Da, sve je danas moguće u Srbiji, rekla bih, poštapajući se na već, u enciklopedije i legendu uvedenu pitalicu jednog od najpoznatijih jugoslovenskih sportskih komentatora svih vremena , Mladena Delića. Dakle, moguće je da iz novina danas saznamo da tu negde, blizu nas, ima ljudi koji boluju i nose se sa neizlečivom leprom ili gubom , kako se tokom vekova zvala ova pošast, ali da se ne preduzimaju, ama baš, nikakve mere da se oni pravilno leče, ukoliko lek za lepru uopšte i postoji, a njihova najbliža okolina zaštiti od moguće zaraze, budući da je reč o prenosivoj i opakoj bolesti koja se završava smrtnim ishodom. Stoga što iskreno uvažavam prava čoveka, skoro da ne želim da kandidujem, eventualnu, mogućnost karantina, ili izolacije lica za koja se veruje da već godinama boluju od lepre, a potpisnik takvog jednog teksta reče da se zna o kojim licima je reč, te da su njihova imena poznata redakciji novina u kojima je priča ugledala svetlost dana. Ne želim da budem pogrešno protumačena kao neko ko, ne daj bože, krši elementarna ljudska prava slobode kretanja, na primer, i tako dalje, možda robe, kapitala, kako god, to je bolje objasnio drug Marks / Engels se podrazumeva /, odavno, mada stolećima kasnije od pomora leproznih ljudi u mračnom srednjem veku, to je sigurno.
Moguća je zatim, a to mediji takođe javljaju, virusna epidemija meningitisa i to u jednoj urbanoj sredini, poput Novog Sada, na primer. Moguće je da su nam i insekti mutirali zbog povećane vlage u vazduhu i drugih eko poremećaja i da su njihovi ujedi postali opasni po ljude. Osetili su to, navode mediji, građani Niša i Beograda. Puni su hodnici zdravstvenih ambulanti, pišu ista sredstva informisanja i iz preventivnih razloga, već razgovaraju sa lekarima, portparolima određenih službi, preporučuju mere zaštite i prvu pomoć, u slučaju ujeda mutirajućih insekata, crnih muva i buba, te "otrovnih " komaraca. Zapazila sam, u stalnom nastojanju da budem solidno informisana, da su učestaliji i ujedi zmija.
Pišu novine o svemu tome između naslova od kojih se normalnom čoveku podiže kosa na glavi. Silovanja, ubistva, pedofilija, otmica dece, porodično nasilje, nesreće na putevima sa tragičnim bilansom, nezgode na kupalištima, rekama i jezerima.......... Da, tako bi u najkraćem glasio užasno crn bilans hronika, sve jedno kojih, naših dnevnih novina i elektronskih medija. Ima doduše i zabave, ali samo za one koji prate Farmu, Velikog brata, tezge i tezgice naših turbo-folk i pop diva i njihove ljubavne jade. Ima, takođe, i ponuda sunčanih letnjih destinacija do kojih se može "skoknuti" ovog leta, što je opet moguće ali samo onoj bolje situiranoj polovini naroda u Srbiji. Moguće je, naravno, da se za te namene i oni lošijeg materijalnog statusa zaduže, pa da odletuju i ovo leto. O kamatama banaka koje ih vode u dužničko ropstvo razmišljaće sutra. Bitan je odmor od svega, kako to popularno zna da kaže naš srpski narod, pa i u slučaju kad ne radi ništa. Posle više nego neuspelih privatizacija naših preduzeća, nažalost, većina ljudi i ne radi ništa, rekla bih poučena sopstvenim iskustvom i "zavodničkim" statusom - u prevodu, trošenjem ono malo meseci na evidenciji Zavoda za zapošljavanje, sa nanizanim godinama rada, koje mi , moguće je, ne znače i neće značiti ništa.
Moguće je, dakle, mnogo toga danas u Srbiji! Znate to i sami, ali je gotovo nemoguće, na primer, vratiti se subotom iz Beograda u Negotin, posle 15 časova . Ne daj bože da se mora u glavni grad Srbije, prvog dana vikenda. Otići se može, u cik zore, ali vratiti se ne može, baš nikako , posle vremena, koje su prevoznici na taj Sveti dan, subotu, sebi zacrtali kao vreme odmora, pa su stoga redukovali i promenili red vožnje. Ma šta redukovali, obustavili ga sasvim, zaustaviljanjem svih svojih vozila. Ne ide ništa ....... ponavljaće vam mrzovoljni šalterski radnici na beogradskoj stanici, koji bi i sami da odmaraju, a ne da ih smaraju razno-razni zaludni provincijalci, sluđeni saznanjem da su prikovani za prestonicu i da, silom prilika, moraju da se snalaze. Kako ko i gde! Neko kod rodbine, neko kod prijatelja, ako ih ima u Beogradu, u protivnom sleduju muke po drumovima i putevima srpskim. Onim koji se rehabilituju, uzduž i popreko! Sve u svemu, skupa je to avantura ići u Beograd, subotom, jer povratka bez dva dana nema.
Obećavam, kada sakupim dovoljno energije, pristupiću razradi ove teme. Biće zanimljivo, a poslužiće za primer da se na put u Beograd , subotom, ne kreće ni pod jakim moranjem. Javnim prevozom, naravno, autobusom ili vozom i našim brzim srpskim prugama. Ako je ikako moguće !
