Grad antena i neobaveštenih ljudi

Rekoh onomad u jednom od postova, kako bi bilo dobro, da poučeni primerima drugih ne srljamo u propast i ne pravimo greške, koje bi nas mogle koštati, živaca, vremena, ugleda..... posla, para i zdravlja. Rekoh, takođe, da budete redovno na ovom blogu, jer vas, otprilike, sedmičnom dinamikom, na ovoj adresi, očekuju novi tekstovi i saznanja. Rekoh, mada, sada i danas, sa distance od desetak i više dana, shvatam da sam LIČNO odstupila od sopstvenih preporuka, koje je bilo lakše napisati nego ispoštovati. O, ne, zbog moje lenjosti ili inertnosti. Nikako! Krivac je negde drugde, a ja ne znam da li ću "povrediti" zakon, ako decidirano kažem - gde i ko? Inače, sve do sada, mimo datog obećanja, nenapisano, nedopisano, neobjašnjeno i neprotumačeno mi veoma teško pada,verujte, mada to ne treba da prihvatite kao moje opravdanje. Konačno, nisam ja, ovde, u blogosferi, iz nekih, nazovi , političkih razloga, poput stranaka, koje su se namenski registrovale za svoje parče "vazduha"./ Što se mene tiče, ne bi bilo loše da tu i ostanu, kako bi, s vremena na vreme, obaveštavale javnost o svojim aktivnostima, čak i posle ovih nadolazećih izbora/.

Ovde sam, a to sam i napisala u prvom svom postu, decembra 2009. godine, samo zbog nastojanja da vam približim sve činjenice vezane za gašenje jednog veoma kredibilnog medija, RTV "Krajina", koji je bivstvovanjem na medijskoj sceni Srbije zabeležio svetle i one manje lepe trenutke za ljude i samo ovo geografsko područje. Mediji su privatizovani. Radnici, bolje reći, deo njih, napustili su svoju matičnu kuću, deo njih, manji, je ostao, rukovođen sopstvenim motivima, naravno. Pratili ste, čitajući ovaj blog, sve relevantne činjenice o tome šta se i kako radi i šta se i kako radilo. Boli do bola! A najviše saznanje da danas u Negotinu, retko ko može da kaže gde su lokalni mediji posle raskinute privatizacije, postoje li i na koji način fukcionišu. U fizičkom smislu, to ne znaju ni advokati radnika koji su u sudskom sporu sa nekadašnjom svojom firmom, tako da im se pisma sa pozivima Suda na ročište vraćaju sa naznakom - adresa nepoznata. Dalje, koji potezi su adekvatni zakonskim rešenjima u novonastaloj situaciji raskinute privatizacije, šta predstoji radiju i televiziji, zaposlenima, a što da se lažemo i onima koji su kao poverioci na listi čekanja za "milostinju" koju im neko, nekada, PO PRAVU, treba da namiri, ako ništa drugo, ako ne plate, ako ne da poveže staž, ono bar sudske troškove koje su i, inače, materijalno i moralno, oštećeni ljudi, morali da plate državi, umesto onih koji su svojim neznanjem i dvogodišnjim mahinacijama, uništili jedno dobro, u ovom slučaju oličeno u lokalnoj medijskoj kući. Sve i da nije bila dobra, u kvalitativnom smislu, danas više ne postoji u bilo kakvom smislu. Tragedija, kojoj, ipak, kao epilog sleduju i elementi komedije. Vraćam se tekstu napisanom na početku uz konstataciju da ni sama ne znam zašto sam uložila toliki trud, energiju, živce, pa i finansije, da raskrinkam jednu primitivnu politiku vođenja medija, koja je završila kako je završila, ali..... ALI, elementi komedije za kraj priče predstavljaju novi izazov i ja ga svakako moram da zabeležim, jer blog , uostalom, zbog toga i jesam pokrenula. Dakle, posle svega što se desilo radnicima RTV "Krajina" i samoj toj kući, procena i preporuke, za ono što bi moglo da bude, kada bude, mišljenje, ili bar deo mišljenja, traži se, između ostalih, i od onih, veoma zaslužnih za propast RTV "Krajina". Pri tom, svakako, mislim na načelnika Borskog upravnog okruga, koji je dve pune godine bio predsednik Upravnog odbora AD RTV "Krajina". I ne samo to, već i alfa i omega svega što se dešavalo ili nije, delujući preko svog direktora, krajnje nedoraslog toj funkciji. Imena neću navoditi, a i zašto bih? Preporučiću vam da sa veoma mnogo koncentracije i strpljenja pročitate pismo Akcijskog fonda Republike Srbije dostavljeno novinarima, koji su baš kao i ja, imali potrebu da, konačno, saznaju šta se to u velikom gradu sa svim mogućim nadležnim agencijama radi u korist "opstanka" malog preduzeća, u još manjem gradu, u susret izborima, vanrednim lokalnim, a koji je poslednjih meseci, naprsno, postao grad antena, ukrasa gotovo svih terasa i kuća, počev od strogog centra prema periferiji. Pitam se zašto, a vi?

