova i vrednosti i gubitak ljudskih resursa. Ako sve to, mada nevoljno i sa osećanjem poraza ,ipak, prihvatimo i javno izgovorimo, još žalosnijom se nameće činjenica da danas o edukaciji i osposobljavanju novih generacija, koje će se ponašati profesionalno i etički u svom poslu , a koje bi nas , možda, izvele iz medijskog zagađenja , nema ko da brine. Bar ne ovde, u Negotinu, što dodatno potkrepljuje tezu s početka priče, bez obzira na vremenski kontekst - MEDIJI I NOVINARI SU MORALI I MORAJU DA UTIČU NA SVOJU SUDBINU.

OBELEŽILI SMO, IPAK, DAN RADIJA - 22. DECEMBAR

Ne znam otkuda i zašto , ali upravo u ovom trenutku, setih se da je jednom,velikan našeg žurnalizma,profesor Sergej Lukač, nekada i moj mentor na katedri za novinarstvo Fakulteta političkih nauka u Beogradu, zapisao da je novinarstvo poslednja avantura duha!

JUBILEJI I VREME GAŠENJA MEDIJANA OPŠTE ZAPREPAŠĆENJE ?

2009-12-22T17:40:00.000+01:00

MRAK RADIO-DIFUZIJE I SVETLO PRIVATIZACIJE

Neveselu sudbinu novinara i medijskih radnika informativnih kuća u Srbiji posle, katastrofalne, privatizacije već duže vreme, tačnije dve godine i šest dana, toliko se nanizalo do današnje 28. godišnjice radija, dele i zaposleni u RTV „Krajina“ Negotin, od novembra 2007. godine u statusu Akcionarskog društva. Za sve ovo vreme, zaposlenima je isplaćeno 12-13 ličnih dohodaka, okvirno, i to samo posle štrajkova / kada je kolektiv RTV "Krajina" bio jedinstven i u punom sastavu, odmah po privatizaciji / , ubeđivanja sa vlasnicima, poziva "u pomoć" revizorima i kontrolama Agencije za privatizaciju, RRA, nevelikog broja tekstova solidarnosti kolega iz pisanih medija i intervencija profesionalnog Udruženja novinara Srbije i Sindikata novinara Srbije.