Akcijski Fond - Odgovor novinarima RTV "Krajina" i dopisnicima

1/2

2/2

ŠETALE SE DELIJE...........

Hajde da, kako neki predložiše, malo skrenem priču sa sunovrata lokalnih medija RTV " Krajina" i da pogledam svoje blisko i najbliže okruženje ove zime, ovog februara, posle vinskog i praznika ljubavi, koji okupi, ovde u Negotinu i Krajini, delije iz raznih stranačkih grupacija, dame i gospođe, drugove i gospodu. Nadam se da su novinari sa foto-aparatima strogo vodili računa da slikaju separatno, kako se dotični došljaci , elem, ne bi , kobajagi, naljutili zbog širine novinarskih objektiva, objektivnosti, pogotovu! Glancaše, ovijeh dana, tetkice gelendere po školama kako bi u priličnim uslovima ugostile visoke zvaničnike Ministarstva prosvete sa obrazovanjem, naravno! I ko zna ko je sve , ovih dana, imao "pune ruke posla", ali znam da je Kinezima krenuo posao u vezi sa prodajom gumenih čizama, jer su mnoge dame i gospođe svoje firmirane kožne čizmice and cipelice morale da zamene kaljačama, tačnije gumenjacima made in China / doduše , pitanje je ima li danas nečega, a da nije iz bivše nam komunističke , prijateljske, zemlje /. Hej, trebalo je stići do pivnica u sred snežne zime, kroz kaljugu i blato, glavna obeležja svake zabiti, od kojih / možda je praktičnije reći do kojih ?/ sve i da hoćeš, ne možeš da utekneš. Selo je selo, ma šta da nedri i krije kao svoje posebnosti o kojima je, kada su, na primer, vinogradarska područja i vina u pitanju, još i Kanic pisao /mnogo dražesnije, no mnogi posle njega i njegove Srbije 1901./.
Dakle, 19 dana je još preostalo do izbora, vanrednih i lokalnih, zakazanih za 7. mart. Ko zna ko će još, do tada, biti počastvovan odlukom partijskih centrala da siđe niz put, po volji mu Đerdapskom magistralom ili auto-putem do Paraćina, a na ovamo, kako-tako, i obiđe biračko telo negotinske opštine poprilično smrzlo i ne preterano oduševljeno još jednom zimskom obavezom , baš na svetu nedelju u susret svetom Danu žena koji će, uglavnom, svi da slave počev od šestog na osmi. Uz muziku i pićence za zdravlje lepšeg pola, koji mu dođe kao izgovor da muški , brojniji deo populacije, "zagine" debelo i konkretno u iću i piću. Pa, nije praznik svaki dan, em je ženski? Dobro, batalimo filosofiranje uz moju malu opasku da mi je veoma, veoma žao što nemam tu pustu kablovsku televiziju pa da gledam, brate, naše, domaće programe Salaš, Zaječar, TV Ramu / ako sam dobro napisala /, pa kažu i Krajinu koja radi minut-dva- u odnosu na večnost od 24 sata dnevno! Imam samo taj IPTV i, stvarno, neke kanale "sumnjive proizvodnje i porekla" sa kojih se svašta pušta i spušta u javnost. I baš kad smo kod mog žala izazvanog lokal-patriotskim porivom jer nisam u mogućnosti/ na poziciji još manje/ da gledam šetnju delija kroz naš kraj, slušam nadahnute razgovore koje vode sa biračima, uživam i radujem se obećanjima za bolje sutra, za utehu svima koji se zbog svega toga osećaju uskraćeno, baš kao i ja, ponudiću jednu poznatu priču. Naime, nije tako davno vreme kada je naša Srbija u Jugi imala TV samo sa jednim programom i to crno belim. Završavao se tačno u ponoć himnom Beograda. Pomislite, dakle, na to koliko danas imate, ako imate, programa na vašoj kablovskoj ili satelitskoj TV i uporedite to sa dobom kada je čuvena jugoslovenska spikerka završavala program rečenicom: "Laku noć, druže Predsedniče", jer je pričaju, jedino ON imao tada televizor u gradu. Eh, koje li razlike! Ali ima u toj knjizi koje se setih, kao zanimljivog ali i poučnog štiva, još jednog kazivanja , koje vam prenosim ..................