Bilo je i opravdano odsutnih

Čak ni tada, gazde negotinske Radio - televizije , nisu pokazale razumevanje za sve lošiji materijalni, profesionalni i socijalni položaj zaposlenih i njihovu, ozbiljno, ugroženu sigurnost. Nisu, a i sada ne mare za vlasništvo, do kojeg su došli za smešno male pare. Takoreći, po cenama primerenim velikim rasprodajama, ukoliko se zna da je za 70 % kapitala RTV „Krajina“ trebalo izdvojiti minornih 138 hiljada dinara, iako je u trenutku prodaje, radio već imao regionalnu frekvenciju, a za televizijsku se , takođe, moglo pretpostaviti da će je, pored Bora i Zaječara, dobiti s obzirom da oblast R-10, nije bila pokrivena trećom , predviđenom za područje istočne Srbije. Uz to, negotinska TV je imala i kadrovske i tehničke potencijale i strateški važnu lokaciju u pograničnom prostoru. Sunovrat krajinskih glasila u tranzicionim mukama pratila je lokalna javnost, reagujući, doduše, ne glasno i burno, ali ni to nije pomoglo da se spasu ovdašnji mediji. Novoustrojeni menadžment (?) je za proteklih 25 meseci i 6 dana, uspeo da organizuje i održi samo jednu Skupštinu, kao i nekoliko sastanaka Upravnog odbora, uglavnom, povodom razmatranja, nazovi, „molbi“ dela zaposlenih radnika , da ih ustoličeni članovi UO, kao uglednog tela , a ne zna se ni ko su ni koliko ih ima, osim ko je predsednik, proglase tehnološkim viškom, uz skromnu finansijsku nadoknadu. Činjenica je, inače, da Ugovorom o kupoprodaji, u prvoj godini privatizacije, nije ni bila predviđena mogućnost otpuštanja radnika, ali "rupe" u zakonu su, ipak, pronađene, pa je 16. jula 2008. godine, 10 radnika „Krajine“, od tada zaposlenih 37, „otpraćeno“ na Zavod za zapošljavanje uz gazdin "poklon“ od 800 do 1 600 evra, u zavisnosti od broja godina provedenih u radnom odnosu. U međuvremenu, uz petoro novoprimljenih, još šest radnika je napustilo "Krajinu", a samo troje je imalo obezbeđen posao u drugim kolektivima. Krajinski poslenici javne reči su se tako, natenane, počeli da pridružuju klubu ojađenih i obespravljenih novinara i medijskih radnika Srbije. Zanimljiva je bila i ova godina, kada je počev od 27. maja, nastupila sezona "plaćenih odmora" / plaćenih - u odnosu na ništa /. Rešenja je radnicima potpisao Dejan Grujić, tadašnji direktor „Krajine“ sa obrazloženjem da je na poslovima u RTV "Krajina" AD došlo do privremenog prekida rada zbog „nepostojanja posla i teške finansijske situacije“. I stvarno, dugovanja državi i brojnim agencijama su bila milionska, a nagomilan je i dug na ime zakupa prostora, tri sprata, u Hotelu „Inex". U to vreme / baš kao i sada / račun preduzeća je bio blokiran, a radnicima nije isplaćivana plata, tada 6-7 meseci, ovog decembra biće, ako se ne varam, punih 12. Radnici koji su, u međuvremenu, tužili firmu zbog neisplaćenih zarada i doprinosa /decembar 2008 - maj 2009.g / i dan- danas čekaju da se postupi po rešenju Opštinskog suda u Negotinu, kojim je tuženoj strani, tj. vlasniku, naloženo da uz plate tužiocima namiri i sve neuplaćene doprinose iz radnog odnosa. U protivnom aktiviraće se prinudno izvršenje, popis, plenidba i prodaja pokretnih stvari usmenim javnim nadmetanjem. Imovina preduzeća nije velika, ali sve i da jeste "zakonskim kanalima", poznatim iskusnim advokatima tužene strane, odložena je njena prodaja, do daljnjeg , a treba imati na umu i to da su i sudovi, trenutno, u fazi reforme.Šta reći u rezimeu, osim da su tužioci , nažalost, samo na papiru dobili spor. Većina od njih osmoro, 5 radnica , krajem oktobra, stavlja potpis na izjavu kojom se pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću "odriču prava na isplatu otpremnine, koja im na osnovu prestanka radnog odnosa pripada po osnovu Zakona o radu.........". To je bio uslov koji je trebalo ispuniti, kako bi im predsednik Upravnog obora - Siniša Puljecović potpisao odluku o proglašenju tehnološkog viška. Novinarkama je, zatim, direktor D.Grujić , svojim potpisom izdao rešenja o otkazu ugovora o radu, na kojima je trajno u obrazloženju , kao i nebrojeno puta do tada, istinu pretočio u njenu suštu suprotnost. Napisano je i potpisano "da će naknada zarade i druga primanja koja nisu isplaćena, biti namirena najkasnije u roku od 30 dana, od dana prestanka radnog odnosa ??????? Papir trpi sve, pa i laži, potvrdiće se i u slučaju od 31. oktobra, kada su pomenute radnice "Krajine", promenile status u nezaposlena lica na evidenciji Zavoda za zapošljavanje. Krajem novembra, još četvoro radnika, po istom scenariju, odrićući se otpremnine, a izgleda i jednogodišnjih plata, kao i prethodne koleginice , odlaze na Zavod. Na novu rundu bitke za pravdu, nove izdatke za advokata, sudske takse, overe rešenja, i ostale troškove, nisu spremni svi, jer su im džepovi poodavno ispražnjeni , a ja iskreno želim da verujem da je samo to u pitanju. Treba ovoj priči o sunovratu lokalnih medija u Krajini,svakako, dodati i ulogu Agencije za privatizaciju, koja se, apsolutno, nije "nasikirala" zbog brojnih propusta, koje su u prvoj i drugoj godini od privatizacije učinili članovi Konzorcijuma "Dejan Grujić". Takođe, "jaka" spona ovog konzorcijuma sa Demokratskom strankom, na koju su bili jako ponosni, pokazala se kao napukla karika i propala demagoška fraza, kojom se kupuje vreme, ali i pozicija pojedinaca gladnih vlasti i funkcija. Pogotovu sada, kada Negotinu predstoje vanredni lokalni izbori. Sve u svemu, dani prolaze, radom zarađenih i obećavanih para nema ni u naznakama, ni za one koji su pošli, a ni za one malobrojne koji su ostali da rade. Doduše, sada su na "prinudnom odmoru" jer su programi zaustavljeni mrakom u koji su ih uveli vlasnici Hotela, zbog enormog duga za zakup prostora, isključivši im napajanje. Da li gledaocima i slušaocima smetaju zamračeni ekrani i tišina na frekvenciji 97,5 megaherca?

Neki otišli neki ostali

To ne znam, ali znam da se informativni program tokom juna i jula nije proizvodio , da se tada na dve regionalne frekvencije, radijskoj i televizijskoj, emitovala muzika i sadržaji iz razmene, sumnjivog kvaliteta i da su se već tada,s jakim razlogom, i najverniji slušaoci i gledaoci lokalnih medija preorijentisali na obližnje stanice. Zato pretpostavljam da im ne pada teško medijski mrak koji proizvodi TV "Krajina". Ne smeta , izgleda, ni predsedniku UO Siniši Puljecoviću, načelniku Borskog upravnog okruga i predsedniku Okružnog odbora DS, koji je najčešće imenovan kao pravi vlasnik ove posrnule medijske kuće. Mnogo pitanja i pretpostavki, priznaćete, ali je više nego očigledno da u zemlji Srbiji, danas, niko ne kontroliše stvarno stanje stvari u medijima, posle privatizacije? Makar samo zbog toga što sa ishitrenom primenom neusklađene zakonske regulative " haos u etru" nije nestao, naprotiv, tek je nastao! Proizvela ga je privatizacija, sa kojom su profitirala N.N. lica, odnosno pravi vlasnici ojađenih medija. Oni se i dalje "vešto" skrivaju iza raznih konzorcijuma, najčešće zbog sukoba interesa, jer se nalaze na isturenim partijskim i što je još strašnije državnim funkcijama. U našoj stradiji takve stvari prolaze...... ladno!

KAKO JE PRIVATIZOVANA "KRAJINA"

S obzirom da prva, septembarska aukcija 2007. godine, nije uspela, Agencija za privatizaciju je odmah zakazala drugu, novembarsku, iako je na snazi bila privremena mera Okružnog suda u Negotinu, koji je poništio odluku Opštinskog suda i iz postupka privatizacije izuzeo jedinu imovinu JP RTV „Krajina“- zgradu nekadašnjeg zabavišta, u centru Negotina. Vrednu nekretninu je Opština Negotin, kao osnivač NIRO „Krajina“ 1979. godine prenela toj, tada tek formiranoj, radnoj organizaciji. Sudski spor je, inače, pokrenulo Kolo srpskih sestara u cilju utvrđivanja prava svojine, u vreme, kada su ovdašnji mediji počeli sa pripremom dokumentacije za privatizaciju. Agenciji su ovi, novi, momenti bili na vreme predočeni, tako da su zaposleni očekivali još jedno odlaganje prodaje, ali do toga nije došlo. "Krajina"je, ipak, privatizovana, a interesantno je da pomenuti spor još uvek nije okončan pred nadležnim prvostepenim sudom u Negotinu.

Dr Petar Rakin, osnivač i generalni direktor Naučno-tehnološkog parka Zemun, Beograd, je u ime konzorcijuma ( Dejan Grujić, Siniša Puljecović), 16. novembra 2007. godine, na drugoj javnoj aukciji , pazario JP RTV „Krajina“ po početnoj ceni od 138 hiljada dinara. Ukupna vrednost procenjenog kapitala „Krajine“ iznosila je jedan milion 380 hiljada dinara. U trenutku kupovine u medijima je radilo 40 radnika, Radio je imao dozvolu za korišćenje regionalne frekvencije, TV – lokalnu, a iščekivala se regionalna. Kupac se na aukciji Ugovorom obavezao na investiciju od 200 hiljada dinara u prvoj godini promene vlasničke strukture.

RTV "Krajinu" su, kupovinom, preuzeli vlasnici Samostalne televizije „Negotin“ članice ANEM-a, koja je tada prestala sa radom, a koja iz brojnih razloga nije ni bila u igri za dodelu dozvola i frekvencija, sada je više nego jasno zbog čega. S obzirom da su radnicima prava iz radnog odnosa uskraćivana od trenutka promene vlasničke strukture negotinskih glasila, "Krajinu" je tokom 25 meseci napustilo, po raznim osnovama, skoro isto toliko ljudi, a opadanje kvaliteta programa , uz brojne kadrovske i tehničke probleme, počelo je od trenutka privatizacije, novembra 2007. godine.

Inače, Radio i TV su od početka devedesetih godina prošloga veka, u podstanarskom statusu u Hotelu „Inex“ i za potrebe oba medija koriste 8. 9. i 10. sprat. Ubrzo posle privatizacije, vlasnik- ci su otuđili deo jedinog nevelikog miraza koji je imalo ovo nekadašnje javno preduzeće, a reč je o nekoliko ari placa, sa relejnom stanicom i kućom sa odašiljačem ST predajnika, protivno Ugovoru o prodaji državnog kapitala metodom javne aukcije. Od obaveza, kupac je zanemario još nekoliko od kojih se jedna vezuje za investiranje , a druga ne manje važna, za obezbeđenje kontinuiteta poslovanja u pretežnoj delatnosti, za koju je preduzeće bilo registrovano na dan održavanja aukcije.