"Baš zbog toga što smo naivno verovali da smo oduvek u Evropi, a ispostavilo se da nije tačno, nismo se ozbiljno ni pripremali da uđemo u nju. Evropa nam je, naime, postavila seriju testova i zadataka, a pod njihovom težinom iščezle su i poslednje kafane sa njenim zvučnim imenom i više, retko ko, šije odela po meri u salonima dPari, koji su u izlozima obično imali Ajfelovu kulu, koju je neki lokalni genije sagradio od palidrvaca iz šibica. Najpre, Evropa nas neće primiti na svoju kartu ako i dalje budemo srkali čorbu i žvakali čačkalice. Druga stvar, nema nam odlaska na spavanje, u Evropi, ako pre toga ne operemo noge. Moraćemo, takođe, i da ostavimo pušenje, jer je tamo, uglavnom, zabranjeno. Istina, umesto pušenja, koje je jako štetno po zdravlje, moraćemo, kao i ostali Evropljani da pređemo na šmrkanje /kokaina/ i fiksanje /heroinom/. Uz to, krastavci, koje budemo gajili, moraće da budu svi iste veličine i da ne budu zakrivljeni, što narod kaže, kao ona stvar. Što se tiče paradajza, moraće da bude mnogo lepši i pravilnijeg oblika nego što je naš, ali će, takođe, biti potrebno da potpuno izgubi svoj ukus i počne da liči na dinju, bananu ili na ohlađenu hrenovku. Što se tiče Save, koja je po evropskim standardima zagađena, moraćemo da je izvadimo iz korita, operemo, osušimo, nafajtamo, ispeglamo i ponovo vratimo u njen tok. A, biće gotovo i sa šljivovicom. Neće moći da je peče svaki domaćin kome to padne na pamet, jer ima šljivik požegače, niti će se sir i kajmak na pijaci smeti da prodaju , direktno, iz lonca i olupane šerpe, a probaju sa vrha noža. Ne, sve će morati da bude upakovano. Neće biti ni mladog prasećeg pečenja, niti spajanja praznika u trajanju od nedelju dana. A, kada sve to uradimo, šta nam ostaje od života i ako nas ta Evropa primi?!"

Doista, bilo bi dobro da privremeno zaboravite na TV i u dokolici pročitate Eldorado Mome Kapora, jer ćete, verujem, poučeni naivnim greškama koje je počinio glavni junak Džoni Zec, zaobići neku svoju - moguću , u danima kada mozgamo kuda i kako dalje?

MEDIJSKI MRAK I DRUGE NESLOBODE

Umesto proslave godišnjice TV "Krajina"

"Mediji ili „sedma sila“ predstavljaju u Srbiji, danas, „sedmu“ polugu vlasti, a u nečijim rukama su i „prva“ toljaga moći"

Iz mraka se najčešće rađala - babaroga. Naravno, zahvaljujući pričama koje su stariji, nekada davno, dobronamerno, pripovedali nestašnoj deci. Danas psiholozi, i ne samo oni, ovakav izbor kazivanja, osuđuju, navodeći da je bilo koji vid zastrašivanja, pogrešan. Mrak, /kao reč, kategorija, pojam / od tih davnih vremena, normalno je, opstaje, menja formu, prilagođava se uslovima i prilikama ali uvek, u suštini, predstavlja latentnu opasnost od nečeg nepoželjnog - strašnog! Mrak iz priča se poslednjih meseci, ponovo, preselio u našu svakodnevicu u svojoj najpogubnijoj varijanti - utamničenih i zamračenih medija! Medija koji, gle čuda, iznova, kao svoj jedini i pravi izbor imaju kolor izdanja za pozicionirane i poželjne ljude, teme, događaje i ideje - do crnila bez tona, za one nepoželjne - nepozicionirane i sa manje para / da, eventualno, plate zakup programa/. Medijski mrak kao fenomen jednopartijskih, unitarističkih, diktatorskih režima, kazuje novija istorija, vladao je i pre u omalenoj Srbiji, koja je iz ratnog vihora devedesetih godina prošlog veka, raspada Jugoslavije, ekonomske i krize morala, u demokratiju zakoračila, očito je, nespremna da prihvati breme svih sloboda, pa i onih, medijskih. Zato je, nažalost, u Srbiji, pa i u Negotinu, danas, sve isto kao pre, po principu, ako hoćeš nešto da radiš, moraš da budeš deo „sistema“ i da radiš ono što taj sistem traži od tebe. Ako nećeš da radiš – nećeš raditi - uopšte. Sistem ćete ugušiti ! Medijske slobode su danas, ovde, u Negotinu, i u Srbiji, posle pogubne privatizacije i gašenja novina, radio i TV stanica - virtualne i mogu se pronaći isključivo u virtualnoj realnosti zvanoj Internet. Milošević (bez čijeg imena se, jednostano, ne može ni u ovoj priči) bi sigurno pozavideo svojim naslednicima na formuli „demokratskog“ gušenja ljudskih prava na objektivno informisanje i slobode medija. Uvažavajući zato nespornu činjenicu da život u Srbiji i Negotinu danas, ne podrazumeva, sam po sebi, i takav kakav jeste, poznavanje novih mogućnosti elektronske komunikacije, logično se nametnulo pitanje: kako izroniti iz mraka, koji je zavladao zatvaranjem vrata medija, bliskih senzibilitetu najširih masa, u slučaju Negotina, lokalnog radija i televizije „Krajina ?“ Na umu, pri tom, imam svakog pojedinca, građanina koji ima pravo da bude informisan, jer to pravo mu garantuju i najviši zakoni ove zemlje. Bez razlike, to se odnosi i na sve one koji misle i rade drugačije, ne ugrožavajući , naravno, "sistem i poredak". Kako, dakle, iskoračiti iz sveprisutne medijske blokade i mraka i to u desetoj deceniji 21. veka, pa još u susret vanrednim lokalnim izborima u Opštini Negotin? Rušenje blokade javne, demokratske reči, uklanjanjem medijskog mr?aka i svih drugih nesloboda, nameće se danas, kao pitanje svih pitanja / važnije je samo ono vezano za iznalaženje načina da se preživi, od danas do sutra, da se sačuva zdrav razum i zdravlje , uopšte./

TV "Krajina" - naravno DA, ali NIKADA

RTV "Krajina" ne radi i to je, manje-više, poznata palanačka priča. Zato, od brojnih biografskih podataka navedenih u nevelikom tekstu na zvaničnom sajtu Opštine Negotin, kao jedino tačan , sasvim izvesno se izdvaja datum i godina osnivanja lokalne Televizije. Sve ostalo je prošlost , koja se, izgleda, neće ponoviti. Mišljenja sam da prostor posvećen medijima na sajtu kojim se zvanično promoviše negotinska opština treba ustupiti onima kojima pripada, ukoliko takvih, danas, na području negotinske opštine, uopšte, ima! Ili, bar, u cilju istine i pravog informisanja napisati - DA, to smo imali i jednostavno, priču "staviti" u prošlo vreme. Ako je nekome , uopšte , stalo da se seća i priseća. Tekst koji sledi, preuzet je sa zvaničnog sajta Opštine Negotin, samo u delu koji se odnosi na televiziju. O starijem bratu - radiju, već je bilo reči, da se ne ponavljam.

Телевизија “Крајина” почела је са радом 7. фебруара 1992. године. ТВ “Крајина” има модеран, квалитетан и гледан програм који просечно дневно траје око 14 сати. Предајник на Дели Јовану квалитетним сигналом покрива подручја општине Неготин, Зајечар, Бор и Кладово као и приграничне области суседне Бугарске и Румуније. Поред овог предајника који ради на 39. каналу, програм се још емитује на градском предајнику на 46. каналу и у градском кабловском систему.
Најгледаније емисије су Дневник, Контакт, Екстра Тајм, Поред мене …
РТВ "Крајина" је приватизована крајем 2007. године и од тада послује под називом АД РТВ "Крајина" Неготин.