Priča da je kupac RTV „Krajina“, dr Petar Rakin, osnivač i generalni direktor Naučno – tehnološkog parka Zemun, u ime konzorcijuma akcionara, pa čak i Rotari klub , koji para ima, to je sigurno, izgleda da nije imala osnova, što se sudeći po epilogu privatizacije „Krajine“ sada i potvrđuje.

Pisustvo lokalnih medija na medijskom tržištu, neizbežno je! Uloga lokalnih medija je nezamenjiva jer se kroz lokalne probleme, donose globalna rešenja.

U SUSRET 22. DECEMBRU

2009-12-21T15:52:00.000+01:00

Uvodna reč

Zašto baš danas i sada?
Jednostavno ! Pojedinih datuma i godišnjica se treba sećati.

DAN RADIJA U TIŠINI

Tradicija novinarstva u Negotinskoj Krajini je duga i bogata. Krajem 19. i do prve polovine 20.veka u Krajini je štampano više, tematski različitih novina a, onda je nastalo višedecenijsko zatišje, koje je trajalo do 1979. godine, kada je, te iste godine, 27. juna, sa formiranjem NIRO „Krajina“, iz štampe počeo da izlazi list "Krajina".Obnavljanjem tradicije novinarstva, potvrđena je spremnost Krajinaca da svoje vrednosti sačuvaju, otrgnu ih od zaborava vremena i vrate im mesto koje im pripada. Novina je živela nekoliko godina, menjala dinamiku izlaženja, fizionomiju, od formata do kolora, lutala iz grada u grad, u potrazi za najboljom štamparijom , u nastojanju da bude i čitana i korisna. Svih godina svog izlaženja ostajala je verna uređivačkoj koncepciji , kojom je pružena šansa svima da, u novini svoga Grada, pronađu informacije od važnosti za život jedne opštine sa čak 38 mesnih zajednica, od kojih je za svaku, uvek, bilo mesta u matičnom listu.

Saradnici novina su bili brojni, bez razlike: inženjeri, direktori preduzeća, ratari, učitelji, profesori, umetnici, sportisti. Naravno, okosnicu redakcije je činila grupa od nekoliko novinara - ljudi od pera i zanata. Posle samo dve godine izlaženja, list je preuzeo ulogu osnivača radija, u želji da informisanje u Negotinu osnaži modernijim sredstvima i formama. Krajem 1981. godine, 7. decembra, počelo je eksperimentalno emitovanje radio programa, a samo 15 dana kasnije, 22. 12. 1981. godine, Radio "Krajina" Negotin se i zvanično uključila u , tada, neveliku, porodicu radijskih emitera. Prvi radio "Dnevnik", informativnu emisiju, koja je za sve godine trajanja zadržala termin emitovanja od 16 časova, realizovali su novinarsko- voditeljski par : Miroslav Rajčić i Jovanka Stefanović-Stanojević i tonski realizator Dragan Mijušković - Ciga, koji je , ove godine , napustio životnu scenu, a koji je godinama slovio za najboljeg tonca i mentora mlađim generacijama. Radio se razvijao zahvaljujući entuzijazmu i svakodnevnom višečasovnom radu i usavršavanju,tada nije bilo sramota učiti zanat od iskusnijih, a kasnije, posle gašenja lista,koji je postajao sve zahtevniji, kada su finansije za štampu, pre svega, bile u pitanju, 1987. godine u februaru, otvorena je Televizija. Čemu ovoliko pisanja, pitaće se možda neko od čitalaca novog bloga? Razloga je više! Prvo, da i na ovaj način ostane zabeleženo da je "Krajina" bila informativna kuća koja je ponikla i stasavala, oslanjajući se na sopstvene vrednosti i znanje. Drugo, da u godini jubileja - TRI DECENIJE obnovljene tradicije informisanja na prostoru Negotinske Krajine, Negotin - grad, na istoku Srbije, sa svojim stanovnicima i definitivno, umesto da se danas seća lepog i slavi, nema previše razloga za ponos, kada su mediji , radio i televizija, u pitanju.

JP RTV „Krajina“ je, nekada, tačnije, do privatizacije, novembra 2007. godine imala najveći broj školovanih i profesionalno uobličenih kadrova i pažnje
vrednu, sopstvenu TV i radijsku produkciju. Mnoge emisije i njihovi autori nagrađivani su na domaćim i ino festivalima u obe medijske produkcije. U godini jubileja , ne treba zaboraviti da su mediji RTV "Krajina", mimo svih problema, uspeli da, gotovo 30 godina rade bez prekida, čak i u najtežim danima trajanja „Milosrdnog anđela“, održavajući kontinuitet emitovanja radio i TV programa.