АД РТВ “Крајина”
директор Дејан Грујић

Kako je, stvarno, nastao medijski mrak

Najveće žrtve jedne okasnele i po mnogo čemu „patološke tranzicije“ u Srbiji su lokalni mediji. Glavni problem je u tome, što posle njihove privatizacije, lokalna sredina u informisanju, nije mogla, a nije ni smela da se osloni samo na elektronske medije u privatnom vlasništvu – bilo da su preuzeti - kupljeni iz političkih ili pukih komercijalnih razloga ! Svejedno je, jer, niti u jednom od dva pomenuta slučaja, novokomponovani vlasnici, apsolutno, nisu, a i ne shvataju koncept „javnog servisa“. Toj konfuziji oko ovog pomodnog pojma, naravno, najveći doprinos daje okolnost da se, ama baš nikako, ne može da odmakne od uticaja partija, koje su u vrhu republičke vlasti, pa se trenutni raspored u odnosu političkih snaga, na svim nivoima, smatra normalnim meljeom u kome ovi ili oni politički faktori imaju prava da „kreiraju“ programsku politiku i postavljaju „svoje ljude“ na čelne medijske funkcije, sve, navodno, „u interesu građana“. I nikoga, pri tom, ne zbunjuje lako uočljivo protivrečje u ovom vladajućem shvatanju „svojinske vlasti“ – tačnije monopola nad medijima.
Krhkost koncepta „javnog servisa“ u medijima može se lako ilustrovati na mnogo načina i u opštini Negotin, pogotovu nakon privatizacije 2007. godine , zbog skoro neprimerene vezanosti lokalnih elektronskih medija za, na republičkom nivou, vladajuću DS grupaciju, preko, sada već, posle poništene privatizacije ! bivših vlasnika negotinskih medija u senci ( i u sukobu interesa). Zajedno sa svojim direktorima, umnim kreatorima programa, nikako i nikada nisu shvatili, da svoju poziciju nisu smeli da grade na „čvrstom savezništvu“ sa garniturama političara, koji i sami imaju poziciju samo do trenutka dok birači ne odluče drugačije. Ako su „medijski funkcioneri“ AD RTV "Krajina" duvali u istu tikvu sa nekim negotinskim političarima, a zna se i kada i sa kojima, ideja o "javnom servisu", u političkim uslovima od pre par meseci, bila je cilj kojem se težilo pogrešnim sredstvima. Izostala je veština mudrog pregovaranja, jasna vizija budućeg rada, ideje, a bez svega toga i minimum prihvatljivog programa, koji bi bio održiv u konkurenciji /profesionalnijih/ medijskih kuća u okruženju. Zato sa žaljenjem mogu da konstatujem da tamo gde se i posle 5. oktobra, u ime demokratije, u Republici, a posle 16. novembra 2007. godine , posle promene vlasničke strukture „Krajine“, u Negotinu, besomučno propagirala jedna stranka, ili stranačka koalicija (bilo kog ideološkog usmerenja), tu lokalni mediji i nisu bili javni servis svih građana, pa se niko danas ne može sklanjati pod njegov kišobran – mada su se vremenske prilike „pogoršale“. Najgore od svega je to što nijedna politička stranka još uvek ne shvata da je nezavisnost medija važna, ne samo za javni, nego i za njihov politički interes, s obzirom da medij bez kredibiliteta nikom ništa ne vredi, a najmanje vredi onom ko ga finansira. Jednostavno, finansiranje lokalnog medija čija je jedina uloga veličanje vladajuće ekipe političara u opštini , brzo se ispostavi kao bacanje para u vetar. Publika, gledaoci i slušaoci, ima dara da brzo provali ko za koga navija, pa informacije traži na drugoj strani. U uslovima apsolutnog medijskog mraka u Opštini Negotin, jer radio i TV "Krajina" sada uopšte ne emituju program , bez smisla bi, možda nekome, zazvučao zaključak da lokalni mediji , bez obzira na promene u vlasničkoj i upravljačkoj strukturi, nisu smeli da budu instrumentalizovani i zloupotrebljavani od strane jedne političke grupacije, niti koalicije, u ime demokratije. Profesionalna nezavisnost , bio je prvi standard, važan za iskorak iz medijskog mraka u kojem su se, nažalost, ne svojom voljom , našli građani Opštine Negotin. Taj standard , prosto, nije ispunjen, a epilog priče o lokalnim medijima je , uglavnom , svima poznat. Punoletstvo se , obično, proslavlja uz svećice i tortu. Međutim, televizijski mrak u Negotinu, upućuje na zaključak da odstupanja od običaja /čitaj - pravila / ima. To mi, ipak, ne uskraćuje slobodu da se sa nostalgijom setim jedne Televizije koja , sticajem brojnih okolnosti, nije uspela da dočeka i obeleži svojih 18 godina , ispunjenih brojnim slikama iz života i o životu jednog grada i njegovih stanovnika. TV "Krajina" - nekad beše!!!